ZAVODNIK – jedno toplo čitanje

            Moj roman Zavodnik imao je relativno malo prikaza u tzv. ozbiljnoj periodici. Nešto malo u dnevnim novinama (npr. Dnevnik, Blic), nešto malo u književnim časopisima (npr. Gradina, Lipar)... Ništa spektakularno, pre svega zato što knjigu nisam „gurao“ niti nametao, a naročito njeno II izdanje, kod Orfelina, čija je celokupna reklama svedena na „word of mouth“, na lične preporuke, na veru u kvalitet koji će se sam ispoljiti (onima kojima treba), umesto kroz „kampanje“ i „akcije“ i svakojaka cirkuzanisanja. Knjiga nije slata u književne redakcije niti na televizije (osim RTS-u, koji za sada mudro ćuti), nije vas spopadala sa bilborda niti se o njoj pričalo u jutarnjim programima, šarenicama i hronikama.

            Ali – pričalo se među pojedinim ljubiteljima književnosti.

            Umesto EPP nametanja, nametala se sama (uz malu pomoć ovog bloga), onima koji su bili predodređeni da im se dopadne. Pronalazila je sopstvene čitaoce koji su joj upućivali omaže na svoj način, recimo OVAKO.

            Jednu od najlepših javnih reakcija na moje drugorođeno čedo imala je čitateljica i spisateljica Тајана Потеряхина Антоновић koja je na svom Fejsbuk profilu okačila poetički osvrt na moj roman, praćen fotografijama koje je nedavno sama napravila u selu Konarevo. Uz njeno dopuštenje, srećan sam što sada sa vama mogu da podelim ovaj tekst i slike.

Moji dobri znanci znaju da nisam do sada pročitala naročito mnogo knjiga.

Ne zato što ne volim da čitam, već kako najčešće kažem, baš zato što volim. U našoj porodičnoj biblioteci previše je knjiga o kojima već previše znam, iako ih nisam pročitala. Od odlazaka u druge biblioteke sam davno digla ruke, zato što mi je, i posle iscrpljujućih pretraga, sve teže da odaberem knjigu za sebe. Iz istog razloga zaobilazim i knjižare, mada moram priznati da me nešto manje privlače. Nisu ni približno tajanstvene i ne deluje da je u njima išta skriveno.

Sve se ogoljeno nudi i prodaje, kako priliči rublju na tezgama, a ne knjigama. To je samo estetski utisak, ne mislim da knjige treba deliti besplatno, posebno ne u vremenu u kom se najgori otpad najskuplje prodaje.

Iskustvo me uči da mi knjiga uvek uzme dušu na jako, jako mnogo vremena. Zato oprezno biram. Ne sećam se da sam pogrešila i odabrala štivo koje nije vredno čitanja. 

„Zavodnika“ sam odabrala vođena zbrkom kriterijuma – šarmantna samouverenost autora uvek privuče pažnju, za razliku od praznoglave nabeđenosti i reklame, i žanr koji kao volim i kao ne volim, posebno ruralni gotik, nešto za šta nisam ni znala da ima tako dražesno i jednostavno ime, a od detinjstva, i naravno, od „Leptirice“ me je uopšteno privlačilo.

Često čujemo kako se u Srbiji danas do beskraja proizvodi smeće, bezvredno štivo, bezvredna muzika i bezvredni filmovi...to je u velikoj meri istina, jer naše društvo neumereno proizvodi bezvredne pojedince sticajem tužnih socio-kulturnih i istorijskih okolnosti.

Sa druge strane, to je zato što neoprezno dozvoljavamo bezvrednim stvarima da se upliću u našu stvarnost, sve se plašeći da ćemo nešto da propustimo. Mi njih tolerišemo jer se plašimo da ćemo njihovim ukidanjem da ostanemo nasamo sa onim trajnim, dubokim, složenim, sa vrednim. To bi bio dosta zamoran život. I jeste, verujte mi. 

Ali, to je nadahnjujuć umor.

Kada vas neko navede da čitate čitav jedan dan i deo noći, i to je nadahnjujuć umor. I da ne preskačete, iako vam se žuri. I da ne ostavite za sutra, iako je pao mrak, pa se malo plašite. I da budete distancirani od likova i događaja veoma dugo, zavarani da čitate roman stojeći izvan i terajući se na to, jer šta ćete vi u toj priči, sve dok ne osetite da birate stranu, negujete skrivenu naklonost i naposletku, snažno želite da otkrijete ono što se oglašava iz tame, i istinu o onome koga bi trebalo da se plašite. 

