THE HAUNTING OF HILL HOUSE (TV, 2018)

  

*(*)

2-

THE HAUNTING OF hill house je razlog zašto u principu ne gledam američke TV serije. To ne može, to jebeno NE MOŽE a da NE bude sapunjara. S tim što je ovde melodrama odvrnuta na besramnih 12/10. Tu ima takvih scena, takvog glumatanja, takvih ispovesti i urlanja i busanja u grudi i plakanja naglas i beslovesnih tirada i mudrovanja da je to ko da gledaš neki noviji srpski film.

Š od Širli ovde nema, ali je zato kao da si uzeo najpatetičnije, najmelodramskije deonice Kingovih romana, i digo ih na kub. Nije ni čudo što se 'kralj' primio: njegov kućni reditelj, Mik Geris, nikad nije umeo da Kingovom trešu dâ glazuru respektabilnosti, a svakako ne u ovoj dozi: jer ovaj današnji hill house ama baš ništa ne duguje genijalnoj Džeksonki, ali zato duguje, i previše, Kingovim preradama njenog masterpis romana, a pre svega ISIJAVANJU, mada ne zaboravljajući pritom druge srodne tvorevine o ukletim kućama i sobama, kao što su ROSE RED i 1408.

I baš kao što je King drkao na Širli nakucavajući pomenuta zlodela, i trivijalizujući njeno nedostižno mu savršenstvo, sve mrmljajući: „Nisam te vredan, Širli, i ne umem to tvoje, ni gram tvoje magije nemam, ali nisu te vredne ni neprobirljive čitalačko-gledalačke mase, pa ću zato njima da natrpam veće doze šećerne melase i srcedrapajuće melodrame, a oni će to da gutaju ko alavi i da cvile za još ko ona baba što je ustala u pedopet, petnesdopet iz Pečenjevce da bi stigla u red za otvaranje Linde“, tako je isto King, siguran sam, drkao i na ovu seriju, sve mrmljajući: „Jao, Miče Gerise, nesposobni odradeče, gledaj i vataj beleške, ovako se radi bljuzga, ali da iz aviona, neprobirljivima i neukusnima, deluje respektabilno!“

Kako, tačno? Tako što cele dve jebene epizode, 6. i 7., napraviš tako da to bude nenormalno rastegnuta i još više zasapunjana verzija one melodramatične scene bdenja-sahrane i porodične svađe iz romana PET sematary, gde je to zapravo sasvim dobro opisano (u tom romanu i u toj sceni sažima se i koncentruje i ono najbolje i ono najgore od Kinga!) – ali ovde je i to kingovsko besramno preterivanje prvo bilo inscenirano na prividno umjetnički način, kadar-sekvencom u trajanju od ciglih petnes minuta (nek puknu od muke ovi iz Pečenjevce!), jer ako gledamo porodični skup kraj odra mrtve mlade žene, u real tajmu, i sve njiove složene međuodnose, bez rezanja, kao u nekro-houm videu, biće to kao na pozornici, pa to više nije ni King, ni Širli, to je ko da smo u pozorištu i gledamo Edvarda Olbija (KO SE BOJI ELENOR VANS?), u najmanju ruku, ako ne i Judžina O'Nila (AJSMEN SVRŠIO!); ma dajte odma i Artura Milera, nek zabiberi sa SMRĆU TRGOVAČKE PUTNICE, pa nek ide život!

Samo što u nekom trenu ipak mora da se recne, a što je još gore, kad nam ponestane dara za teatralnost (maksimalna mera: petnes minuta!) sve što ostaje je vulgarizacija i neodmereno prekodramurdisanje iz najgore Latinoameričke sapunice tipa: „I-ju, zatekoh mog muža-Mexikanca sa mojom rođenom sestrom, inače lezbijkom, kako se vataju u sporednoj sobi moje mrtvačnice, iza odra mrtve mi sestre! Štaću-kuću sad, jadna?!“

Dakle, u redu je i umetnička sloboda i sve, nemam problem sa drastičnim odstupanjima i od slova i od duha genijalne Širli (uostalom, uvek ćemo imati Pariz, odnosno THE HAUNTING iz šeset treće), bio sam na to spreman još kad je najavljen plot ovoga, ali ova travestija je naprosto tanka i jadna sama po sebi, čak i da je ne poredimo sa najboljim horor romanom ikada napisanim.

