**(*)
3-
to je, ipak, ne čini boljim filmom per se.
odnosno, bolji je to film u smislu da je gledljiviji, ne izaziva kolutanje očima debilnim kvazi-komičnim interludima, lošom glumom ili nategnutim situacijama. ali je, istovremeno, ova verzija danas, u 2009-oj, ovakva kakva je - prilično irelevantna.
THE LAST HOUSE ON THE LEFT je 1972. imao jak smisao postojanja i jasnu svest o tome šta radi i zašto (tako) radi; imao je nešto na pameti: imao je angažman; bio je, u neku ruku, inovativan, smeo, rušio je granice, izazivao šokove, provocirao cenzore. doneo je nov senzibilitet u horor.
THE LAST HOUSE ON THE LEFT 2009. ne može da se pohvali ničim od ovoga. udobno smešten na zalasku (?) jednog zamornog trenda bezubog rimejkovanja nekadašnjih oštrih i žestokih filmova, sa utabanim stazama pred sobom, on je tek jedan od manje ili više gledljivih, manje ili više zabavnih produkata namenjenih masovnoj konzumaciji od strane smorene publike koju ništa više ne može da šokira, a svakako ne po 200-ti put ponovljeni prizori nasilja.
krejven je hteo da pokaže da je nasilje odvratno, a ne zabavno; da je bolno i degradirajuće kako za žrtve tako i za počinioce; dennis iliadis otkriva toplu vodu entertejmenta kroz trenutno pomodni torture porn, i to je sve.
THE LAST HOUSE ON THE LEFT 2009. nastavlja sa promašenim, sasvim misguided pristupom svom materijalu kakav se vidi i u skoro svakoj drugoj skorašnjoj abominaciji od rimejkovanja: bezvezni pokušaji davanja 'digniteta' nečem što se smatra 'trešom' kroz njegovo 'oplemenjivanje' ozbiljnijim produkcijskim vrednostima, boljom glumom, kamerom, efektnijom montažom, muzikom, 'jačim' likovima, složenijom dramom… tako smo dobili MTV-izovani CHAINSAW rimejk sa plakatom kao za neki art film, majkla majersa koji ima komplikovani porodični bekgraund, 'likove' i 'zaplet' u rimejku PETKA 13-og, itd.
na žalost, u svojoj suštini, THE LAST HOUSE ON THE LEFT je treš splatter melodrama sa nesrećno ubačenim deonicama slepstika. ako hoćete tu priču, ali stvarno OZBILJNO tretiranu, gledajte originalni uzor, bergmanov DEVIČANSKI IZVOR. ako hoćete dobru exploataciju, gledajte krejvena.
THE LAST HOUSE ON THE LEFT 2009. nema muda da bude exploatacija (pa zato ne ujeda ni približno kao, recimo, DEVIL'S REJECTS - po DUHU i intenzitetu mnogo bliži krejvenovoj KUĆI) a nema ni mozga da bude ubedljiva drama koja bi se bez zezanja pomenula u istoj rečenici s bergmanom. tako dobijamo jednu nezgrapnu riba-devojku koja ne sme da pokaže sise, ne sme da bude brutalna gde treba, nema tako upečatljivog psiha (dejvid hes je bio jeziv na prvi pogled, a i njegova banda: scary motherfuckers! a ova gomilica šminkerskih smrdljivaca u rimejku – prc! ni prineti!), niti pokazuje ikakvu svest o aktuelnosti svoje teme za sadašnju ameriku (čiji bi se 'rat protiv terora' mogao lepo preslikati na ovaj zaplet o osveti za zločin koja se otrgne svakoj kontroli i pretvori u travestiju 'pravde' koja od osvetnika napravi veće ludake nego što su to bili prvobitni teroristi).
sve što ovaj rimejk želi jeste da vam pruži još malo osobenog golicanja brutalnošću koja nije naročito brutalna (npr. u ovoj verziji ima previše preživelih: čak dvoje koji bi trebalo da zaginu, to ne učine!) i da vas zabavi svojim sirovim saspensom (mnogo bolje insceniranim i relevantnije intoniranim u, recimo, EDEN LAKE) tako da je krajnji produkt tek jedan osrednji, mlako-zabavni ali u suštini irelevantan film, čak i za žanr, a kamo li šire od njega.
odnosno, bolji je to film u smislu da je gledljiviji, ne izaziva kolutanje očima debilnim kvazi-komičnim interludima, lošom glumom ili nategnutim situacijama. -- Moram se ispovediti kod Azazota, da sam skoro 30 godina svog zivota izbegav'o ovaj naslov misleci kako je rec o nekom prvom Krejvenovom nemustom pokusaju. Kadli nemajuci sta novo da gledam, ja pre neki dan ipak pogledam, KADLI, REMEK-DELO. Stavise, zakljucio sam da nema bolje adaptacije ZLOCINA I KAZNE od ovoga.
ОдговориИзбришиTo sto se na prvi pogled ukazuje kao nevesta gluma, i traljava rezija, i pogresna muzika, dakle nenamerna KAKAFONIJA, u stvari je deo briljantnog plana. Najbolje to vidimo u sceni gde banda uvidja, nakon muckog ubistva druge djevuske, da je preterala, i onda ih vidimo musave i zakrvavljene u blatu, kako se STIDE. Kao deca kad ih ufatis u nekoj nevaljalstini. Kamera zatim disonantno reze na scenu sa dva glupa pandura, u kojoj su oni takodje DECA u telu odraslih ljudi. Naizgled nelogicna, ova povezanost je jasnija, kad uzmes u obzir, da su i psihoticari, i panduri, zrtve Viktorijanskog Bozijeg Zakona, i da njihova ''transgresija'', ma koliko smela bila, ne postize nista, jer je sam ZAKON, neefikasan; kao sto ni PEACE AND LOVE ne postize nista. Medjutim ono gde je Krejven veliki reziser, i covek, jeste njegovo SAOSECANJE, sa ovom izgubljenom decicom. ON ih ni u jednom trenutku ne dehumanizuje. I zakljucak stoga nije nihilisticki, bez obzira sto crnju pricu tesko moz covek da zamisli. Bez obzira sto Boga nema - za razliku od Bergmanove verzije, gde jos uvek prizivaju Njegovo ime - on je vise prisutan u Krejvenovoj samilosti, nego u Bergmanovoj hladnoj, intelektualistickoj duhovnosti, udaljenoj od tela, blata,i zivota.