TWIN PEAKS (1990-1991) - Ghoul's view

            

Evo nekih fragmenata misli, impresija, prisećanja i slutnji koje osećam potrebu da sa vama podelim povodom prve dve sezone serije Tvin Piks, a povoda za to ima najmanje dva.

Kao prvo, Tvin Piks će biti emitovan na RTS-u u narednim nedeljama i mesecima, i to počev od samog početka, od 1. epizode 1. sezone, koja će biti prikazana u petak 12.01., a nakon toga će, sve redom, ići od utorka do petka uveče na RTS2 u 21h, sa reprizama od ponedeljka do petka na RTS2 u 16h. Da nacrtam, to znači da će 1. epizoda (RTS2, 21H, 12.01.) biti reprizirana u ponedeljak 15.01, a 2. epizoda biće u utorak 16.01. RTS2, 21H, sa reprizom u sredu u 16h, itd.

Kao drugo, i važnije, ostadoh dužan svog osvrta na najnoviju, III sezonu (koja će, ako to gore nije dovoljno jasno nacrtano, biti prikazana na RTS-u odmah posle prve i druge sezone). Pošto mi je januar standardno popunjen gledanjem poslednjih preostalih filmskih kandidata za godišnje BEST OF liste, ne verujem da ću stići da još jednom odgledam ceo TP3 pre početka februara, što znači da će moj osvrt na III sezonu verovatno doći na red negde u prvoj polovini februara – taman uoči RTS emitovanja III sezone...

Stoga, dok ne sazri čas za moj rivju III sezone, evo ispod mojih misli i opservacija o prve dve sezone. Takođe, podsećam da na blogu već možete naći vrlo dobar overvju prve dve sezone koji je uoči početka III sezone prošlog proleća sačinio saradnik bloga, „matoji“ (ali pazite se, tu ima spojlera), i to stoji OVDE.

Pored toga, na blogu možete čitati i moj osvrt na film TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME, koji je zapravo daleko važnija i supstancijalnija priprema za III sezonu nego što su to epizode serije koja joj je prethodila.

            A sad, uoči superfinala superserije...

            Supersubjektivni ugao

            Tvin Piks sam zavoleo na prvo gledanje, kada je tokom proleća 1991. godine ta serija bila emitovana u noćnom programu, čini mi se TVBG. I koliko god ta serija bila odlična i sama po sebi, meni će uvek biti dodatno posebna – dapače, unikatna – zato što sam je gledao upravo u najvažnijoj, najprelomnijoj godini svog života, kada sam otkrivao čudesne svetove duha i tela, ljubavi i ravnodušnosti, svetla i mraka... Da, bio sam zaljubljen tih meseci i ne mogu ni danas da vidim Odri i Bobija a da nemam neku vrstu flešbeka, ili barem posebnog sećanja na tadašnje vreme i tadašnje fetiše i fascinacije i identifikacije...

            Linča sam, u to vreme, već snažno voleo, pre svega zbog Čoveka slona koji mi je dugo, u ranoj mladosti, bio omiljeni film (uopšteno gledano, nevezano za žanr), ali i zbog tada sveže otkrivenog sveta slatke perverzije iz Plavog somota. Da, bio sam tada itekako već zagazio u ljubav prema „čudnom“, ekscentričnom, bizarnom, i nisam doživeo Tvin Piks kao nekakav šok kakav su doživljavali „normalni“ gledaoci navikli na običnije TV krimi sadržaje.  

         Ne da se nisam čudio njegovim otkačenostima nego sam ih spremno i s radošću dočekao i uživao ponajviše baš u njima, a ne u sapunici i hudanitu malog mista. Tek kasnije, sa razvojem istorijske svesti i punog poimanja konteksta shvatio sam kolika je to revolucija bila na tadašnjoj televiziji. Ali, usred revolucionarne godine mog života, koja se okretala ka mraku i propasti zajedno sa raspadom zemlje, eksplicitno započetim tog leta, Tvin Piks mi je legao sasvim prirodno.

            Ne, nisam se primao na „luckaste“ likove per se: infantilno-retardirani Endi i Lusi nervirali su me, mlaki šerif i njegova afera s onom kineskinjom smrtno su me gnjavili, kao i ljubavisanje kafedžijke i pumpadžije, te svaka pojava Džejmsa (i dan-danas ne mogu da dokučim dal' je Linč taj lik parodirao ili ga je strejt stavio onako njanjavo-patetičnog)... Nisam otkidao ni na fetišizaciju kafe (koju nisam pio tada, niti je pijem sada) i pite od višanja (koju jedem, kad je ima, ali čije odsustvo ne primećujem kad je nema), ni na za moj ukus preteranu količinu sapunice (bez obzira što je ova bila donekle izvrtana naopačke, poluparodirana itsl), a kao ozebao sunce dočekivao sam svaki nagoveštaj mistike, natprirodnog, fantastičnog, stravičnog... A kako je serija odmicala, bilo ih je sve više.

            „Damn fine coffee? Damn fine pie?“ WHATEVER! Dajte bolje još tih borova što se usred duboke šume ljuljaju na noćnom vetru (ali, da li je to vetar? Da li je to samo vetar?!), dajte BOBa kako viri iza ćoška, ispod kreveta, iza dvoseda, dajte Crvenu Sobu, patuljke i džinove i Crne Magove što s vatrom hodaju kroz vekove prošle i buduće – to mi dajte, a ne hotelijerske zavrzlame oko ril estejta, i pilane, i izbore za mis i kamiondžije i njihove narko-dilove!