Iako su možda u neku ruku „čistiji“, bar kako ja vidim pripovedanje straha, horori u kojima zlo ima samo jedno jedino lice i ne služi drugome nego da uplaši i zgrozi, bivaju obrisani iz mog sećanja velikom brzinom. Probuđeni strah od nepoznatog i mračnog u sebi je strah koji ne prestaje sa čitanjem knjige ili gledanjem filma. On ne čeka da padne noć pa da nas uznemiri vaskrsavanjem ružnih slika. Jednom kada ga osetite, uvek je tu kao spoznaja, a ne pretnja.

Zavirivanje u tamno okno bunara, zagledanje ogledala u mraku. Susret oči u oči sa nepoznatim i pretećim. I još više od toga, simpatija prema njemu, empatija, ljubav, strast. 

To „Zavodnik“ može i ja sam ga pročitala tako.

Da, zajedno sa morem komentara na internetu, ljudi koji su ga čitali sasvim drugačije. I to je sve sasvim u redu.

Sve dok ste zadovoljni izborom. Uznemireni. Umorni. Zainteresovani za sudbinu likova iz te priče kao da su deo vašeg srca. Naravno, ne svih likova.

Izabraćete svoje. I to će mnogo toga moći da vam kaže o tome ko ste i kakvi ste. 

Ja svojim izborom nisam iznenađena. Potvrdio mi je da prava strava počinje tada kada pronađemo u sebi odgovor na svako pitanje postavljeno demonima i kada želimo da zaštitimo njih, spasemo njih i opravdamo ih, po svaku cenu i uprkos žrtvama koje to zahteva, i koje mogu biti sasvim naivne i nevine.
Namerno ne pišem ništa konkretnije o knjizi. Toga ima puno na internetu. Čak i previše. Ima i predloga i komentara o tome kako bi šta trebalo bolje, pametnije, lucidnije...

To su ludosti. Treba pustiti pisca da piše. Jer ovde se radi o piscu. Onom pravom, kakvih KAO nemamo. I „Zavodnik“ je pravi roman. Strašan i pored toga duhovit, ne na postmoderni bućkuriš način, već vispreno i skoro bezbrižno duhovit, a priča koja se nalazi na kraju knjige /izdanja o kom pišem/ ne pojašnjava i ne oslobađa u meri u kojoj dodatno opterećuje...

I svaki put kada mi se neko požali kako u Srbiji svako piše, kako su nam knjižare zatrpane domaćim smećem, pitaću ga da li je pročitao ovu knjigu. Određuje nas ono što biramo. Na šund nas niko ne može naterati.
I ne, ne mora „Zavodnik“ da vam se svidi. Ali ako niste glupi, vrednovaćete to što je napisan.

* Uživajte u ovim slikama. Konarevo mi ovog avgusta nije osvetlalo obraz, pa je više ruralno nego gotik, ali biće bolje na jesen. 

P.S. Ne brinite za knjigu, lepo je obrisana i vraćena na policu nakon one torture. Vodili smo računa, tako da je u identičnom stanju kao pre fotosešna.

ŠTA SE RADI, ŠTA SE SPREMA?

             U poslednje vreme retko se desi da prođe dan ili dva a da mi neko ne pošalje svoju priču, roman, scenario ili nešto peto: „Hej, Ghoule / ili – Poštovani g. Ognjanoviću.../ 'ajd pročitaj ovo pa mi reci šta misliš, zanima me tvoje mišljenje / tj. bio bih Vam zahvalan ako biste izdvojili malo svog vremena.../“ itsl.

            Takođe, ne prođe ni nedelja dana a da na mejl, blog, fejs, ili naživo ne dobijem bar jedno pitanje u stilu: „Kad će sledeća Orfelinova knjiga?“ ili „Koji je treći – četvrti – peti naslov u planu?“ ili „Da li ti je možda ostao neki primerak Naživo / Nekronomikona / U brdima horori / Faustovskog ekrana...?“ ili „Kad će Kadat kod Makonda?“ itsl.

            Povrh svega toga, čuju se čak i glasine tipa: „Ghoul krizira bez Sagite, ne zna šta će sa sobom, hvata ga očaj, nema čime da se bavi, sedi besposlen i vrti palčevima vajkajući se za forumaškim danima...“ itsl. Ukratko, forumašima nedostajem, vape za mnom, pitaju se gde li sam, šta radim, prizivaju me, stalkuju, provociraju...

