ZOMBI: LA CREAZIONE -Feministički traktat par excellence

ZOMBI: LA CREAZIONE je pravi dokaz vitalnosti niskobudžetnog italo zombi horora: u bezbednoj niši direct-to-DVD produkcije, sa budžetom koji teško da je bio veći od 20-ak iljada $, sa svim površinskim znacima hack joba, ovaj naslov zapravo predstavlja jednu od najbeskompromisnijih modernih osuda patrijarhalne idologije i uopšte poretka zasnovanog na falos-logosu kroz prikaz patologije inherentne procesu KREACIJE života u bolesnom patrijarhalnom kapitalističkom poretku!

instrumentalna u tom pravcu je genijalno-luda i ludački-hrabra odluka da se napravi film koji je, bez pardona, rimejk ni manje ni više nego kameronovih ALIENSA!

ta namera je ostvarena beskompromisno, i bez ostatka: ne kroz neki half-assed 'omaž' u jednoj ili dve scene koje repliciraju svoje slavnije pandane. ZOMBI: LA CREAZIONE je iz kameronovog nabudženog uratka uzeo i doslovno, maltene scenu po scenu (ili barem sve one ključne) - preuzeo i reinterpretirao! otud, testamentarni film velikog neshvaćenog italo genija, bruna mateija, nudi jednu krajnje intrigantnu reimaginaciju ALENSA!

da se odmah razumemo: ako zagrebemo ispod površine adrenalinskog superspektakla, ALIENS je zapravo (još) jedna muškošovinistička potka koju su bezbrojni slepci u prethodnim decenijama 'čitali' kao maltene feministički film (zbog poznate kameronove sklonosti prema 'jakim ženama' u životu i na filmu). to je, naravno, bulšit. ALIENS je šovinistički film koji bi trebalo da bude uvredljiv po svaku ženu koja drži do sebe (teoretski, pretpostavimo da i takvih ima; uostalom, ako stvarnost ne odgovara teoriji, utoliko gore za stvarnost)!

paradigma 'ženskosti' koju promoviše kameron zasnovana je na po-ženu-uvredljivoj dihotomiji majke i ratnice: ripli je u tom filmu okarakterisana kroz dva ključna ikonografska detalja: 1) iracionalno predimenzionirana pucaljka (preoteti falus!), i 2) mala devojčica kojoj ripli postaje surogat-majka.

dakle, koje se opcije nude ženi? ili da bude merena muškim merilima, 'jedna od nas', vojničina (što je jedna od najzastupljeneijih i najdubljih zabluda površno primenjenog feminizma, koji za ženu traži da bude 'ravnopravna s muškarcem', da joj se dopusti sve ono što muškarac već ima i može – čime se implicitno priznaje da je muškarac merilo /ne/uspeha žene, odnosno paradigma u odnosu na koju ona doveka mora da se upravlja), ili da prihvati svoju praiskonsku (biološku) sudbinu – da bude hodajuća materica, mašina za rađanje. kameron te dve slike veštački spaja u svojoj fantaziji, nudeći nam svoju idealnu ženu, koja u jednoj ruci drži pušketinčinu, a u drugoj preslatku devojčicu.

ogavno, zar ne? žena ostaje osuđena na večito boravljenje između čekića falusa i nakovnja materice.

da vidimo kako to matei u svom ingenioznom iščitavanju i reinterpretiranju ALIENSA izvodi.

film počinje isto kao ALIENS: jedina preživela je pronađena kako pluta na splavu usred okeana i prebačena u bazu Kompanije na ispitivanje. kroz njen izveštaj i košmare koji je proganjaju otkrivamo šta se desilo u prvom delu (slično kao u ALIENS – ALIEN priči). naravno, niko joj ne veruje. Kompanija je oličenje besprizornog falusnog poretka, exploatatorskog bezdušnog kapitalizma kao vrhunske ideologije patrijarhata kojom se sve tendencije ovog svetonazora dovode do svog paroxizma (jer, poznato je da falus ne zna za dobro ili zlo: on bi samo da buši i buši – baš kao i pozni kapitalizam)! genijalan mateijev detalj –kojim se nagoveštavaju konotativne razlike u odnosu na kameronov reakcionarni filmčić- izražava se i kroz kasting.