            Fast forward 26 godina kasnije – i, na moje veliko olakšanje i radost, u III sezoni je poprilično sljušteno ono što me je u starom TP nerviralo ili me gnjavilo, a do 11 je odvrnuto ono zbog čega sam seriju i (za)voleo. Znači, NE hodanje manje-više utabanim stazama sapunice uz povremeno blago, jedva primetno skretanje s te stazice, nego smelo i ludo-hrabro lomatanje po žbunju i gustišu i mraku neispitanih predela podalje od stazice kojom bojažljive, konvencionalne dušice vole da gaze...

            Superpočetak!

            Ne mogu dovoljno snažno da naglasim koliko je pilot-epizoda TP ingeniozna. Iako je bila s pravom hvaljena, ona je toliko fucking dobra da se ne može prehvaliti!

            Pronalazak Lorinog tela, umotanog u plastiku... Reakcija Pita i Endija, pre svih, ali i starog doktora... Apsolutno genijalno postepeno saznanje, u školi, šta se zapravo desilo... To kako Dona sabira 2 + 2 + 2... Ona učenica koja istrči van škole plačući... Bobi koji se lomata i bacaka i svađa po hodniku... Pa onda reakcije Lorinih roditelja, čisto zlato...

Koncentrični krugovi koji se šire oko tog jednog leša i to kako postepeno uzburkavaju čitavu tu malu zajednicu – to je toliko genijalno uhvaćeno i preneseno, sa istinskom dušom i razumevanjem, sa ljudskošću, nesenzacionalno, ne kao gimmick i plot point, kao „ok, mrtva cura, ajde idemo odma na plot-plot-plot, whodunnit“ nego sa Linčovim trejd-mark smislom za ritam, za doziranje, za tempo, za akcenat, za detalj... Čisto besprekorno savršenstvo!

            To se zove udica! Nikad me više u životu nijedna prva epizoda ili pilot nisu ovako vešto, pametno i sa srcem i dušom (ne isključujući pritom mozak!) upecali. I to ne samo zbog vulgarnog hudanita (Ko je ubio Loru Palmer? Ko je upucao Mister Bernsa? Ko je Kartmanov pravi otac?...) – mislim, OK, naravno da je i mene to zanimalo i da je to bio jedan od motora serije, ali mnogo više me je zaintrigirao ceo taj pažljivo izgrađen svet, a naročito nagoveštaji daleko šire i mračnije (natprirodne) pozadine tog jednog ubistva. Dakle, od starta me je više zanimala osobena mitologija (šta su sove ako nisu stvarno sove?) nego sociologija „malog mista“ i njegova prizemna sapunjara (dal će ovaj da se spanđa s onom i dal će ona da otkrije da je onaj vara...).

            Superglumci

            Dopustite mi samo par kratkih truizama koje moram da izbacim iz sebe: uz svu navodnu Linčovu otkačenost, ekscentričnost i šta ti ja znam, ono što po meni nije dovoljno hvaljeno kod njega jeste njegova ljudskost – i smisao za (pravog) Čoveka i pravu Ženu, ukratko, za kasting najsavršenijih mogućih glumaca. To važi za sve njegove filmove, počev od Eraserheada pa nadalje: koliko god Linč bio slikar po izvornoj vokaciji, on nikada nije puštao da Slika (i Stil) zasene Čoveka. To je činio za razliku od nekih drugih, npr. Hodorovski ili Arđento, koji su svoja ludila i vizije ovaplotili koristeći pretežno B i C glumce, a čak i kad su imali ponekog iz A lige, uglavnom nisu znali šta bi s njim – npr. Maks fon Sidou u Sleepless.

Linč, pak, iako površnom gledaocu može delovati kao nekakav „style over substance“ autor, nekakav provajder oniričnih, iracionalnih bulažnjenja bez ikakvog smisla, čovek koji baca na ekran koješta bez reda i smisla, kako mu ćune ili šta mu se u snu javi kako bi zasenjivao prostotu svojom „ekscentričnošću“ – hej, sreo sam mnoge zastupnike ove „teorije“ i pričao sa njima! – zapravo je odličan storiteler, i to je kvalitet koji mu do sada, takođe, čini mi se, nije bio dovoljno prepoznat i pohvaljen. Taj čovek ume da ispriča priču – da, priču, sa početkom, sredinom i krajem, i sa smislom povrh svega!

Možda je on, ponekad, priča drugačijim ritmom, sa drugačijim akcentima, iz neočekivanog ugla i odvede u nekonvencionalnom pravcu, ali to nikako ne znači da su, kao što sam često slušao, filmovi kao Lost Highway i Mulholland Dr. bez smisla. Naprotiv. Ali treba pažnje, strpljenja, treba sposobnosti da se odbace izlizane štake i istrulele štule holivudske naracije kako bi se ušlo u Linčov svet, i uživalo u njemu...

