Predavanje o Edgaru Alanu Pou (izveštaj i audio)

Predavanje o Edgaru Alanu Pou, povodom 200 godina od njegovog rođenja, desilo se 27. marta 2009. u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.Poseta je bila izvan svih očekivanja: dvorana je bila bukvalno krcata, sva mesta za sedenje bila su zauzeta, a bar 5-6 mlađih ljudi stajalo je sa strane. Praktično, nije bilo mesta ni za stajanje. Svojim očima sam video nekoliko posetioca koji su se vratili nazad zato što su zakasnili i nisu mogli nigde da se smeste.

Oni koji su došli na vreme i zauzeli svoja mesta pažljivo su odslušali priču o gotiku i Pou, samo 4 ili 5 osoba je napustilo priču tokom trajanja, a posle predavanja, koje je trajalo 50-ak minuta (prema dogovoru sa organizatorom, zato što je nakon njega bio predviđen i film), bilo je i zanimljivih pitanja iz publike. Jedno se ticalo prisustva metafizičke kazne u priči 'Bunar i klatno' a drugo eventualnih autobiografskih momenata u Poovim pričama o 'mrtvim dragama'.

Najveći broj došavših ostao je da odgleda i film Žana Epštajna.

Ja sam zadovoljan skoro svime, osim činjenicom da sam zbog još uvek pomalo rovitog i suvog grla govorio malo 'ravnije', tiše (u mikrofon, naravno), i što nisam ni pokušavao da publiku zabavljam pošalicama, ironijama i nepotrebnim savremenim aluzijama koje bi im 'približile' temu. Uostalom, kao i svako, tako i ovo predavanje prilagodio sam ciljnoj grupi, a cijenim da ovi koji su došli da čuju nešto o Pou (mnogo studenata, kao i popriličan broj starijih, zrelih slušalaca) nije došao da sluša neko zevzečenje i stand-up comedy.

Uostalom, evo audio zapisa predavanja, pa se uverite sami kako je to sve zvučalo.

http://rapidshare.com/files/215793214/PREDAVANJE_O_E._A._POU__Bg__27.03.09..rar

A evo i jednog pogleda sa strane, odnosno, evo kako se na predavanju (i posle njega) proveo Meho Krljić:

Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…

Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.

Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava...

Preuzeto ODAVDE, gde imate i nastavak, ali na druge teme...