površnom posmatraču može se činiti da je matei glumce (?) za ovaj film našao među pijancima i besposličarima na ulici negde na filipinima (gde je ovo delo snimano). međutim, u sceni ispitivanja pred Kompanijom to se (kao i drugde) pokazuje kao dodir genija: za razliku od buntovne junakinje, reprezent dobre, tj. poslušne žene, one koja je inkorporirana u sistem, jeste nekakva odvratna babuskara, veštica koja izgleda kao ofucana kurveštija sa železničke stanice! mateijeva poruka je jasna: žene, ako prihvatite muškarca kao svoje merilo uspeha i postanete 'poslovne žene' u svetu muških kompanija – pretvoriće vas u OVO! njegova 'ripli' je smesta stavljena u nedvosmislenu dihotomiju sa ovom babuskarom, i njih dve čak ulaze u otvoreni fizički okršaj.

radnja se dalje odvija isto kao u ALIENS: ženi niko ne veruje (naravno! da je muškarac u pitanju, onda bi, ali njoj… nikako!), ona se povlači u budistički manastir (u kameronovom militarističkom svetu budizam nije opcija!) i muče je košmari – istina, pomalo repetitivni, jedna te ista scena ponavlja se čak 3 puta u prvih 15 minuta!- ali zar nije još lenjin govorio da je ponavljanje majka mudrosti? a mudrost bruna mateija ogleda se u suptilnosti s kojom izvrće temelje muškocentrične ideologije preuzimajući ih za svoje ciljeve. case in point: kada Kompanija shvati da je neko sranje posredi na ostrvu i da je nužno poslati marince (i 'ripli', koja je kroz pakao tog ostrva prošla u prethodnom nastavku), oni do njega putuju – PODMORNICOM! iako bi logičnije bilo da to učine brodom, ili spec. helikopterom, matei se opredelio za podmornicu! samo naivni će to prihvatiti zdravo za gotovo, kao slučajnost!

ne samo što je podmornica, od svih prevoznih sredstava, najpribližnija FALUSU po obliku, dakle ikonografski, nego je i konotativno –u američkom filmu (znači, DAS BOOT ne računamo)- najčešće bila povezivana sa najextremnijim desničarskim, muškocentričnim, militarističkim filmovima (LOV NA CRVENI OKTOBAR itsl.). više nego čak i BROD, PODMORNICA oličava strogo, isključivo muški svet, gde je –zbog uslovnosti tog skučenog prostora – i male bonding još extremniji nego u drugim vojnim transportnim sredstvima. dakle, podmornica kao ultimativno falični objekat u kome se muškarci odaju svojim militarističkim (suštinski, anti-ženskim) fantazijama i koriste ga ispaljivanje jednako faličkih torpeda zarad uništavanja. podmornica je, dakle, protiv-životni falus koji pljucka smrt iz sebe usred okeana kao praiskonskog ženskog simbola.

kada stignu na ostrvo, situacija je slična kao u ALIENS: baza je pusta, poneki leš, zatim vojničine budu opkoljene neprijateljem (na šta im ukazuju i njihovi senzori, kao i pretpostavljeni koji ih posmatraju preko monitora), nastaje borba, pucnjava, mnogi stradaju u okršaju sa zombijima itd. znate priču, ko ovde nije gledao ALIENS?

međutim, savršena genijalnost ovog ultimativnog feminističkog filma ogleda se u dva ključna momenta:

1) kao prvo, iz svog prilično doslednog reimaginaranja ALIENSA, matei nimalo slučajno IZOSTAVLJA DEVOJČICU! njegova 'ripli' uopšte ne nalazi objekat za ispoljavanje svojih 'materinskih instikata' niti je tako ponižena muškocentričnim nametanjem uloge majke. to, na žalost, znači da u filmu nije ostavljena prilika za kartmanovu omiljenu repliku iz ALIENSA: 'they mostly come out in the night. mostly.' mateijeva ripli je ostavljena usred falusnog pakla bez uobičajenog pribežišta u materinstvu. (nema tu niti utočišta u naručju muškarca koje kameron nudi, u obliku mlakonjavo-beličnog majkla bina kao potencijalno neutrališućeg faktora za muškobanjasto-samodovoljnu sigurni viver! kod mateija nema ni romanse ni rađanja!) to je sasvim logično, jer u mateijevoj vizuri, materinstvo se ispoljava kao fundamentalni oblik ženskog porobljavanja i tlačenja od strane muškaraca: 'napravi joj dete, i smiri je'. e, pa, neće moći – kaže matei!