A taj svet je, kažem, još komunikativniji (i složeniji!) nego nekih drugih Na-Slici-Zasnovanih-Reditelja baš zbog svoje ljudske dimenzije – zbog snažnih likova snažno oživljenih vrhunskim glumačkim kreacijama. Bilo da se radi o odlično odabranim veteranima (Džon Hart, Denis Hoper, Hari Din Stenton...) ili manje-više novajlijama koji su tek kod njega procvetali (Džek Nens, Kajl Meklahlan, Lora Dern, Šeril Li...) – oni se Linču prepuštaju u potpunosti, jer taj čovek zrači poverenjem i ljudskošću: znaju da neće biti zloupotrebljeni nego vrhunski upotrebljeni, čak i ako ne znaju baš sasvim šta tačno rade tj. gde se baš u velikoj slagalici njihovo parče nalazi.

Ali sve ovo je zapravo samo dugačak uvod kako bih kazao sledeće: uz svu čast i poštovanje celom glumačkom ansamblu, ako bih u prve dve sezone morao da izdvojim jednog glumca, to bi bez i najmanje dileme bio – Rej Vajs! Da, Lorin tata. Šta taj čovek tu radi!!! Kroz šta sve prolazi! Koje sve emocije ima da izrazi, i facom i celim telom! Mikrogluma, makrogluma, brzalice, zezalice, zlokobna mrštenja, sreceparajuća plakanja, jezivi plesovi...

Lik istovremeno zastrušujuć izvan svake mere (ultimativni zli Pater Familias – oličenje najgoreg straha, da ni u sopstvenoj kući, ni od svog najrođenijeg nisi siguran!) i dirljivo patetičan, kada shvati šta je, posednut, nesvestan (?), izvan kontrole, učinio – oskrnavio i ubio svoje najvoljenije: kakav raspon, kakvo ludilo zahtevati od jednog glumca da to sve pokrije – i kakav unikatni fenomen da se to, zapravo, desi, bez greške, bez ijednog iskliznuća, jezivo ubedljivo, i zastrašujuće, i dirljivo... 

To što je Rej Vajs uradio u Tvin Piksu (uključujući, naravno, i film – gde je još jeziviji!), to je za sve antologije, sve nagrade, sve udžbenike, sve ordene, spomenike, zlatne zvezde, holove slave, Emije, Emue, Globuse, Oskare, Palme, Međede i ostalo.

To važi i za Grejs Zabriski, koja mu tu igra ženu, mada na svoje pravo jezivo mesto dolazi tek u III sezoni...

            Super-Pad i Super-Bomba

  

            Da, moram se složiti sa opštim mišljenjem – ne volim kad se to desi, radije bih da pišam uz vetar i stojim sam na pustopoljini, da budem originalan, sam samcit protiv svih, ali ne mogu; volim Platona al' mi je istina draža. Naime, jeste, Tvin Piks nakon što Lilend Palmer skonča u apsani počinje naglo da pada i ne uspeva da stane na svoje noge – sve do spektakularne finalne epizode, koju je Linč napisao i režirao. Priznajem, ima i tom otpatku od polusezone zabavnih delova – recimo, genijalna slešer-horor scena Liovog buđenja iz retardacije i proganjanja neverne ženice – ali ceo taj podzaplet sa Vindomom Erlom bio je krajnje nezanimljiv u startu: slepo crevo u seriji koja se otrgla iz ruku Linča (koji je bio zauzet snimajući svoj najslabiji film – barem za mene, Divlji u srcu su mnogo divljine i nimalo srca, a sve napadno uninvolving).  

Nimalo čudno što je to slepo crevo neceremonijalno odstranjeno u Linčovom finalu II sezone – smejem se samo kad pomislim kako je Vindom bez respekta zgužvan i bačen u kantu za đubre tom prilikom (u Crvenoj sobi, od strane Boba), kao Linč da kaže: „Jebo vas ja, ostavim vas same par meseci i vi mi izađete sa OVIM?! Bacaj to tamo i da ga više ne vidim!“ Još manje je čudno što tokom cele III sezone Vindoma niko više nije ni pomenuo. Kao da ga nije ni bilo...

            Da i ne govorim o drugim promašenim podzapletima, recimo predosadno nagvaždanje sa ludilom Bena Horna i njegovih reinscenacija bitaka iz Građanskog rata! Pa teško mi je bez psovanja da uopšte išta kažem o tom kretenizmu, o tom traćenju još jednog nedovoljno hvaljenog glumca (što se mene tiče, Ričard Bejmer je jedan od vrhunaca I sezone TP, uživanje za gledati, i ako bih imao neke zamerke na III sezonu, a imam ih, jedna od njih se sigurno odnosi na to što mu nije dato ništa zanimljivo da radi). Ili Zauvek-Dosadni-Džejms i njegove couldn't care less neo-noir peripetije. Ma, neću dalje o tome.

Samo da potvrdim i potpišem: II sezona se istrgla iz ruku svojih tvoraca, odlutala u pravcu preteranog kreveljenja i slepstika i karikature, izgubila se duša, sve je otišlo predaleko u parodiju, i koliko god meni lično bilo žao zbog otkazivanja serije, tada, ne mogu reći da ne razumem njene finansijere. To više nije bio TP koji smo voleli, želeli i zasluživali, nego travestija koju je Linč pokušao da zauzda – ali premalo, prekasno. Njegova ludački dobra „poslednja“ epizoda zaista je jedan od vrhunaca serije, ali – zbog onih 7-8 koje su joj prethodile, sasvim je razumljivo zašto umalo nije i ostala poslednja (bez obzira na više nego otvoreni kraj).

Odjeci...