            Kako bih umirio, razuverio, obavestio i zagolicao sve gorepomenute (i mnoge druge) – smatram da je kucnuo čas da svima na gomili saopštim čime se bavim u poslednje vreme kao i u blisko buduće vreme, i zbog čega nemam vremena ni za čitanje poslatih priča i romana i scenarija, a kamoli za natezanje sa budaletinama po forumima a i šire. Uzgred, zabavno je da je Boban sačekao da od sebe otera sve iole kvalitetne ljude, i tek kad mu je na forumu aktivan ostao samo ološ, šljam i budibogsnama (plus, Meho), tek onda se pretvorio u „elitni“, zaključani klub!

            Dakle! Prošlo je više od pola godine od napisa Šta se krčka u Ghoulovoj horor kuhinji u kojem sam najavio svoje horor projekte za 2016. godinu. Evo prilike da na jednom mestu obznanim dokle se došlo sa ovim planovima, šta je ostvareno, na čemu se upravo radi, šta je pomereno/odloženo/ukinuto, šta je novo ispalo u međuvremenu itsl.

ORFELIN i oko njega

Edicija „Poetika strave“ (strani horor klasici) ide punom parom. Istina, ne tempom kojim sam se na početku godine nadao: ideja je bila da četvrta knjiga izađe u rano proleće a ne na leto, ali – tako je moralo biti. No, nije se celog proleća sedelo skrštenih ruku, radilo se tokom celog ovog vremena kada ništa od ovih horor knjiga nije izašlo (ipak, trebalo je, recimo, izbaciti i treću GOSPOĐICU PEREGRIN, nije Orfelin tu samo za Ognjanović-related knjige!) i zbog toga će plodovi tih udruženih napora i aktivnosti izaći vrlo blizu jedan za drugim u narednim mesecima.

HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman

HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana je upravo izašla iz štampe. Sve detalje o tome imate na linkovima.

UKLETA KUĆA NA BRDU - Širli Džekson

Sledeća na redu je pregenijalna UKLETA KUĆA NA BRDU Širli Džekson u čijem prevođenju sam neizmerno uživao; prevod sam nedavno završio, sad radim na pogovoru i biografiji ove izuzetne autorke; korica je zamalo pa gotova (jedva čekam da je otkrijem javnosti! Izuzetna je, i sasvim dostojna te vrhunske knjige!). Uskoro će biti raspisana i pretplata za nju, a knjigu iz štampe očekujemo do kraja septembra.

KARMILA i druge priče strave - Šeridan Le Fanu

Treća knjiga iz edicije „Poetika strave“ je KARMILA i druge priče strave Šeridana Le Fanua – po prvi put će dela ovog manje izvikanog majstora horora biti predstavljena sa pažnjom koju zaslužuju. Od toga bar pola knjige sadrži premijerni materijal, po prvi put na srpskom, s tim što je i onaj „reprizni“ do sada bio dostupan samo u jednom nezapaženom, slabo distribuiranom knjižuljku koji većina vas teško da je i videla a kamoli čitala; hell, čak ni ja nikad nisam u rukama imao tu knjižicu! Ova lepotica izlazi u oktobru, za Sajam knjiga.

BOŽJA VOLJA - Đorđe Kadijević

            Pred Sajam, takođe, sigurno izlazi i ovogodišnji naslov iz edicije „Gluvo doba“ – knjiga proze Đorđa Kadijevića pod naslovom BOŽJA VOLJA koja se može nazvati i zbirkom kratkih priča, ali i romanom, jer su priče povezane istim likovima, ambijentom i vremenom (Beograd i okolina, pred kraj II svetskog rata). To je mračna, prodorna, opora proza sasvim u duhu njegovog PRAZNIKA i POHODA. Ja sam urednik izdanja i edicije, a verovatno ću pisati i pogovor, ako stignem.

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

            Nažalost, kako stvari stoje, moja opsežna, bogato i ekskluzivno ilustrovana knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem, pod naslovom VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, gotovo sigurno neće izaći ove godine. Ja sam bio toliko naivno optimističan da sam bio spreman da se kladim kako će jedan ovakav projekat, o jednom ovakvom velikanu naše kulture, bez problema dobiti pare na konkursu Ministarstva kulture, ali i na drugim sličnim konkursima od budžetskih institucija kojima je upravo posao da pare sakupljene od harača raspodeljuju (makar u obliku mrvica) i za manje komercijalne a kulturno vredne projekte.

