izabrana dela

izabrana dela

петак, 12. август 2016.

Izašla je HLADNA RUKA U MOJOJ!

  
            Sa velikim zadovoljstvom, radošću i ponosom mogu da obznanim da je prva ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora, zbirka priča HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana, pre nekoliko dana izašla iz štampe!
            Većina pretplatnika bi trebalo da je već dobila svoje primerke, a ako neko još nije, budite uvereni da je knjiga na putu i da će vam je poštar uručiti ovih dana.
            Ponoviću i ovom prilikom ono što zaista smatram – da je Ejkman, zajedno sa Ligotijem, najznačajniji pisac stravične književnosti od Lavkrafta do danas. Zbog toga, zajedno sa Orfelinom planiramo da objavimo još nekoliko njegovih knjiga – naravno, pod uslovom da ovdašnja čitalačka publika pozitivno reaguje na njegov nekonvencionalan, nadasve zreo,  horor za odrasle kakav je oličen u prvoj zbirci koju smo odabrali za njegovo premijerno predstavljanje našim čitaocima.
            Dakle, ako želite da na konkretan način podržite akciju OO (Ognjanović + Orfelin) koja se sastoji u stručnom, kvalitetnom, prefinjenom, profesionalnom kritičkom i estetskom plasmanu vrhunskih izdanaka horor književnosti kod nas – kupujte ove knjige od Orfelina, od mene, u knjižarama, gde god ih vidite (a ima ih u skoro svim većim knjižarama u zemlji) – i, naravno, poklanjajte ih drugima, širite kult, preporučujte, šerujte, lajkujte, tvitujte...
            Knjiga ima 334 strane, tvrdi povez, šivena, mat plastifikacija; zlaćani forzec, ilustrovane pregradne strane ispred priča; bočne strane poprskane sivkasto-sedefastom bojom (stručni naziv: light light dark!); odličan prevod (Sava Kuzmanović), pažljivo pregledan (dr D. O.); opširan pogovor i iscrpna biografija autora.
            I sve to za manje od 10 E!
            Kod sebe imam 10-ak primeraka za one koji žele knjigu direktno od mene; javite se što pre.
            Moje fotke su možda malo mutne, ali knjiga je odštampano oštro, jasno i lepo - kako ste već navikli od Orfelina!

            A sad, evo, ekskluzivno za ovaj blog, početka mog opširnog pogovora ovoj knjizi.

 Robert Ejkman:  
 Tužne, uklete duše 

„Priča o duhovima se, poput poezije, bavi iskustvom iza iskustva; iza gotovo svakog iskustva... Priče o duhovima treba da budu priče koje se ne bave pojavnošću i doslednošću već duhom koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica reda.“
- Robert Ejkman-


Robert Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli.
Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.
A opet, u najčitanijem i najuticajnijem savremenom esejističkom napisu o novijoj horor prozi, u knjizi Danse Macabre Stivena Kinga (Stephen King, 1982), Ejkmanovo ime pominje se samo jedan jedini put, uzgred, u nabrajanju novijih engleskih pisaca. U najuticajnijoj modernoj studiji gotske proze, u Književnosti strave Dejvida Pantera (The Literature of Terror, David Punter, 1980) iscrpno se, u zasebnom poglavlju, govori o dvojici autora koji se smatraju Ejkmanovim prethodnicima – Henriju Džejmsu i Volteru de la Meru (Henry James, Walter de la Mare) – ali ne i o njihovom velikom nasledniku. Njega nema ni u dva poglavlja dodata kasnijem izdanju (1996), naslovljena „Moderne percepcije varvarskog“ i „Savremeni gotski preobražaji“, iako bi Ejkmanov opus sasvim prikladno mogao biti opisan kroz oba ova naslova.
Ovaj pisac, očito, nije dovoljno moderan a još manje je savremen i za brojne druge novije studije i antologije radova na temu horor književnosti, u kojima se ili pominje usput, ili se ne nalazi uopšte; jedan od novijih takvih primera je, recimo, zbornik radova The Cambridge Companion to the Modern Gothic priređivača Džerolda Hogla (Jerrold Hoggle, 2015).
Do dana današnjeg, 35 godina od njegove smrti, o Ejkmanu nije napisana nijedna knjiška studija niti mu je posvećen zbornik radova, iako su ih znatno manje vredni pisci dobijali; najbliže što se prišlo tome su tri skromne, neugledne knjižice koje sve zajedno jedva dosežu obim od 200 strana, a sve tri je izbacio isti mali izdavač, „Gothic Press“ iz Baton Ruža (Baton Rouge), u premalom tiražu, s previsokim cenama i sa osrednjim sadržajem: Robert Aickman: An Introduction (Gary William Crawford, 2003; 76 strana), Akin to Poetry:  Observations on Some Strange Tales of Robert Aickman (Philip Challinor, 2010; 80 strana) i zbirčica od tri kratka eseja Insufficient Answers: Essays on Robert Aickman (Gary William Crawford, ed., 2012; 52 strane).
Čak i onde gde se Ejkman obrađuje detaljnije, kao u zbirci eseja S. T. Džošija, Moderna priča strave (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, 2001), očigledna je zbunjenost, skoro frustracija kritičara koji nije načisto oko toga šta da radi s ovim autorom. S jedne strane, ne može mu poreći vrhunski spisateljski dar, pa priznaje: „(...) njegova književna nadarenost bila je od izuzetno visoke sorte. Njegov prozni stil – fleksibilan, urban, sofisticiran, suzdržan, a opet sposoban za iznenađujuće snažne emotivne učinke – nikada ne posustaje od početka do kraja njegovog opusa.“ S druge strane, svrha u koju je taj dar upošljen kao da mu izmiče: „On nikada nije olakšavao posao svojim čitaocima... Simbolizam u Ejkmanovim pričama povremeno je toliko opskuran i, verujem, toliko povezan sa ličnim simbolima da je to za njega nosilo određeno značenje ali možda nije bio sasvim uspešan u njegovom prenošenju drugima, tako da čitalac ne može a da se ne oseti nezadovoljnim i, stoga, da ne upije te 'nagoveštaje'... Čini se da je verovao da je puko stvaranje ugođaja neobjašnjivog sasvim dostatna svrha pisanja strave.“ Džoši, u stalnoj potrazi za filozofijom, srećan je kada je jasno ekspliciranu nađe kod Makena, Blekvuda ili Lavkrafta, ali diže ruke u spoju očajanja i predaje onda kada dođe do Ejkmana: „Jedina filozofija koju mogu da detektujem u gomili Ejkmanove proze jeste ideja da je svet malo čudniji nego što se čini.“
U čemu je, onda, razlog Ejkmanove skrajnutosti i relativne opskurnosti s jedne, i jezive neshvaćenosti, s druge strane? Koreni i jednog i drugog počivaju u srži njegove poetike, koja se nipošto ne može svesti na banalno očuđavanje postojećeg kako to Džoši implicira; ona se nalazi u dubini u koju ćemo sada zajedno zaroniti. Uhvatite čvrsto moju hladnu ruku...



Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika strave”, podsećam, on glasi:
1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman (avgust)
2. UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli Džekson (septembar)
3. KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu (oktobar)

Uskoro očekujte raspisivanje pretplate za UKLETU KUĆA NA BRDU (nećete verovati kako spektakularno genijalnu koricu imamo za tu knjigu! Jedva čekam finalnu verziju koju mogu s vama da podelim!), a do Sajma knjiga, najkasnije, izlaze i najbolje priče strave Le Fanua!

Stay tuned!

5 коментара:

VincentPrice је рекао...

Meni je juce stigla knjiga, predivno izdanje kao i uvek kad je pitanju Orfelin. E sad samo ostaje da proverim da li je Ghoul u pravu po pitanju Ejkmana. 😁

nameless1 је рекао...

Sta bi sa Lavkraftovim Kadatom (u tvom prevodu) koji si najavljivao za ovu godinu? Inace, stigao je Ejkman juce; sta reci osim da Orfelin jos jedanput postavlja domaci zadatak ostalim izdavacima. Sjajno!

Dejan Ognjanovic је рекао...

kadat je pomeren za proleće; u narednim danima ću objaviti apdejt oko projekata koje radim i u kojima učestvujem. a ejkman je taman kako zaslužuje da izgleda. ali korica za širli... HOT DAMN!!! najbolja do sada!

Man from Valley је рекао...

Pročitah "Mačevaoce". Oduševila me Ajkmanova prozaičnost viđenja ogavnog sveta kakav i jeste, bez neke poletne filantropije. Ipak, njegova natprirodna bića ne bih klasifikovao u duhove poput M R Džejmsovih, Ejkmanovi duhovi su mnogo opipljiviji, ne cure im tečnosti, ali unose hranu i telesniji su, mada sam bio ubeđen da ću čitati modernijeg Džejmsa. Madona više naginje Lavkraftovim stvorovima.

Man from Valley је рекао...

Posle izgubljenog apetita za Ejkmanovim pričama, progutao sam fenonenalni pogovor ove knjige. Ne sumnjam da Ejkmanova dela sadrže iskonsku stvar iz koje izvire horor, izgleda da upravo taj njegov fleksibilan stil pisanja disperzuje taj osećaj horora. Moj maksimalni stepen strave je Kanonik opata Alberta, od scene šape i pojavljivanja demona kraj čitaoca ne postoji stravičnija stvar od koje sam se uplašio u književnosti. Lavkraft je drugo, njegov horor je sistematski, sveprisutan i od prve rečenice do zadnje je strava u vazduhu, čak je i nepotrebno dodatno štrecanje jer je užitak potpun. Vratiću se čitanju Ejkmana posle poučnog pogovora, možda i uspem da se naježim i zamislim nad nekom misterijom.