Nije ovo ni mesto ni prilika da pišem o skoro neizmernom značaju i uticaju ove serije ne samo na igranu TV produkciju nakon nje nego na svekoliku pop-kulturu... Ali ću vas, a propos toga, podsetiti samo na moj tekst o Sklavijevoj aproprijaciji Tvin Piksa u čuvenoj dvoepizodi Dilana Doga: Dilan Dog u Tvin Piksu!

Uostalom, pisano je već puno o tome u proteklih četvrt veka. Ali od svega zabavnog i ludog što je ta serija uradila (a uradila je MNOGO) izdvojiću ono što je, za moj horor groš, primarno – a to je kako je podmuklo, kvarno, zajebano, lukavo (polako, prvo na kašičicu, pa tek posle na kutlaču) najširem auditorijumu, uljuljkanom u veri da gleda ljupku krimi sapunicu sa otkačeno-simpatičnim likovima, uvalila HOROR!

I to pravi, nepatvoreni, gaće-useravajući, nadrealni, crni, košmarni horor – a ne detinjarije koje su se u to vreme na televiziji izdavale za horor tipa TALES FROM THE CRYPT, TALES FROM THE DARK SIDE, MONSTERS i imbecilne mini-serije Mika Gerisa po Kingu ili bez Kinga. Ne kažem da u tim serijama nije bilo i finih epizoda i pažnje vrednih stvari – ali ipak, naglašavam, čak i u najboljim izdanjima to je ipak infantilni horror-lite, dijetalni horor za decu i vikendaše. Tvin Piks je na TV doneo HOROR, bato, za odrasle!

A ako to važi za prve dve sezone – u kojima je to bilo pomalo bojažljivo, utopljeno u more mehurića od sapunice – koliko li to samo mnogo više važi za balls-to-the-wall ludačku nadrealnu I-don't-break-for-no-one III sezonu! Ali o tome, uskoro...

Za oko 25 godina

Više od istine: jedan prikaz

Kadija se rodi! Vaistinu se rodi! A imao je i zašto!

Rođendan Đorđa Kadijevića - koji upravo danas, na tzv. badnji dan uoči navodnog rođenja tzv. Isusa Hristića, puni 85 godina - obeležićemo na blogu dvojako: prvo sledi jedan dobar prikaz moje knjige o Kadiji, a zatim i snimak  nedavne emisije sa RTS-a u kojoj je Kadija gostovao i kao i uvek nadahnuto govorio.

            Knjiga na koju sam veoma ponosan, Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, Novi Sad, 2017) dobila je još jedan kvalitetan, promišljen i dobro sročen prikaz. Njegov autor je Janko Takač a objavljen je 17.12.2017. na portalu Pančevo City.

 

Šta u svojevrsnoj (auto)biografiji filmski reditelj 

Đorđe Kadijević kaže o nekim od svojih filmova 

koje je snimio u južnom Banatu

Janko Takač

OBJAVLJENO 17.12.2017.

Đorđe Kadijević (1933, Šibenik) je u srpskoj javnosti poznat kao filmski autor kojeg se setimo prevashodono kada se pomenu filmovi Leptirica i Sveto mesto. Iako je režiser koji se na jugoslovenskoj sceni pojavio još šezdesetih – filmovima koji su bili deo tzv. crnog talasa – i iako je njegov rad bio najšire dostupan kroz TV seriju Vuk Karadžić RTB-a, do danas ga mlađa i srednja generacija ipak najviše poznaje po njegovim – za naše prilike pionirskim – horor ostvarenjima. Već dugo se oko Đorđa Kadijevića gradi status kultnog autora horror filmova, ali ima tome evo već desetak godina od kako se i filmski kritičari mlađe generacije ozbiljnije posvećuju ovom autoru. Počelo je to studijom U brdima horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, 2007) i zbornikom Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008) da bi se kultni status Đorđa Kadijevića definitivno potvrdio ovogodišnjim monumentalnim delom, (auto)biografijom Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017). Za sve tri ove knjige, zaslužan je niški pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac i esejista Dejan Ognjanović.

U najlepšoj tradiciji autobiografija sastavljanih u vidu serije intervjua – podsetimo se na primer knjiga Linč o Linču i Kješlovski o Kješlovskom koje je na srpskom izdalo izdavaštvo Hinaki – Ognjanović je u periodu od nekoliko godina obavio veći broj razgovora sa Kadijevićem i svi ti razgovori su objedinjeni su – zajedno sa velikim brojem ekskuluzivnih fotografija iz lične arhive režisera – u ovu impozantnu knjigu od skoro 500 stranica.

Praznik – Pohod – Kraj rata

Kadijevićeva filmska karijera je, dakle, počela je još sa filmovima tzv. crnog talasa i radi se o zaista – za to vreme – subverzivnim ostvarenjima. Prvo od takvih je film Praznik (1967) u kojem se Kadijević sasvim hrabro posvetio prikazivanju jedne ratne priče u kojoj su svi glavni akteri iz kvislinškog tabora – četnici i nedićevci. Dakle u doba realnog/samoupravnog socijalizma i ekspanzije partizanskog filma, Kadijević je snimio ratni film u kojem se partizani uopšte ne pojavljuju. Ovde je zanimljivo pomenuti epizodu sa cenzurom, koja u to vreme nije bila tako isključiva, a pokazalo se ni previše relevantna. Na cenzorskoj komisiji je za Praznik procenjeno da se radi o filmu koji bi trebalo zabraniti, ali pošto je cenzor ovo ostvarenje video i kao najbolje debitantsko ostvarenje dotad viđeno u socijalističkoj Jugoslaviji, Praznik je išao u redovnu distribuciju tokom koje je prošao više-manje nezapaženo. 