            Avaj, to se nije desilo. Vajna komisija Ministarstva nekulture NIJE prepoznala u ovom projektu ništa od naročitog nacionalnog značaja, i od „države“ Srbije nismo dobili ništa. Ko su ljudi koji su tako odlučili? Evo, nek im imena zauvek u knjigu srama budu upisana: Tamara
Mitrović, predsednik; Zona Mrkalj, Zoran Rakić, Petar Matović i Laslo Blašković, članovi. Nadali smo se, još, i pokrajinskom konkursu, vojvođanskom, pošto mi je izdavač iz Novog Sada – ali taj konkurs, koji je Vojvodina bila obavezna da raspiše pre proleća ove godine, do dana današnjeg NIJE raspisan i pitanje je da li će (Zašto? Politika! Izbori! Puk'o DS, došao SNS, haos...); jedino smo na gradskom konkursu od Novog sada dobili 100.000 din, što je smešna, duboko nedovoljna suma da se uopšte uđe u jedan ovako opsežan projekat.

            Trenutni status? Rukopis je odavno gotov, fotke spremne, ali – traži se suizdavač, jer Orfelin sam ne može da izdrži ovakav projekat. Jednu rezervnu opciju sam već isprobao, i pokazalo se da oni „nemaju para“. Imam na umu jednu drugu, videćemo kakav odgovor ćemo tamo dobiti, ali čak i ako Oni budu mogli i hteli, opet je prekasno da se ta knjiga desi ove godine. Na moju veliku žalost i razočarenje, a verujem i svih vas koji ovo čitate.

            Znači, ponavljam i naglašavam: u ovoj bednoj zemlji nemoguće je naći nekoga ko bi imao i mogao da podrži izdavanje knjige o Đorđu Kadijeviću, jednom od najvećih filmskih reditelja, likovnih kritičara i uopšte najistaknutijih kulturnih radnika u poslednjih 50-ak godina! Šta reći a ne opsovati?!

            Takođe, na konkursima pare nije dobio ni jedan drugi moj rukopis (vezan za fantastiku i horor na filmu), pa eto, ni od tog rada, bar ove godine, neće biti ploda, tj. vi ga nećete videti iako ja nisam sedeo skrštenih ruku i raduckao sam i na njemu u prethodnim mesecima.

Makondo

            SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM 

- H. F. Lavkraft

Pozdrav koji mi je stigao iz jednog kafića u KAIRU

„Makondo“ će objaviti Lavkraftov roman DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH, u mom prevodu i sa mojim anotacijama, prilozima i pogovorom, kao i sa originalnim ilustracijama jednog domaćeg umetnika.

Na žalost nestrpljivih, ovo izdanje je pomereno za proleće iduće godine. Ne brigajte ništa, nema nikakvih problema, ja sam svoje većim delom uradio, moj prevod je skoro gotov, ali a) Makondo ipak ima mnogo naslova planiranih za ovu godinu pa neće uspeti da dovrši i ovaj za Sajam, i b) treba dati dovoljno vremena mladom umetniku (kojem? Čuće se!) da uradi tuce ilustracija za ovu vizuelno ionako nadasve inspirativnu knjigu!

Dakle, ne budite nestrpljivi, ne srljajte da bacate pare na skrnavo, traljavo, jevtino i ružno izdanje koje je trapavo posrbio sa hrvatskog zloglasni pirat, Boban Knežević – bolje sačekajte ovo novo, kvalitetno prevedeno i lektorisano, ilustrovano, tvrdo povezano!

DRAKULA – Brem Stoker

            Novi prevod, uncut, ilustrovan i tvrdo povezan; lepo opremljeno novo izdanje – sa mojim pogovorom... I ovo je bilo u igri da izađe za ovaj Sajam, pa je ispalo da ipak neće stići, i da ga imamo očekivati tek početkom iduće godine.

            Slično važi za još jedno klasik-horor izdanje koje me naročito raduje, ali ne smem to ni da najavljujem ovde, sem da se radi o nečem od prvorazredne vrednosti i važnosti za horor.

RUE MORGUE – veliki temat o FRANKENŠTAJNU

I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE. Ukazana mi je čast da priredim veliki temat u ovogodišnjem Halloween izdanju – a ono je, kao što znate, uvek posebno: veće, bolje, drugačije od izdanja u drugim mesecima tokom godine. U redovnim godišnjim brojevima temati imaju 7 strana, a u noćveštičjem – čak 11. Od toga ja sam popunio barem 10: radio sam intervjue s nekim velikim imenima iz polja horor teorije i prakse, plus uradio pregled filmova koji se bave onom noći u kojoj je začeta varnica Frankenštajna, plus pročitao i prikazao najnoviju antologiju frankenštajnovskih priča (koja iz štampe izlazi u oktobru). Više detalja o svemu ovome kad se primakne oktobar.