Nemam vremena ni volje da se bavim nizom fundamentalnih „mikro“-promašaja, kao što je recimo neoprostivo neutemeljen (sic) scenario po pitanju svega za naslovnu kuću: naime, SVAKA jebena ukleta kuća u istoriji MORA da ima neku zlu istoriju koja je ukletom čini. Možete se vi igrati s tim klišeom posle, okretati ga na glavu i na dupe, kao što je to uostalom i Širli pregenijalno uradila, ali fuck, ne možete da svoj kretenski plot smestite u navodno ukletu kuću a da čak i ne skicirate KO je u njoj ranije živeo i KAKO/ČIME ju je ukletom učinio-la-lo-li-le-la. Dakle, ceo plot je U TEMELJU klimav, a što se kilavo rodi samo kilavo može, i nakrivo, da raste.

Niti imam živaca da analiziram sve te navodne sličnosti a zapravo sistematsko silovanje sirote Širli kroz stravično promašene „omaže“ i „citate“ – ne znam da li su prema ugovoru tvorci ovoga bili obavezni da na silu upotrebe neka imena likova iz knjige i određene fraze iz nje kako bi se ovo uopšte moglo nazvati adaptacijom TOG romana, a ne recimo neke Kingove gnjavaže na 1.200 strana u kojoj je besramno pokušavao da oponaša Širli (pa nije umeo), ali činjenica je da svaki poštovalac te njene knjige može samo da se naježi svaki put kad vidi/čuje totalno promašenu, netačnu, neprikladnu, travestiranu upotrebu neke fraze iz romana koja samo demonstrira fundamentalno nerazumevanje tog romana, ili kurobolju prema njemu.

I see a red door and I want to paint it black

Znači, i „šolja sa zvezdama“, i „Elenor, dođi kući“, i „Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika“ i još tuce drugih sitnih citata iz knjige ovde je obrnuto naopačke, kao u nekom brutalnom, bože me prosti, satanističkom ritualu (!), čiji je cilj bio da se sirota Širli, ionako previše abjuzovana za života, posthumno abjuzuje i natera da se okreće u grobu kao čigra! Ja razumem da neko omaši jedan citat, ali da omaši SVAKI, da baš svaki obrne naopačke, to više nije ni „sloboda interpretacije“ ni „pluralizam mišljenja“ ni „umjetnička sloboda“ nego svesno promišljena travestija – travestija s predumišljajem! – zasnovana na sopstvenom kretenizmu i kratkovidosti. (Uzgred, najsjebaniji lik u seriji – a sasvim izmišljen i bez pandana u romanu – je lik licimurske mrtvozornice po imenu ŠIRLI. Slučajnos? Ne bih reko!)

            Finalni okretaj zavrtnja, iliti glogovog kolca, kojim su debili koji stoje iza ove serije, a pre svega Majk Flanagan, rešili da se popišaju na delo koje, nominalno, obrađuju, a zapravo dekonstruišu i pretvaraju u najodurniju sapunjaru ikada maskiranu u gotik-odeždu, vidi se kada na samom kraju poslednje epizode ovi genijalci POPRAVE Širli – odnosno, kada njen čuveni citat, memorabilni, antologijski, svuda-citirani i mega-proučavani i s pravom obožavani početni pasus romana, variran takođe i u poslednjem, PROMENE, tako da umesto „šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo“ sada glasi „šta god da je hodalo tamo, hodalo je u društvu.“ Jer, je li, svi ti duhovi su se tamo okupili na žurci poput one na kraju ISIJAVANJA... 