S jedne strane cenzura nije bila isključiva, a sa druge strane sama subverzivnost (inače prilično teškog i teskobnog) filma nije bila dovoljna da privuče veći broj ljudi u bioskope. Posle svog debitantskog, hvaljenog, ali slabo zapaženog Praznika, Kadijević je snimio Pohod (1968), o još jednoj subverzivnoj ratnoj priči. Ovaj put pratimo Čilu, radnika na imanju koji pred završetak rata luta ratom zahvaćenom Srbijom, krijući se od Nemaca, četnika i partizana. Čila nije sam, tokom svog lutanja od nemila do nedraga, glavni protagonista je privržen jednom teletu koje celo vreme vodi sa sobom. Tako je sve do konačnog oslobođenja kada dolazi do prinudnog otkupa i tada mu narodna vojska oduzima tele. Želimir Žilnik je Pohod nazvao najcrnjom tačkom crnog talasa. Treći film iz te nikad završene Kadijevićeve trilogije trebalo je da se zove Kraj rata, ali to delo nikad nije snimljeno jer se u to vreme na Kadijevićeve „drske interpretacije ratne i okupacijske stvarnosti” već gledalo kao na filmove crnog talasa, dakle kao na previše subverzivna dela. Kadijević inače odriče svoju pripadnost toj grupaciji jugoslovenskih autora (Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović…) iako je po Lordanu Zafranoviću Kadijević bio i radikalniji od navedenih autora.

Žarki

Za čitaoce sajta Pančevo Si Ti posebno zanimljiva će biti epizoda o trećem Kadijevićevom filmu – filmu Žarki. U ovoj ratnoj drami u produkciji Kino-kluba Pančevo glavni protagonista Žarki pada u ruke folksdojčerima. Oni ga u lancima vode od sela do sela i javno muče da bi iz njega izvukli imena ljudi iz pokreta. Žarki (tumači ga Jovan Janićijević Burduš) odbija saradnju i biva živ sahranjen. Nažalost radi se o filmu kojeg se Kadijević odriče (Ja taj film ne smatram svojim. Kao da ga nisam ni snimio.) zato što kao režiser imao doista nepremostivih problema tokom produkcije ovog dela (Film je bio producentski onemogućen. Ja sam taj film počeo da snimam, i dospeo u producentsku mat-situaciju, …, ali ove okolnosti su bile naročito nesrećne jer su bile vezane za pokrajinsku kinematografiju. … A Vojvodina je tada imala svoj poseban fond za kinematografiju i za njih je bila velika uzurpacija da sada nekakav beogradski filmski ansambl i ekipa dođu da se mešaju u njihov ambijent i snimaju beogradski film na vojvođanske teme).

Produkcija Žarkog je dakle bila u rukama entuzijasta iz Kino kluba Pančevo, ali se prema Kadijeviću radilo o mladim, neiskusnim i neprofesionalnim zaljubljenicima u film, ljudima koji su bili puni dobre volje, ali koji su nažalost bili potpuni diletanti bez ikakve filmske škole. Na sve to, na pančevačkog producenta se navuklo neprijateljstvo vojvođanskih tj. novosadskih reditelja (Kadijević izdvaja Želimira Žilnika i Karolja Vičeka) koji su Pančevcima stavljali klipove u točkove sa namerom da film propadne. Na kraju je Žarki – koji je zamišljen kao martirološki i antiherojski film – postao delo bez pravog efekta i bez prave snage, nimalo sličan ostalim filmovima iz Kadijevićevog opusa. Zato Kadijević nije tražio, ni dobio honorar za ovaj film. Kao što to u životu već biva, Žarki se tada prikazivao u bioskopima širom Vojvodine i to sa izuzetnim uspehom. Bio je to Kadijevićev film sa najvećim brojem gledalaca.

Sveto mesto

Zanimljiva je i epizoda sa snimanja filma Sveto mesto gde Kadijević govori o snimanju veoma lepih i upečatljivih scena u ambijentu napuštene crkve. Ove scene su snimane na pravoj lokaciji – u stvarnoj napuštenoj crkvi u južnobanatskom selu Dolovo. Lutajući po Deliblatskoj peščari, ja sam u selu Dolovu naišao na jednu čistinu pored groblja na kojoj je stajala napuštena grobljanska crkva koju je podigao, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, jedan bogataš, vlasnik velikih površina zemlje. … Bila je jako zapuštena i oštećena, … ali još uvek je bila kompletna … U međuvremenu je ta porodica nestala, izumrli su svi i za to mesto nije trebalo tražiti dozvolu ni od koga ili bilo šta plaćati.Nezaboravne i predivno snimljene scene bdenja studenta teologije Tome (tumači ga Dragan Jovanović) nad telom Katarine (prelepa Branka Pujić) koja svake noći u crkvi ustaje iz sanduka i pokušava da priđe prestrašenom mladiću su do danas ostale urezane u pamćenje svakog poštovaoca domaće kinematografije. A eto, snimane su negde tu, pored nas…

Ostala dela

U nastavku knjige možete čitati o Kadijevićevim  ostvarenjima Pukovnikovica (1973), Darovi moje rođake  Marije (1969), Čudo (1971), Zakletva (1974), Beogradska deca (1976), Aranđelov udes (1976), Marija (1976), Čovek koji je pojeo vuka (1981), Napadač (1993), kao i o TV serijama Nikola Pašić: poslednja audijencija (2008) i dokumentarcu Tito i umetnost (2014).