Nevezano za ovaj temat, puno pišem i u redovnim brojevima. Recimo, u avgustovskom imam jednu filmsku kritiku (THE WAILING) i dve književne recenzije, obe slučajno lavkraftovske – za knjige THE MAMMOTH BOOK of CTHULHU - Paula Guran, Ed, i The Age of Lovecraft by Carl H. Sederholm & Jeffrey Andrew Weinstock (Editors). Treba sve to pogledati, pročitati, napisati… a u poslednje vreme, zahvaljujući mojim sve većim apetitima, a i poverenju koje imam kod RU MORGA, svakog meseca prikazujem po dve nove knjige.

STRUČNI RADOVI

Prihvaćeni su mi sažeci za dva akademska zbornika koja se spremaju, jedan regionalnog karaktera a jedan svetskog (na engleskom).

1) ČUDOVIŠNI HRONOTOPI U FILMOVIMA Đorđa KADIJEVIĆA

Ovaj rad pišem zajedno sa kolegom, Markom Piševim, kroz analizu četiri filma Đorđa Kadijevića koji koriste ustaljene ambijente iz tradicije književnosti i filma strave – vodenicu u Leptirici (1973), duševnu bolnicu u Štićeniku (1973), stari zamak u Devičanskoj svirci (1973) i staru crkvu u Svetom mestu (1990).

Rad bi trebalo da bude objavljen u zborniku koji su inicirale kolege sa Sveučilišta u Zadru pod naslovom Liber monstrorum Balcanorum.

            2) RECEPTION OF IMPORTED AND DOMESTIC HORROR FILMS IN YUGOSLAVIA

            Ovaj rad pišem sam, za akademski zbornik (tj. knjigu) pod radnim naslovom Eastsploitation: Eastern Europe and the Cinematic Lowbrow. Mislim da je naslov dovoljno jasan, ali da pojasnim: This paper aims to analyze the discourse related to genre cinema in general and to horror film in particular as expressed in leading Yugoslav film publications, especially in the period of transition between president Tito’s death and the dissolution of the country (1980-1991)… Ovime sam se već donekle bavio u mojoj knjizi U BRDIMA, HORORI, samo će sad to biti dopunjeno novim materijalima i saznanjima i još ozbiljnije biti obrađeno.

Veseli četvrtak

I dalje pišem za DILAN DOG knjige „Veselog četvrtka“, mada su oni nešto proredili njihov ritam. Valjda će biti jedna s mojim tekstom za Sajam!

Pored toga, angažovan sam da za narednu knjigu biblioteke ZAGOR napišem poveći tekst o hororu u Zagor-serijalu! To će biti zabavno.

Uzgred, nedavno je u Nišu boravio Luiđi Pikato, jedan od najpoznatijih crtača Dilana Doga, pa evo kako mi je nacrtao Lavkrafta (koji se, kao što znate, lično pojavljuje u epizodi KALJOSTRO – aka NJUJORK, NJUJORK).

MOJA PROZA

            Kao što sam se i pribojavao, zbog priređivanja knjiga za Orfelin + rada na Kadijeviću itd. nisam imao ni vremena (a ni dovoljno snažnog poriva) da pišem nešto svoje.

            Ako bih uopšte nešto skoro seo da pišem to bi verovatno bila još jedna priča iz sveta ZAVODNIKA, nalik „Crnom čoveku“, samo što bi se bavila Mihajlovim školsko-studentskim danima... Ponekad mi se čini da bi to možda moglo porasti u roman, ali nisam siguran. Malo imam vremena da duže i detaljnije razmišljam o tome...

            Moj dugo spremani (i davno započeti) roman PROKLETIJE zahteva više researcha i vremena i koncentracije nego što ih sada imam i ne znam kad ću (najzad) uspeti da mu se vratim.

            Odavno rasprodati moj prvenac, NAŽIVO, trebalo bi da iduće godine dobije svoje dugo čekano (long overdue) III izdanje – nadajmo, kod Orfelina, sa celokupnim tretmanom koji to podrazumeva.

            Imao sam ideju za Skrobonjinu najavljenu antologiju priča o SFRJ, ali a) u pitanju je novela od bar 40-50 strana, to sad nikako ne bih stigao da pišem; i b) nisam baš siguran kakva je sudba tog projekta, da li će se uopšte desiti, i kad, u svetlu toga da je Paladin maltene prestao da se bavi izdavaštvom.

           

POSAO

Što se tiče mog posla – bio sam lagan i obmanjivan nekim bajkama vezanim za povrtak na niški Filozofski fakultet, ali od toga nema ništa. I moj „kolega“ a i dekan (u odlasku) su se pokazali nepouzdanim...