Kad ja svršim, neće ostati ni kamen na kamenu

Samotna, introvertna Širli protiv druželjubivog, masovnoobožavanog i extrovertnog Kinga: dve fundamentalno suprotstavljene koncepcije horora u čeonom sudaru rezultiraju, neminovno, smrću mozga – odnosno, retardiranom, beslovesno vegetirajućom serijom u 10 epizoda koje se rastežu ko gladna godina, a nigde DUHA, nigde strave, nigde humora kojim je Širli vickasto prožela svoj stravičan i stravično dubok roman... Ne, svi su smrtno „ozbiljni“, i baš u toj smrtnoj „ozbiljnosti“ ogoljava se, više nego u Gerisovim petparačkim, cheesy serijalima, sva patetična ispraznost kvazidrame.

Ali, rekoh, nemam vremena da se zamajavam svim tim uslovno sporednim i minornim grehovima ove grešne serije, pa zato idem smesta na suštinu, na srž dijagnoze: koji je njen mejdžor malfunction? Prosto, u tome što ovo nije horor serija; ovo je post-horor serija. Šta mu sad pa to znači? Ukratko, ta fraza začeta je u ovom debilnom članku, OVDE; a ona implicira da je horor po sebi nešto bezvredno i prevaziđeno, pa zato, ako neko danas želi da istražuje mračne sadržaje, to više ne može na stari način, kao nekad, nego na nove, koji kao prevazilaze horor, idu izvan žanra, prave artistički „ozbiljne“ (aha!) eksploracije i elaboracije kakve horor (znate, ono, sa koljačima i maskiranim ubicama; ono sranje sa babarogama, vampirima, ćiribu-ćiriba) nije sposoban da pruži... U suštini, hoće se reći da je „horor“ vredan jedino onda kada nije „samo“ horor, nego kad je više kao neki slipstrim, ili multižanrovski koktel gde je niski horor oplemenjen uzvišenijim sadržajima (drama, triler, SF, fantastique, arty nešto-nešto...).

THE HAUNTING OF hill house je post-horor serija za one koji horor ne vole, kojima je nelagodno da priznaju da ga vole, koji osećaju potrebu da se pravdaju drugima zbog tog žanra, da ga „oplemenjuju“, zato što ga nikad nisu zaista razumeli, jer da jesu (npr. da su čitali POETIKU HORORA), znali bi da tu nema šta da se opravdava i oplemenjuje, to je plemenito po sebi, oduvek bilo i ostalo, a to je ne samo znala nego i vrhunski, majstorski demonstrirala Širli u svom nedostižnom romanu, time što je napisala ne samo jedan od psihološki najdubljih i najsloženijih – nego i najjezovitijih, najstravičnijih horor romana u istoriji!

U ovoj seriji duhovi su METAFORE, ukleta kuća je METAFORA, sve je METAFORA, ali toliko napadno, vulgarno, krupnim slovima, neonskim, drečavim napisano i podvučeno žutim, a „oplemenjeno“ tolikom dozom patetično-melodramskih dijaloga i odurnog glumatanja da ja ovako nešto, u ovoj dozi, nikad nisam video u nekoj iole respektabilnoj američkoj TV seriji: u toj meri da sam imao transfer blama i zbog tih dijaloga, i zbog glumaca koji moraju da ih izgovaraju i glumataju. Evo vam jedan sempl:

I thought for so long that time

was like a line, that...

that our moments were laid out

like dominoes,

and that they...

fell, one into another

and on it went,

just days tipping, one into the next,

into the next,

in a long line between the beginning...

and the end.

But I was wrong.

It's not like that at all.

Our moments fall around us like rain.

Or... snow.

Or confetti.

You were right.

We have been in this room.

So many times and we didn't know.

All of us.

Mom says...

that a house is like a body...

and that every house...

has eyes.

And bones.

And skin.

And a face.

This room is like the heart of the house.

No, not a heart, a stomach.

(...)

I'm like a small creature

swallowed whole by a monster.

And the monster feels my tiny little

movements inside.

You have to live.

I don't... I don't know how to do this

without you.

I learned a secret.

There's no without.

I am not gone.

I'm scattered into so many pieces,

sprinkled on your life like

new snow.

            Šta, nije vam dosta? Evo još, jooooš! SVEEEE!

What were you doing...

all this time away?

Neka, ja ću. Ja sam brži i okretniji.

I was...

holding a door.

Holding a door closed.

I had my back against it

and my arms out wide,

because I knew there were monsters

in the other side

and they wanted what was left

of our family.