Naravno, najveći delovi knjige posvećeni su danas već kultnim delima Leptirica (1973), Štićenik(1973), Devičanska svirka (1973), Sveto mesto (1990), kao i filmu Karađorđeva smrt (1983) i seriji Vuk Karadžić (1987). Posebno zanimljiv segment je poglavlje posvećeno nerealizovanim scenarijima. Ovde Kadijević govori o desetak scenarija za filmove i TV serije koji nikad nisu snimljeni, kao i o razlozima koji stoje iza izostanka njihove realizacije.

Mnogi režiseri sa područja bivše Jugoslavije zaslužuju jednu ovakvu impozantnu i sveobuhvatnu biografiju a Dejan Ognjanović i novosadski „Orfelin” su izdanjem o Kadijeviću nesumnjivo postavili jedan visoki novi standard u sastavljanju ove vrste knjiga na ex-YU prostoru.

* * * 

U emisiji Da Možda Ne emitovanoj na RTS-u 28.12.2017. govorilo se o odnosu istorije i televizijskih serija - od Nemanjića do modernih vremena, te o razlici između mitova, umetničkih fikcija i istorijskih činjenica.

Evo kako glasi RTS najava:

„Uzbuđenje zbog najave emitovanja televizijske serije o dinastiji Nemanjića, kao i uspeh serije Senke nad Balkanom podsetili su nas na to koliko imamo naklonosti prema umetničkim vizijama istorijskih epoha? Pamtimo velike serije i filmove kao što su Vuk Karadžić ili Boj na Kosovu... Koliko su televizijske serije pomogle da upoznamo našu istoriju i kako su uticale na našu stvarnost? Koliko smo progresivni a koliko konzervativni u pogledu na prošlost iz perspektive vremena u kome živimo? U kojoj meri je naša percepcija istorije ideološki obojena i da li smo uspeli da izbegnemo zamke mitologizacije? Da li više pamtimo srpske velikane kroz glumačke uloge ili muzeje i istorijske knjige?“

U emisiji su govorili:

Zdravko Šotra, reditelj,

Deksa Pantalejski, "scenarista",

Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista i istoričar umetnosti,

Prof. dr Smilja Marjanović-Dušanić, istoričarka i konsultantkinja u seriji Nemanjići.

Autor i urednik: Olivera Kovačević.

Emisiju u celosti možete pogledati na RTS-ovom Jutjub kanalu.

https://youtu.be/sOY4f56Rs6s  

2017 – Gde sam bio i šta radio

            Dobro, dok varimo poslednje ostatke prasetine i treznimo se, red je da se osvrnemo za sobom, pogledamo gde smo bili i šta smo radili te da pustimo vodu pre nego što se zagledamo u svetliju budućnost. Znam da vas budućnost više zanima od prošlosti, i to je normalno, tako sam i ja u vašim godinama, ALI bez slavne prošlosti nema ni svetle budućnosti, plus – možda vam je ponešto od mojih mnogobrojnih aktivnosti iz prethodne godine promaklo (naročito vama koji ne pratite ovaj blog pobožno: you know who you are!).

            A što se tiče najava, planova, obećanja, ludo-radovanja i sličnih rabota, to stiže tek za nekoliko nedelja, dok se ne potpišu neki ugovori i ne zacementiraju se neki dogovori, kako biste mogli da dobijete što konkretnije fakte. Do tada, rekoh, osvrnimo se zajedno na moje horor-rabote iz 2017. godine.

nove knjige

            Kao autor, prošle godine objavio sam dve nove knjige:

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

Knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem

Izdavač: Orfelin, Novi Sad, 2017

Uz pomoć FCS-a, i fondova za kulturu grada Novog Sada i pokrajine Vojvodine.

Ovo je knjiga razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem i na nju sam naročito ponosan, a kad je budete videli, prelistali i pročitali vi koji je do sada još niste nabavili – brzo ćete i sami shvatiti zašto.

THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT by Dejan Ognjanović

S ponosom vam predstavljam prvu moju knjigu koja je premijeru imala u inostranstvu, na engleskom jeziku. Tačnije rečeno, ovo nije – kako to normalno biva, kad se uopšte ponekome sa ovih prostora desi – nešto pisano na srpskom pa onda prevedeno na engleski; knjiga o kojoj govorim originalan je tekst, naručen iz inostranstva i napisan na engleskom, a početkom avgusta izašla je iz štampe i našla se širom Kanade, SAD i ostatka civilizovanog sveta.

Strejndžeri i najnestrpljiviji knjigu mogu kupiti OVDE – a oni koji su voljni da sačekaju godinu ili dve, dobiće proširenu verziju ovoga i na srpskom, u luksuznijem izdanju...

            Kao ko-urednik, potpisujem tri nove knjige edicije „Poetika strave”

Moj izbor najboljih priča velikog horor pisca Artura Makena, pod naslovom Veliki bog Pan, u junu 2017. je izašao iz štampe. VELIKI BOG PAN je među nama!