2) umesto experimenata sa face-huggerima i sličnim andrmoljima kao kod kamerona, u polu-pustim laboratorijama Kompanije vojničine zatiču, i razotkrivaju, tragove gnusnih experimenata u kojima se upravo kroz materinstvo stvaraju nove legije zombija! iako zaplet nije baš najjasniji oko detalja ovoga, ikonografski detalji pregnantni su konotacijama i govore čitave tomove i bez debilno-amerikanizovanog 'logičnog' objašnjenja – jer logika iza ove priče je dublja, i skrivenija. dakle, slike govore same za sebe: porobljene žene, bukvalno zatvorene iza rešetaka, kao pseta u kafileriji, čuvaju se za priplod, tj. ogavne experimente; mrtvi fetusi se podvrgavaju muškim skalpelima i mikroskopima ("we murder to dissect!" – moto čitave falocentrične civilizacije, odnosno muškog logosa koji nešto može da spozna samo ako ga je prethodno umrtvio); trudne žene su vezane na stolovima, a iz njihovih nabreklih stomaka umesto aliena izbijaju zombi-fetusi!

iskusno koristeći fantastični modus za svoju nadahnutu metaforu, matei zapravo u zombi pod-žanru izvodi kopernikanski obrt naizgled prostim činom zamene 'tuđinaca' – bebama (ali, zombi-bebama!) kao izvorom užasa. to je vrlo barouzovski momenat, jer stari bil je običavao da za bebiće koristi termin 'little stranger'. matei ovim pregnantnim detaljem vrši radikalno dezavuisanje stoletnog muškog projekta porobljavanja žene, i na svoj umetnički način prikazuje svu grozotu i protivprirodnost toga, odnosno suštinsku nekrofiliju falusocentrične civilizacije koja je, zaista, posvećena PROIZVODNJI SMRTI, te je stoga i najsvetije, najčistije, najživotnije u tim okvirima –rađanje novog života- zapravo proizvodnja ŽIVIH MRTVACA, zombija.

radikalizujući konotativni potencijal ZOMBIJA kao metafore koja se, u dosadašnjem hororu uglavnom koristila za simbolisanje 'povratka potisnutog', odnosno onog što se ne može 'ubiti' i što se stalno vraća nazad, matei izvodi pravu malu revoluciju u žanru, jer do krajnjih konsekvenci izvodi ono što ni deda-romero nije imao mudašca da izvede: dakle, krajnje implikacije njegove maxime 'WE ARE THEM, THEY ARE US'! a ta implikacija je: mi smo VEĆ MRTVI (to je ono andrićevo, 'svi smo mi mrtvi, samo se nekakvim redom sahranjujemo' što je xtijan milić stavio kao moto za svoju, ipak militarističku te stoga muškocentričnu polu-kritiku bosanskog rata u ŽIVIMA I MRTVIMA). u svetu kojim vladaju Kompanije koje satiru Život u samom korenu, u kome Falusoidni objekti pljuckaju smrt na žene i decu, u kome su veštičaste babuskare poput madlen olrajt i kare de ponte ideali 'uspešne žene' (uspešne, pod muškim uslovima!) – jedini 'život' je – život u smrti. život kao travestija samog sebe. zombifikacija!

da sve ovo nije samo učitavanje dokonog kritičara već dosledno sproveden koncept, svedoče još najmanje dva ključna detalja:

1) umesto aliena, matei pred kraj filma uvodi DECU-ZOMBIJE, kao produkte ranije pomenutih experimenata. ima li adekvatnijeg prikaza travestije života i protiv-životnih tendencija muškocentričnog sveta nego u prizoru dece – arhtipova čistote i neokaljanosti – koja se sada svedena na žive mrtvace koji sprovode Zakon Oca? njihova veza sa Zakonom Oca vidljiva je kroz 2 detalja: a) većina zombi-dece su dečaci, i b) ključni detalj koji ih razlikuje od 'normalne' dece jesu njihove predimenzionirane, elipsoidne lobanje – verovatno, kako bi u njima imali još veći MOZAK.

a mozak je najmuškiji organ, još muškiji i od falusa. ovo je, dakako, lukava ironija: jer šta će zombiju – mozak' naglašavajući ovaj detalj, matei prepušta svakome od gledalaca da za sebe potraži odgovor na ovo pitanje. matei je ipak jasan: u svetu kojim valda Zakon Oca, mozak je travestija, nepotrebnost, jer svaki mozak je prihvaćen kao Mozak samo u meri u kojoj je koordinisan (umrežen) sa centralnim Mozgom Oca.