And I held it so hard,

I didn't have arms left for the kids.

The monsters got through anyway.

That's what monsters do...

            Mogao bih ovako do sutra da citiram, prosto ne znam da li su gore „realistične“ deonice u kojima familija međusobno kida i grize sebe međusobno kao u nekoj meksikanskoj seriji, ili su pak ogavnije „pojetične“, poput gorenavedenih, gde tetka Flanagan vadi iz ormara emo-tinejdžerku kakva je bio i ostao sve vreme, pa krene da citira opažanja o životu iz svog ružičastog leksikona i dragog dnevnika...

            Ne, ne mogu da odolim: morate da vidite ovu tiradu iz 8. epizode, kad Lezbo seka ogoli srce i dušu svojoj nekro-seki (Širli), a propos gorepomenute scene interruptus vatanja s njenim mužem:

I touched Nell because I had to know.

You know what I'm talking about.

Don't pretend that you don't.

You know what happens

when I touch people.

A part of you knows, it always has.

I had to know and I...

I touched her.

And I felt...

nothing.

Just nothing.

And it spread,

it spread everywhere in me,

this nothing, until I couldn't

feel anything anymore.

I was just this dark,

empty black hole.

And I tried to fill it up,

I tried to fill me back up,

and I called Trish and she came right away

and I felt nothing.

And then I tried to mourn at the wake

and I felt nothing,

and so I drank and I drank,

and nothing worked.

I couldn't feel anything, Shirley.

After I touched her skin,

I couldn't feel...

anything.

And then we're in the basement

and the lights go out.

And I can't see.

And I can't feel.

And I'm just... I'm just floating

in this ocean of nothing,

and I wonder if this is it,

if this is what death is,

just out there in the darkness,

just darkness and numbness and alone,

and I wondered if that's what she felt

and that's what Mom feels,

and it's just numb and nothing and alone.

What if that's what it is for all of us

when the time comes?

And then the lights came on

and there he was, and I...

I didn't see him. I didn't see him.

He was the light in the darkness.

He was a life preserver in the ocean.

I just... I reached for him

because I had to feel something.

I had to feel anything.

And I didn't see him.

I didn't... I didn't see him.

I didn't see him.

I didn't see him!

And he stopped me. He stopped me.

He took my hands, and he said no,

and then I saw him,

and then you walked in.

God, I'm so glad I did it, though.

Because it worked.

Oh, God, it worked.

I started feeling things again,

and I felt... I felt shame,

and I felt grief,

and I felt... scared.

I felt so fucking scared

that I was gonna lose

the only sister that I had left.

And I...

Honestly, I had to do it,

because it felt better than nothing.

That thorough fucking shame

was so much better than that horrible,

empty nothing.

I can't... Shirley, please.

I am... I am so...

I am so, so, so sorry.

I'm so sorry.

            Dakle, ova deonica, otprilike od oko 35. minuta 8. epizode pa nadalje, je za svaku antologiju prećerivanja sa prećerivanjem! Ko tu bude srca kamenoga pa ne prsne u glasan smeh, taj nije čovek i nema šta da traži na ovom blogu!

Mili bože, čuda velikoga,

kada stade Flanagane mladi

iz dnevnika, iz leksikona svoga,

smis'o života potanko da slika

– da ga slika, gotskom slikovnicom,

gotskom slikom al' ozbiljnom prilikom,

napeo se, Flanagan-junoša,

sve bi nešto važno da nam kaže,

ali džaba suve drenovine,

ali džaba samog sebe muči

kad mu nema duha u ukletoj kući.

* * *

Ja toliko. Ako vam je ova serija bila okej, ili nešto jače od toga, obratite se doktoru.

Doktoru Ognjanoviću.

Ali pre seanse prvo pročitajte izuzetan roman Širli Džekson UKLETA KUĆA NA BRDU (u doktorovom prevodu). Ako niste bili mudri da ga na vreme kupite kod Orfelina, budite bar toliko mudri da ga nabavite dok još ima par desetina primeraka preostalih u knjižarama, jer kod izdavača je već rasprodat; na lageru ga nema. Čitajte, i divite se kako je divan HOROR umeo da bude PRE nego što je postao POST...