Zato se javila jedna druga prilika, i to u Beogradu, čak je i nekakav predugovor potpisan, ali to je i dalje na dugačkom štapu i neće se desiti pre sredine iduće godine – ako se uopšte desi.

Do tada, ja sam i dalje, već punih 7 godina, u naponu snage i potencijala, na Birou (ne)rada...

            Zbog svega gore rečenog, nemojte mi zameriti što ne stižem da čitam ništa što nije vezano za gorepomenute projekte i što se više ne igram po forumima. Jbg. Ipak, first things first... Kome baš mnogo nedostajem, pa želi da se „kači“ sa mnom, neka to svoje pokuša da uobliči u naučni rad i objavi na nekom relevantnom mestu, pa ćemo onda videti.

            Ghoul vas pozdravlja! Posao zove!

            Onaj pogovor za UKLETU KUĆU NA BRDU (20-ak strana) se neće sam napisati! A odmah zatim treba da prevedem jednu le Fanuovu podugačku priču! Pa da pomno pregledam sve prevode ostalih le Fanuovih priča! Pa da iščitam neke radove o Le Fanuu! Pa da napišem pogovor i toj knjizi (još 20-ak strana)! Pa da pročitam knjige The Secret of Ventriloquism – John Padgett i Horror: A Literary History - Xavier Aldana Reyes koje treba da prikažem za RUE MORGUE… A da ne pominjem razne kućne, porodične i romantično-zavodljive poslove koji me čekaju…

Dakle, no time Tolouse!

Izašla je HLADNA RUKA U MOJOJ!

  

            Sa velikim zadovoljstvom, radošću i ponosom mogu da obznanim da je prva ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora, zbirka priča HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana, pre nekoliko dana izašla iz štampe!

            Većina pretplatnika bi trebalo da je već dobila svoje primerke, a ako neko još nije, budite uvereni da je knjiga na putu i da će vam je poštar uručiti ovih dana.

            Ponoviću i ovom prilikom ono što zaista smatram – da je Ejkman, zajedno sa Ligotijem, najznačajniji pisac stravične književnosti od Lavkrafta do danas. Zbog toga, zajedno sa Orfelinom planiramo da objavimo još nekoliko njegovih knjiga – naravno, pod uslovom da ovdašnja čitalačka publika pozitivno reaguje na njegov nekonvencionalan, nadasve zreo,  horor za odrasle kakav je oličen u prvoj zbirci koju smo odabrali za njegovo premijerno predstavljanje našim čitaocima.

            Dakle, ako želite da na konkretan način podržite akciju OO (Ognjanović + Orfelin) koja se sastoji u stručnom, kvalitetnom, prefinjenom, profesionalnom kritičkom i estetskom plasmanu vrhunskih izdanaka horor književnosti kod nas – kupujte ove knjige od Orfelina, od mene, u knjižarama, gde god ih vidite (a ima ih u skoro svim većim knjižarama u zemlji) – i, naravno, poklanjajte ih drugima, širite kult, preporučujte, šerujte, lajkujte, tvitujte...

            Knjiga ima 334 strane, tvrdi povez, šivena, mat plastifikacija; zlaćani forzec, ilustrovane pregradne strane ispred priča; bočne strane poprskane sivkasto-sedefastom bojom (stručni naziv: light light dark!); odličan prevod (Sava Kuzmanović), pažljivo pregledan (dr D. O.); opširan pogovor i iscrpna biografija autora.

            I sve to za manje od 10 E!

            Kod sebe imam 10-ak primeraka za one koji žele knjigu direktno od mene; javite se što pre.
            Moje fotke su možda malo mutne, ali knjiga je odštampano oštro, jasno i lepo - kako ste već navikli od Orfelina!

            A sad, evo, ekskluzivno za ovaj blog, početka mog opširnog pogovora ovoj knjizi.

 Robert Ejkman:  
 Tužne, uklete duše 

„Priča o duhovima se, poput poezije, bavi iskustvom iza iskustva; iza gotovo svakog iskustva... Priče o duhovima treba da budu priče koje se ne bave pojavnošću i doslednošću već duhom koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica reda.“

- Robert Ejkman-

Robert Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli.

Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.

