izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 18. мај 2009.

I, ROBOT (2004)


(Ovih dana u našim bioskopima kreće novi Proyasov film, KNOWING -ovde na blogu već popljuvan - a za one koji ga još nisu pogledali, jedna repriza za psihološku pripremu)


JA, ROBOT


Režija: Aleks Projas

Scenario: Džef Vintar i Akiva Goldsman, po pričama Isaka Asimova

Uloge: Vil Smit, Bridžet Mojnahan, Brus Grinvud...

SAD, 2004.


Klasični SF pisac, Isak Asimov, ustanovio je Tri Zakona Robotike u seriji kratkih priča, kasnije objavljenih u knjizi Ja, robot. Zakoni se, jednostavno rečeno, odnose na obavezu robota da služe ljudima a da im ni pod kakvim uslovima ne ugroze živote, dok istovremeno čuvaju sebe same. Iako krajnje jednostavni, ovi zakoni imaju dovoljno 'rupa' za raznolika tumačenja, i u varijacijama 'sivih zona' njihove primene sastoji se draž ove zbirke. Film Ja, robot nije baziran ni na jednoj posebnoj priči Asimova: iz njegovog sveta on pozajmljuje samo famozne zakone i pojedine detalje, dok su likovi i zaplet originalni. Ili, bolje reći – nisu.


Glavni junak je detektiv Spuner (Vil Smit), u čijoj koncepciji je malo koji kliše zaobiđen: on je prgav, pun 'vickastih' replika, ne boji se nikoga, svima sve skreše u lice, u stalnom je sukobu sa šefom (koji mu, naravno, u jednom trenutku oduzima značku), razveden je i živi u neurednom stanu, zbog demona prošlosti redovno se budi iz košmara (to se zove psihološka dubina!), a sve to mu ne smeta da se nakon najsumanutijih kaskaderskih egzibicija dočeka na noge sa neznatnim ogrebotinama. Poseduje zavidnu veštinu u preciznom gađanju iz pištolja dok leti kroz vazduh, što je verovatno obavezni deo obuke hiljada policajaca grada Čikaga u 2035-oj... Zaplet filma baziran je na premisi da roboti prestaju da poštuju zakone robotike.


Scenario filma baziran je na odluci komiteta za mlaćenje para da ne poštuju zakone fizike. Ako pomenuto gađanje dlake u jajetu tokom leta 6 metara uznad upravo odbačenog motora nije dovoljna ilustracija, šta onda reći za još blatantniju scenu na kraju filma: glavna junakinja pada se velike visine, a robot Dobrica skoči za njom nekih 15-ak sekundi kasnije – i sustigne je kroz vazduh pre nego što ova naruši zakon o ne-spljeskavanju glavnih junaka na kraju holivudskog blokbastera. Neki tamo očito još uvek veruju da kilo gvožđa pada ka zemlji brže od kila vune.


Čitava ova zavrzlama nakaradni je kiborg u kome su nespretno spojene dve struje. S jedne strane, kalkulacije o podilaženju najprosečnijim primercima publike (koji se nikada ne bi dohvatili knjige, a posebno ne Asimovljeve!), kao i kalkulacije o naduvavanju star-powera Vila Smita, koproducenta filma, čijoj 'cool' personi je sve podređeno. S druge strane pokušavaju se nakalemiti kvazi-filozofska naklapanja o veštačkoj inteligenciji, ljudskosti, identitetu i ostalim 'krupnim' životnim pitanjima za koja ciljnu publiku baš zabole (uvo), i koja su ubačena tek reda radi - neiskreno i mehanički. A ko je ciljna grupa jasno je iz podatka da ulični zgubidani, sa palicama i lancima, na kraju filma maltene postaju poslednji zid odbrane od robot-revolucije. Nije nego. U nekoj beskrajno zabavnijoj verziji filma (recimo, u režiji Pola Verhovena) oni bi poslužili kao topovsko (robotsko) meso u masakru neviđenih razmera.