NOĆ VEŠTICA, naživo!

  

Neko slavi Noć veštica, neko tzv. Sv. Luku na svoju ruku...

Neko se maskira, a nekome maska i ne treba...

Neko se zajebava, a neko ladno ode na lice mesta, na lokacije gde je sniman legendarni Karpenterov masterpis, i otuda exkluzivno za ovaj blog pošalje slikoviti izveštaj!

 Mia, sestra mog drugara Vanje, čije ste artworke mogli gledati na ovom blogu, provela je svoj letnji raspust u sunčanoj Kaliforniji. Pošto je velika obožavateljka Karpenterovih dela (baš kao i njen batica), otišla je sa svojim dečkom na Ground Zero modernog slešera i otud poslala neke zadivljujuće fotke.

Iako ove slike dovoljno govore same za sebe, zamolio sam Miu da ih isprati kraćim tekstom, što je ona i učinila, pa joj se dvostruko zahvaljujem na celom ovom predivnom, hvale vrednom omažu genijalnom reditelju i njegovom remeku!

 KAKO SAM PROVELA LETNJI RASPUST 

by Mia (aka Sindi)

Pozno leto, Južna Pasadena. Još jedno sparno, pusto, nedeljno popodne. Kalifornijsko sunce probija se kroz visoke palme i hrastove koji su počeli da oblače svoje jesenje haljine. Bujno zelenilo polako počinje da se žuti i dobija po koji zlatni ukras.Tek ponekad, stidljivi cvrkut ptica-skrivalica i šum lišća na vetru, prekinu tu čudesnu tišinu.

Uberom stižemo do Mission ulice broj 1000. Obliva me hladan znoj. Trema... Uzbuđenje je sve jače. Nekada na drugoj adresi, Meridian Avenija broj 707, dobro poznata kuća sada ponosno stoji tik uz prugu. Umesto da bude srušena, zahvaljujući velikim poštovaocima ovog remek dela, čuvena kuća Majkla Majersa je premeštena na novu lokaciju.

Penjem se uz stepenice, prilazim vratima, virim kroz prozor. Nestvarno... Kao na filmu! Šunjam se oko kuće i dolazim baš do onog prozora, kroz koji je mali Majkl, davne ’63., u kostimu klovna, krišom posmatrao svoju sestru.

Uzbuđenje je vrtoglavo raslo. Zbog toga što ovaj objekat nama (kao i vama koji ovo čitate) predstavlja mnogo više od stare, istrošene, prazne kućerine, morali smo da smislimo prilično dobar razlog kako bismo napustili ovo „sveto“ mesto i nastavili svoj lov na filmske lokacije.

Krenuli smo ali nas je iza kuće Majersovih čekalo prijatno iznenađenje! U pitanju je bio maleni muzej po imenu „Sugarmynt Gallery“. Sadržao je veliki broj fotografija upravo sa snimanja Halloween-a, čija je autorka Kim Gottlieb-Walker.

Ona je bila angažovana od strane Karpentera i Debre Hil da fotografiše filmske postavke ne samo Halloweena već i Magle, Bekstva iz Njujorka, Kristine kao i Halloween dvojke. Osim izlaganja, muzej svake nedelje organizuje filmske večeri, projekcije, kao i različita okupljanja posvećena horor filmovima.

Na svega pet minuta laganog hoda čekala nas je sledeća lokacija – Oxley ulica broj 1115. Dolazimo spremni na čuveni ćošak. Naravno, ništa nismo prepustili slučaju. 

U obližnjem Dollar store-u  kupili smo mini repliku bundeve. Ideja je bila da napravimo omaž fotografije Laurie Strod koja sedi na ogradi, ali bez da teglimo pravu, veliku bundevu kakvu ona ima u naručju. 

Međutim, na tremu kuće primetili smo nekoliko pravih bundeva i obaveštenje „Poslužite se, slikajte se kao Jamie  Lee Curtis i posle ih vratite na svoje mesto“.

Sale se, džentlmenski, sagao da podigne najveću bundevu za slikanje, kada je shvatio da su, na njegovu veliku sreću, samo verne replike, teške svega nekoliko grama. Ganula nas je činjenica da su vlasnici kuće toliko mislili na nas, fanove. 