A opet, u najčitanijem i najuticajnijem savremenom esejističkom napisu o novijoj horor prozi, u knjizi Danse Macabre Stivena Kinga (Stephen King, 1982), Ejkmanovo ime pominje se samo jedan jedini put, uzgred, u nabrajanju novijih engleskih pisaca. U najuticajnijoj modernoj studiji gotske proze, u Književnosti strave Dejvida Pantera (The Literature of Terror, David Punter, 1980) iscrpno se, u zasebnom poglavlju, govori o dvojici autora koji se smatraju Ejkmanovim prethodnicima – Henriju Džejmsu i Volteru de la Meru (Henry James, Walter de la Mare) – ali ne i o njihovom velikom nasledniku. Njega nema ni u dva poglavlja dodata kasnijem izdanju (1996), naslovljena „Moderne percepcije varvarskog“ i „Savremeni gotski preobražaji“, iako bi Ejkmanov opus sasvim prikladno mogao biti opisan kroz oba ova naslova.

Ovaj pisac, očito, nije dovoljno moderan a još manje je savremen i za brojne druge novije studije i antologije radova na temu horor književnosti, u kojima se ili pominje usput, ili se ne nalazi uopšte; jedan od novijih takvih primera je, recimo, zbornik radova The Cambridge Companion to the Modern Gothic priređivača Džerolda Hogla (Jerrold Hoggle, 2015).

Do dana današnjeg, 35 godina od njegove smrti, o Ejkmanu nije napisana nijedna knjiška studija niti mu je posvećen zbornik radova, iako su ih znatno manje vredni pisci dobijali; najbliže što se prišlo tome su tri skromne, neugledne knjižice koje sve zajedno jedva dosežu obim od 200 strana, a sve tri je izbacio isti mali izdavač, „Gothic Press“ iz Baton Ruža (Baton Rouge), u premalom tiražu, s previsokim cenama i sa osrednjim sadržajem: Robert Aickman: An Introduction (Gary William Crawford, 2003; 76 strana), Akin to Poetry:  Observations on Some Strange Tales of Robert Aickman (Philip Challinor, 2010; 80 strana) i zbirčica od tri kratka eseja Insufficient Answers: Essays on Robert Aickman (Gary William Crawford, ed., 2012; 52 strane).

Čak i onde gde se Ejkman obrađuje detaljnije, kao u zbirci eseja S. T. Džošija, Moderna priča strave (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, 2001), očigledna je zbunjenost, skoro frustracija kritičara koji nije načisto oko toga šta da radi s ovim autorom. S jedne strane, ne može mu poreći vrhunski spisateljski dar, pa priznaje: „(...) njegova književna nadarenost bila je od izuzetno visoke sorte. Njegov prozni stil – fleksibilan, urban, sofisticiran, suzdržan, a opet sposoban za iznenađujuće snažne emotivne učinke – nikada ne posustaje od početka do kraja njegovog opusa.“ S druge strane, svrha u koju je taj dar upošljen kao da mu izmiče: „On nikada nije olakšavao posao svojim čitaocima... Simbolizam u Ejkmanovim pričama povremeno je toliko opskuran i, verujem, toliko povezan sa ličnim simbolima da je to za njega nosilo određeno značenje ali možda nije bio sasvim uspešan u njegovom prenošenju drugima, tako da čitalac ne može a da se ne oseti nezadovoljnim i, stoga, da ne upije te 'nagoveštaje'... Čini se da je verovao da je puko stvaranje ugođaja neobjašnjivog sasvim dostatna svrha pisanja strave.“ Džoši, u stalnoj potrazi za filozofijom, srećan je kada je jasno ekspliciranu nađe kod Makena, Blekvuda ili Lavkrafta, ali diže ruke u spoju očajanja i predaje onda kada dođe do Ejkmana: „Jedina filozofija koju mogu da detektujem u gomili Ejkmanove proze jeste ideja da je svet malo čudniji nego što se čini.“

U čemu je, onda, razlog Ejkmanove skrajnutosti i relativne opskurnosti s jedne, i jezive neshvaćenosti, s druge strane? Koreni i jednog i drugog počivaju u srži njegove poetike, koja se nipošto ne može svesti na banalno očuđavanje postojećeg kako to Džoši implicira; ona se nalazi u dubini u koju ćemo sada zajedno zaroniti. Uhvatite čvrsto moju hladnu ruku...

Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika strave”, podsećam, on glasi:

1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman (avgust)

2. UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli Džekson (septembar)

3. KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu (oktobar)

Uskoro očekujte raspisivanje pretplate za UKLETU KUĆA NA BRDU (nećete verovati kako spektakularno genijalnu koricu imamo za tu knjigu! Jedva čekam finalnu verziju koju mogu s vama da podelim!), a do Sajma knjiga, najkasnije, izlaze i najbolje priče strave Le Fanua!

Stay tuned!

Niški kadar - izložba niškog stripa

Evo najave jednog dešavanja koje preporučujem svima koji to mogu da overe.