U ranim '70-im Asimov je, zajedno sa Harlanom Elisonom (još intrigantnijim i boljim piscem) spremao scenario za film Ja, robot , s namerom da napravi SF za odraslu, inteligentnu publiku. U to vreme, pre no što je filmska naučna fantastika infantilizovana lukasovštinom i spilbergovštinom, tako nešto je još i moglo da se desi. Na žalost, nije. Danas vizionarske zamisli i zapitanosti nad sudbinom čovečanstva te ulogom tehnologije u njenom oblikovanju više nisu masovno popularne (ni isplative). Ja, robot je školski primer aktuelnog trenda u kome je potencijalno najmisaoniji žanr (nazivan i 'mitologijom XX veka') sveden na alibi za slabo-zamaskirane akcione (ili horor) filmove.


Da se razumemo: to što film gazi zakone gravitacije zarad spektakla nije greh po sebi. Njegov greh je što je spektakl bedan, neinspirisan, nemaštovito dizajniran i orkestriran, bez saspensa, bez tenzije, sa osrednjom, konvencionalnom akcijom. Njegov greh je što krši zakon o poštovanju intelekta filmske publike i zakon o ekonomičnoj upotrebi klišea, te što pada čak i na nivou svojih skromnih ambicija – da zabavi. Od scenariste koji je retardirao (umalo i uništio) Betmen serijal očajnim trećim i četvrtim nastavkom, te razvodnio i smlačio potentnu priču o Blistavom umu kako bi ova bila svarljiva za deda-Oskara nismo ni očekivali nešto mnogo više od gomile ustajalih klišea i protraćenih potencijala. Tužno je u svemu tome posmatrati Aleksa Projasa, režisera vizuelno (i idejno) nadahnutih filmova Vrana i Grad tame, pretvorenog ovde u bezličnog, bezbojnog robota, kako na pokretnoj traci isporučuje obavezni letnji 'hit' bez trunke autorskog potpisa.


Ja, robot sadrži svesne ili nesvesne aluzije na ranije (i daleko bolje) naslove slične tematike, poput Istrebljivača, Terminatora i Robocopa, ali čak i one služe pre svega da nas podsete na filmove koji su –za razliku od ovog- znali kako se to radi. Uostalom, šta više reći kad čak i osrednja Spilbergova skrnavljenja baštine Asimova, Dika i Oldisa u A.I. i Suvišnom izveštaju u poređenju sa Projasovim (bolje reći, Vil Smitovim) filmom izgledaju kao čist Kjubrik?


(Ovaj prikaz prvo je izašao u PRESSINGU)


2 коментара:

Milosh је рекао...

Pošto ću Knowing pogledati u bioskopu, pa nisam čitao tvoj rivju zbog spojlera, zanima me samo kakav je film u smislu čisto vizuelnog ugođaja, dakle, nevezano za priču, poruku i obrte, kako su režirani ti set-pisovi katastrofa i nesreća?

Dejan Ognjanovic је рекао...

ima tu pompeznosti i svakako će biti zabavno gledati to na velikom platnu; recimo, ima jedan baš nadrkani set-piece negde oko sredine filma, koji izgleda kao da je snimljen u jednom kadru, a u tom kadru se izdešava grdan pomor, sodoma i gomora na putu i poljani kraj njega dok nik kejdž trčka kroz to uništenje a delovi tela i metala lete oko njega... ali jebi ga, ipak je to cgi, i to vrlo očigledan cgi, naročito su plamenovi neubedljivi, nacrtani, i zapravo taj tehnički SHOW-OFF umesto da dodaje, a on UBIJA impakt te katastrofe, a od gnusne i bolne pogibije desetina ljudi pravi - spektakl.
to je Ok u final destination type of movies, ali u jednom kvazi-ozbiljnom filmu jednog nekad-ozbiljnog reditelja ovo je zaista uvredljivo i bezvezno.
izvan prizora uništenja, tj 2 glavne scene (već pomenute, i još jedne na kraju), sve ostalo je gola rutina koju je mogao bilo ko u holivudu da usnimi baš tako ako ne i bolje.