2) MATICA ja je u gnusnoj kameronovoj verziji rađala svoj gnusni nakot i upravljala njime kao svojevrsna predimenzionirana varijanta ultimativnog muškog straha od razuzdane, nekontrolisane, raspojasane materice, tj. žene – dakle, one koja sama upravlja svojim rasplodom i nakotom. kod kamerona, ona je ultimativna meduza, vagina dentata, penisodgrizačica (koja oličava skrivenu stranu tog navodnog 'feministe', odnosno košmar žene koja se ne da smiriti bazukom u jednoj i detencetom u drugoj ruci)!

matei u centar ovog ginekološkog košmara u kome su žene, svedene na materice, ulepljene u sluz i prikačene na zidove kao feminističkoj varijanti muškošovinističkog, exploatatorskog hozemohikamarinsovskog 'pakla' – paklu ženstvenosti u falocentričnom svetu – u centar tog pakla, dakle, postavlja – MOZAK! dakako, muški mozak, koji upravlja čitavom ovog ogavnom operacijom.

zamenivši MATERICU – MOZGOM matei uklanja poslednji izdin veo, i pokazuje muškarca kao papet-mastera ove nakaradne travestije!

njegova ripli – verovali ili ne! – odbija izazov koji joj muški mozak upućuje: s gnušanjem odbacuje Njegovu decu, i pali ih bacačem plamena, a potom puca i u Mozak, čijim rasprskavanjem se okončava Njegova vladavina!

u posebno nadahnutom dodiru, matei za scene ultimativnog uništenja baze koristi sekvence iz ALIENSA čime zapravo travestira njegovu visokobudžetnu ideologiju spektakla za zaglupljivanje mase i koristi ga u novom kontextu, sa sasvim drugačijim idejnim konotacijama. to je vrhunski čin subverzije: uzeti matricu neprijatelja i NA NJOJ, kroz nju, izgraditi sopstvenu, radikalno različitu.

barouz je obilato pisao o tome, o korišćenju cut-upa za podrivanje dominantne ideologije. bruno matei ovim filmom pokazuje da je od barouza naučio mnogo više nego što je dejvid kronenberg, čiji ga novi filmovi pokazuju kao dosadnog, nemaštovitog buržuja koji je nekadašnje hintove subverzije zamenio otvorenom i neskrivenom kolaboracijom sa poretkom i njegovim nagradama i priznanjima i crvenim tepisima. naime, koristeći sekvence iz desničarskih i šovinističkih filmova, matei ih ne samo parodira nego im i izvrće značenje. u tom smislu su, pored pomenute pirotehnike pozajmljene iz ALIENSA rečiti i raniji detalji iz filma CRIMSON TIDE 'pozajmljeni' za scene u podmornici. NIMALO SLUČAJNO baš za scene u podmornici, što bi trebalo da je jasno nakon gornje analize njene faličke simbolike. matei podriva falocentrični poredak pucajući iz njegovih sopstvenih oružja, okrećući oruđa tog sistema sama protiv sebe.

baš kao što nije slučajno to da se film, nakon prizora destrukcije patrijarhalnog poretka okončava friz-frejmom u kome zadovoljni izraz olakšanja na licu mateijeve 'ripli' govori više o zbačenom jarmu muške opresije od svih knjiga isidore bjelice zajedno; niti je slučajno da se iza nje nalazi prizor okeana, te Velike Majke iz koje smo svi mi, srbi i ostali, ispuzali pre ko zna koliko eona, i izašli na kopno.

u tom novom kontextu čak i podmornica koja dolazi u spas više nije nosilac negativnih faličkih konotacija: matei je ne prikazuje u njenoj falusoidnoj celosti, nego samo fragment koji viri iznad površine vode. ona je majušna, svedena na svoju pravu meru u zagrljaju Ženskog Okeana.

iz svega rečenog jasno proishodi da je ZOMBI: LA CREAZIONE zaista vrhunski žanrovski film koji u punoj meri sprovodi subverzivne potencijale horora- to čak i njegov naslov sugeriše, kroz ključnu dihotomiju CREAZIONE – DESTRUZIONE, odnosno kroz dezavuisanje procesa koji ono što bi trebalo da bude Životodavno STVARANJE pretvaraju u Zombifikovano UNIŠTAVANJE!

bravo, bruno: ovo je pravi način da se okonča jedna karijera, i pravi horor film za XXI vek – zabavan, žestok, suberzivan i ideološki osvešćen!