U četvrtak 4. avgusta 2016. u galeriji „Srbija“ je otvorena izložba stripa „Niški kadar“. Izložba je retrospektivnog karaktera i svedoči o istorijatu razvoja niške strip scene.

Zastupljeno je 37 autora različitih generacija – od prvih karikaturista i strip crtača u Nišu (Ivan Vučković, Slobodan Subotić, Hristivoje Nikolić, Dragoš Jovanović Fera...), preko stvaralaca zavidne reputacije (Miodrag i Vladimir Krstić, Aleksandar Blatnik, Boban Savić Geto, Zoran Stoiljković Kiza, Jože Sladić, Boban Ilić, Toni Radev, Jelena Đorđević, Ivica Stevanović, Nina Bunjevac, Predrag Stamenković, Dušan Cvetković...) do mladih umetnika i studenata koji neguju ovaj oblik umetničkog izražavanja (Adam Rakić, Milica Radenković, Velibor Stanojević, Igor Krstić...).

Izložba svedoči o prisustvu različitih strip žanrova: komični, vestern, naučno fantastični, horor, pustolovni... kao i o raznovrsnim autorskim stilovima.

Iako je u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata strip kao „kapitalistički produkt“ bio zabranjivan na području bivše Jugoslavije, već tokom pedesetih godina XX veka u mnogim sredinama, u štampanim medijima, objavljuju se stripovi. 

Tako je bilo i u Nišu gde su za potrebe tada nedeljnog lista Narodne novine umetnik i karikaturista Ivan Vučković i književnik Ljuba Stanojević objavljivali strip „Manča“ - što je prvi niški strip. Kasnije tokom decenija objavljivanje stripova vezuje se uglavnom za omladinske časopise i novine kao što su: Grafit, Gusar, Strip presing.

Mnogi od niških autora sarađivali su i sarađuju sa stranim izdavačima. Takođe, nažalost neki od strip autora koji su svojim rođenjem ili školovanjem vezani za Niš, danas žive i rade u inostranstvu.

Istorijatom i proučavanjem niške strip scene posebno se bavio Branislav Miltojević -novinar, filmski i strip kritičar, autor knjige „Antologija niškog stripa“, koji je i konsultant u pripremi ove izložbe. 

Izložbu realizuju Galerija savremene likovne umetnosti Niš i umetnička grupa niških strip crtača „Čaj...odličan“.

Izložba će trajati do 20. avgusta.

            A sad malo ja: kako i priliči ovolikom gradu, sadržaj ove izložbe je raznovrstan i pokriva širok raspon i kvaliteta i žanrova i tehnika, ali svakako ima vrednih stvari za videti, kako karikaturalno-vickastih tako i fantastično-hororičnih, grotesknih, experimentalno-bizarnih.

            Pored ostalog, izložene su i dve table iz mog stripa TRANSCENDENCE – jedinog koji sam u životu nacrtao, a koji je smesta bio objavljen u Americi. 

Detaljnije o ovom porno-splatter uratku imate OVDE, a ima i nekih skica vezanih za taj XXX-horror rad i OVDE.

            Izložbu sam posetio sa Mikijem Lakobrijom, efx čarobnjakom, koji se tada zatekao u Nišu, pa je on načinio ove fotke sa mnom, dok su ostale preuzete od organizatora i njihovih prijatelja, a u svrhu najave i promocije ovog dešavanja.

            Dakle, do 20. avgusta imate priliku da ovo pogledate. Ulaz je besplatan (što, u ovom gradu propasti, bede i NIŠtavila svakako treba naglasiti)!

            A kad smo već kod stripa, da o istom trošku najavim još jedan strip-event: paralelno sa Nišvilom dešava se i nova strip-manifestacija, STRIPORAMA, od 11-14. avgusta, uglavnom u Tvrđavi.

Striparnica Južni Darkwood i Nišville Jazz Festival predstavljaju vam Striporamu!

Slavimo strip i pop kulturu kroz druženje sa zvezdama domaćeg i inostranog stripa i ilustracije! Tribine, promocije novih izdanja, izložbe, javni intervjui, crtanje posveta, neformalno druženje sa gostima festivala, berza stripa i akcionih figura, škola stripa za najmlađe... 

Gosti su već dobro poznati strip autori, ilustratori i urednici strip izdanja: Luiđi Pikato (poznati crtač DILANA DOGA!), Dobrosav Bob Živković, Dražen Kovačević, Pavle Zelić, Dušan Mladenović (VESELI ČETVRTAK!)...

            Više detalja o svemu + satnicu imate OVDE.