Sela sam na isto mesto na kome je Lori sedela pre tačno četrdeset godina, sa velikom bundevom u rukama, dok je čekala svoju drugaricu da dođe po nju.

Osećala sam se veličanstveno. Sale je našao savršeni ugao slikanja. Detaljno analizirajući fotografije, primetili smo da je čak i pukotina u zidu identična kao i te davne 1978. godine!

Sledeća stanica – Montrose Avenija broj 1019. Nije baš da zvuči poznato, ali to je tačka lokacije žive ograde iza koje je provirio Majkl Majers. 

Pitali smo se zašto baš ta živa ograda, kad ih u Pasadeni ima na svakom koraku? Iznenada nam je sinulo! 

Skoro u svakoj ulici, osim ove, postoje ogromne palme koje bi razotkrile masku da se ipak ne radi o gradiću Haddonfield-u, u Ilinoisu.  

Magloviti San Francisko bio je naša krajnja destinacija. Pod „magloviti“ mislim na najmaglovitiji grad na svetu! Potpuno nam je bilo jasno zbog čega je Karpenter izabrao baš ovaj deo Kalifornije za snimanje svog filma Magla. Već sledećeg jutra rešili smo da obiđemo čuveni svetionik u kome je Stivi Vejn emitovala svoj radio program.

Svetionik je smešten na litici, u nacionalnom parku Point Reyes, koji bi trebalo da predstavlja Antonio Bay, fiktivni kalifornijski gradić. Vozili smo se severno od San Franciska, dok su se na putevima smenjivali magla i sunce. Pejzaž je bio očaravajuć!

Što smo bili bliži našoj lokaciji, magla je postajala sve gušća i belja. Baš kao na filmu! Izgledala je kao lavina koja se obrušava niz padine.

Posle iznenađujuće dugačkog puta, stigli smo do litice, od koje se do svetionika stiže pešačkom stazom. Na našu veliku žalost, naišli smo na obaveštenje da je svetionik privremeno zatvoren za posetioce zbog rekonstrukcije.

Naravno, rampa sa obaveštenjem i zabranom ulaska nije nas sprečila i obeshrabrila da na svoju ruku i sopstvenu odgovornost pokušamo da pronađemo svoj put do svetionika. Nismo bili jedini koji su tako razmišljali.

Nekoliko najradoznalijih posetilaca, uključujući i nas, nepokolebljivo je marširalo kroz maglu, kada se iz beline iznenada pojavio američki rendžer (ne Blejk) i počeo da urla na prisutne. Videlo se da mu nismo niti prvi niti poslednji preterano radoznali posetioci tog dana i da mu je svega dosta! Probali smo sa susedne litice da slikamo svetionik, ali bezuspešno. Uspeli smo samo da uživamo u nestvarnom maglovitom pejzažu, iznad hladnog i dubokog Pacifika.

* * *

A evo i kratkog videa koji je Mia snimila dahćući oko Majklove kuće:

            PS: Ono što nije uspela Mia, uspeo sam, zamalo, takoreći, ja! Uskoro sledi moj slikoviti izveštaj sa MAGLOM obavijenog svetionika na Point Rejsu...

            PPS: Podsećam vas da ovo nije prvi, a nadam se ni poslednji, gostujući horor putopis na ovom blogu. Podsetiću vas samo na neke ranije: obilazak Poovog groba - Pou u pohode; ili THE EXORCIST lokacije: ekskluzivne fotke; ili u crkvi i kriptama gde je snimano SVETO MESTO...

            Zato koristim i ovu priliku da prizovem sve koji ovo čitaju: ako imate neka slična iskustva, putešestvija po gotsko-hororičnim i horror-related lokacijama u zemlji i inostranstvu (stara groblja, puste kuće, ruševine, zidine, zamkovi; mesta na kojima su snimani poznati horor filmovi i sl.), ako imate svoje sopstvene fotke sa tih mesta i ako želite da to bude okačeno ovde – pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com. 

            Neka vam je srećna i berićetna Noć veštica!