Zatim, u oktobru je izašla knjiga stravičnih priča pod naslovom Pisar tame (eng. Grimscribe) od pisca Tomasa Ligotija kojeg smatram najboljim i najvažnijim živim horor autorom. PISAR TAME – Tomas Ligoti: Najzad na srpskom!

Najzad, iz štampe upravo ovih dana, početkom januara, izlazi i treća knjiga trećeg kola edicije: zbirka priča Aldžernona Blekvuda pod nazivom Drevna svetla. Sve priče u ovoj zbirci  povezane su opsesivnom Blekvudovom temom – Prirodom...

            Suštinski sam ko-urednik i knjige koju sam u potpunosti osmislio, preveo i dopisao: Snovita potraga za neznanim Kadatom (The Dream Quest of Unknown Kadath by H. P. Lovecraft). Knjigu izdao beogradski izdavač Makondo. To je Lavkraftov treći i manje znani kratki roman, po prvi put na srpskom onako kako valja i kako Azatot zapoveda, u mom prevodu, zajedno sa još 4 priče (3 premijerno na srpskom) + sa mojim opsežnim napomenama, rečnikom i pogovorom + sa ilustracijama... Vidi detalje ovde: Snovita potraga za neznanim Kadatom - H. F. Lavkraft.

proza

            Ni u 2017. se nisam pretrgao od pisanja novih stvari, ali ja ionako nisam tzv. plodan pisac: samo jedna nova priča, ali pozamašna (preko 30 strana). Barem je smesta objavljena, i to na sasvim lepom mestu i u respektabilnoj (mewstly) družini.

Dakle, moja nova priča „Divlja kapela“ izašla je u antologija priča folklorne fantastike i horora U VRZINOM KOLU (Strahor, Beograd, 2017). Moj rivju ove knjige sledi uskoro!

naučni rad

            Pošto već svoje najzrelije (?) godine provodim kao nezaposleno lice, na Birou, naučnim radom bavim se tek rekreativno, koliko da ne zaribam sasvim, dok sam okupiran drugim prioritetima. Zato, u prošloj godini, jedan objavljen rad i jedno učešće na naučnoj konferenciji.

No Escape from the Body: The Bleak Landscapes of Serbian horror film

Nedavno je pokrenut novi naučni časopis pod rečitim nazivom – HUMANISTIKA, podnaslovljen kao „časopis za istraživanja u društvenim i humanističkim naukama“. U njegovom prvom broju objavljen je i moj naučni rad na temu srpskog horor filma. Evo ga ovde:

Dejan Ognjanović – No Escape from the Body. Bleak landscapes of Serbian horor film

NARACIJE STRAHA

U četvrtak 12.10. u Zagrebu sam učestvovao na naučnom skupu NARACIJE STRAHA: ISTRAŽIVAČKI UVIDI, TEORIJSKI PROBLEMI I METODOLOŠKI IZAZOVI koji je organizovao Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb. Izlagao sam rad pod naslovom „Strava ili užas: lažna dilema“.

Ova rad će, nadam se, ove godine biti objavljen u zborniku sa ovog skupa.

naučno-popularni rad

(festivali, predavanja...)

Tribina:

„'Strašno žensko' u hororu: književnost i film“

28.03.

Beograd

Dom kulture Studentski grad

Učesnici: dr Dejan Ognjanović, Mladen Milosavljević

Moderatorka: Marija Stanojević

Predavanje:

„Tomas Ligoti – PISANJE U TAMI“

28.11.2017.

Beograd

Klub Ljubimac

Okrugli sto:

Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti (Book Talk 2017)

29.09.

Novi Sad

Moderator je bio Dragoljub Igrošanac (Beograd), a učesnici pored mene bili su: Goran Skrobonja (Beograd), Davor Šišović (Pazin) i Vladimir Krivošejev (Valjevo).

Fino je to sve bilo, besprekorno organizovano i u prijatnom ambijentu, a organizatori su sve panele snimili i okačili na Jutjub. Tako sada, ako želite, možete pogledati kako je to izgledalo i saslušati o čemu smo tom prilikom pričali. Kliknite OVDE.

Predavanje:

„Horor fantastika Lavkrafta i Ligotija“ (BeoKon 2017)

Učestvuju: Dejan Ognjanović i Bojan Bosnić

11.11.

Beograd

Dom omladine

Tribina:

Berni Rajtson i horor u stripu

Ciklus tribina:

STRIPOVI ZA SVE

31.05.

Beograd

Dom omladine

Dom omladine i IK Darkwood

Učestvuju:

Goran Skrobonja (pisac i prevodilac),

Dejan Ognjanović (pisac i kritičar),

Moderator: Milan Jovanović (urednik u Darkwoodu).

Predavanje:

„Uticaj Artura Makena na delo H.F. Lavkrafta“

IV Festival fantastične književnosti Art-Anima

03.06.

Beograd

„Polet“

Predavanje:

„Filmska kritika na blogu - lični ugao (The Cult of Ghoul)“

u okviru okruglog stola SMISAO FILMSKE KRITIKE

MEĐUNARODNA KOLONIJA FILMSKE KRITIKE U NIŠU

17.10.

Niš

+

objavljen tekst

„Dvesta godina od neprirodnog rođenja čudovišta sa zlatnim srcem“

Književna fantastika br. 4

Naravno, kao i u ranijim brojevima KNJ.F. i u ovome možete naći moj prilog. Ovog puta u pitanju je opširan intervju koji sam vodio sa vodećim svetskim ekspertima za gotsku književnost na temu večnosti mita o FRANKENŠTAJNU. Na engleskom je ovaj intervju bio deo velikog temata koji sam priredio i napisao za kanadski magazin RUE MORGUE i za koji sam bio nominovan za Rondo Haton nagradu. Sada možete, ekskluzivno, na srpskom, da pročitate taj tekst.

+

masterklas

13. Grosman festival

jul 2017

Ljutomer, Slovenija

- Hari Kumel

- Serđo Stivaleti

Vodio sam javne razgovore na ljutomerskom trgu sa ovom dvojicom velikana horor fantastike.

+

I dalje pišem za RUE MORGUE, vodeći svetski magazin o hororu u svim medijima: prikazi knjiga i filmova, članci, temati...

nagrade

            U Srbiji i dalje ništa, ali u belome svetu – zamalo!

Elem, bio sam ponovo nominovan za Rondo Haton nagradu!

U rano proleće 2017. objavljene su nominacije za 15. godišnju Rondo Haton nagradu, koja se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora širom sveta. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u 2016. godini.

Ove godine bio sam nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”.            Na kraju sam se našao u najužem izboru, među top-5 („honourable mentions“).

promocije

Promocije edicije POETIKA STRAVE

27.03.

Beograd

Kafe-knjižarica „Ljubimac“

Učestvuju: Dejan Ognjanović, urednik edicije,

i Igor Stanojević, novinar i reditelj

 

14.05.

STRAVA na Čumić Book Festu 2017

Beograd,

Makart

jul

Na Grosman festivalu

Ljutomer, Slovenija

28.09.

u klubu kulture „Crna ovca”

Novi Sad

Promocije knjige VIŠE OD ISTINE

 

20.06.

Beograd

Muzej kinoteke

Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Ivan Velisavljević

12.09.

Beograd

Filmski centar Srbije

Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Milan Milosavljević

13.09

Kragujevac

Studentski Kulturni Centar

Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Nenad Glišić

13.11.

Niš

Mala sala NKC-a (Palilula)

Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Dejan Dabić

17.11.

Loznica

Galerija Miće Popovića i Vere Božičković-Popović

Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Dajana Đedović

intervjui

            Ko pita – ne skita! A naročito ako Gula pita. Evo ko me je šta prošle godine pitao, a na linkovima imate i moje odgovore...

Novi INTERVJU za Narodne novine

petak, 13. januar 2017.

            O prevođenju, Orfelinu, Poetici strave, Zavodniku, blogu...

Intervju za Narodne novine (Avgust 2017)

U ponedeljak 21.08.2017. niški dnevni list Narodne novine objavio je intervju sa mnom. Taj tekst je, zajedno sa slikama, zauzeo više od 2/3 strane posvećene kulturi.

Glavni povod za razgovor bio je nedavni izlazak knjige Više od istine i njena promocija na festivalu Grossmann.

 

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

Već neko vreme postoji simpatičan portal pod nazivom Autostoperski vodič kroz fantastiku, posvećen popularizaciji svih oblika fantastike kod nas, pa tako i horora. I mene su intervjuisali u julu, i taj intervju objavili.

            O doktoratu, uređivanju, domaćoj žanr-sceni, Lavkraftu...

Intervju za Naše malo skladište

Dao intervju i za relativno novi portal „Naše malo skladište“. Obratite pažnju: postavili su mi nešto originalnija i ređa pitanja nego inače, pa ovo može biti zanimljivo i onima koji napamet znaju sve moje intervjue – a znam da takvih ima među vama!

O tome šta me je plašilo kad sam bio dete, o najkvalitetnijem horor autoru svih vremena, o Stivenu Kingu, zašto horor kao žanr nije previše zastupljen u Srbiji, o muzici koja me inspiriše, šta bih poručio nekome ko se upušta u pisanje horor priča ili romana...

 

           

          ostalo

Imao sam tu čast da tokom 2017. godine u dva navrata, tj. u dva konkursa, budem član komisije Filmskog centra Srbije, u kategoriji Sufinansiranje proizvodnje kratkometražnih igranih filmova (a u drugom naletu još i u komisiji za kratki eksperimentalni i „zahtevnog sadržaja“). Dao sam svoj doprinos da se poguraju neki kvalitetni horor i SF projekti... Više detalja ovde: Horor i fantastika na konkursu Filmskog centra Srbije.

RTS je prošlog leta, nedeljom  uveče, emitovao ciklus od 13 filmova kultnog italijanskog režisera Marija Bave. Reč je o prvom obimnom predstavljanju ovog značajnog, a ipak skrajnutog autora, na srpskim televizijama. Urednik filmskog programa RTS-a Nikola Popević (nekadašnji, a i dalje povremeni saradnik ovog bloga) zamolio me je da, ovom prigodom, napišem uvodni tekst kojim će ovaj zaista unikatno vredan ciklus biti najavljen na sajtu RTS-a. Tu najavu možete čitati OVDE.

Razgovarao sam sa Dejvidom Linčom

Pred sam kraj godine izašao je FILAŽ br. 14 koji sam ko-uredio i par tekstova napisao – uskoro sledi najava, opis i ovo-ono.

POSTAO SAM UJAK (PO DRUGI PUT)!

Dobrodošao, mali Dule...