KRATKOFIL report VI

KRATKOFIL report VI

U kome se opisuje zatvaranje i daju osvrti na viđene filmove

Sve vreme trajanja festivala vreme je u Banjaluci bilo sunčano i vedro, sa samo jednim blago-kišičastim popodnevom ("na oblak"). Bilo je možda i pretoplo, ali za rafting i šetnje bilo je OK, a 4 zvezdice hotela BOSNA znače da je soba, pored ostalog, imala i klimu. Tek je poslednji dan (subota) doneo značajno pogoršanje vremena, i gnusna kišurina je krenula da pljušti od ranih jutarnjih časova, pa sve do večeri i noći bez prestanka. Naravno, sa sobom nisam nosio kišobran, ali sam zato imao Harva kao svog vernog štitonošu i kišobranca. Srećom, temperatura nije pala toliko da bih se smrzao u T-majicama (sic) koje su isključivo činile moju garderobu, bez ičega ponetog sa rukavima.

Ceremonija zatvaranja odigrala se u Velikoj sali Pozorišta, gde me je (a i Harva sa mnom) dočekalo rezervisano mesto u drugom ili trećem redu – odakle smo mogli da perfektno uživamo u svemu, a naročito u najprijatnijem iznenađenju večeri. Bio je to nastup (beogradske) plesne grupe TRIBALICA čije su zgodne i simpatične curice u egzotičnim kostimima plesale (ako je ples prava reč za te pokrete i performanse) uz egzotične, orijentalno-intonirane, mestimično military-etno-tribal tonove za koje se, po okončanju svega, zaprepastih tvrdnjom da su inspirisani islandskom mitologijom – jer bio sam ubeđen da se radi o muzici inspirisanoj pre svega DeadCanDance-ovskom reinterpretacijom bliskoistočne muzike. Konkretno, soundtrack su činile sledeće stvari:

"Innocence" – Bjork

"Kaigomai, kaigomai" – Sotiria Leonardo

"Bachelorette" – Bjork

"Kitten Pig" – Pentaphobe

"Caravan" – Raquy and the Cavemen

Vala, nakon užitka koji mi je pružilo kako slušanje tako, bogme, i gledanje svega ovoga, moraću da potražim more of the same!

Tom prilikom odgledasmo i 10-minutni produkt GLACIER koji su Alan Smithee i njegova lokalna ekipa snimali i montirali tokom trajanja festivala. Neću biti baš toliko dobrostiv da taj produkt nazovem filmom, pre svega iz poštovanja prema konotacijama koje ta reč nosi; recimo da je to nekakav snimljeni i montirani materijal koji je praćen polu-smislenom naracijom i sjajnom Vangelisovom muzikom iz BLEJD RANERA koja ga oplemenjuje više nego što same prozaične slike to zaslužuju. Nema tu ni K od koherencije, ni S od smisla, ni F od filma, i na vrlo očigledan način se ostvarila moja prognoza koju sam izrekao Sergeju još onog dana na raftingu: "Ovo će da bude film koji je mnogo zanimljivije praviti nego gledati." Dakle, učesnici u njemu su zdušno aplaudirali sami sebi, a ostatak publike – činjenici da je, ipak, u pitanju kratki "film", te da stoga nije predugo trajao.

Ostatak večeri je protekao uz dodelu nagrada, i na to kako su podeljene nemam većih zamerki, sa većinom se čak i slažem, ali primetiću, ipak, da su neki od boljih filmova bili prikazani u ne-takmičarskim programima. Više o filmovima malo niže u textu, a nagrade su obznanjene na sajtu festivala, ako nekoga zanimaju. Ceremonija dodele je bila solidna, nesmarajuća, ljupka u svojoj skromnosti (naravno da većina stranih dobitnika nije bila tu da simbolične ne-novčane nagrade primi) i samo u par navrata smešljiva (kada bi se prevodilac Dejo zaneo svojim mislima i propustio da promptno odreaguje na pauzu koju je strani govornik načinio kako bi ovaj njegove reči preveo).

Sve je to kulminiralo skromnijim koktelom nego na otvaranju (naravno, pod krovom Pozorišta, pošto je napolju i dalje pljuštalo), i to beše prilika da se još jednom sretnem, te pozdravim sa gostima i ostalima s kojima sam se družio prethodnih dana. Proćaskao sam sa dvojicom lokalnih umjetnika (jedan od njih je, znajući moju reputaciju surovog kritičara, mudro izbegao da mi pokloni svoju recentnu zbirku priča) a hajlajt je bila priča izvesnog litvanskog experta za Lezbo-Gej-Bi-Trans. filmove i festivale o tome kako se proveo na Queerfestu u Sarajevu prošle godine, kada su im lokalni mudžahedini upali na otvaranje i isprebijali šta su stigli, a ovaj čak završio u bolnici...

I tako, uz piće i meze, i malo kvašenja vani, završi se i taj festival. S Harvom se pozdravih do idućeg susreta tradicionalnim rečima: "Dogodine u Prištini", a onda odoh da nešto malo i odspavam pre ranojutarnjeg prevoza nazad do Bg.

U nedelju u 9.30 h je mene i još dvojicu gostiju čekao auto ispred hotela; osim Evalda, tu je bio i Islanđanin koji je prošle godine dobio glavnu nagradu. Takođe, baš tada se iz hotela odjavljivao i prof. Nikola Stojanović, iz nekog razloga ubeđen da je auto koji nas čeka namenjen i njemu. Iako sam znao da je njegov polazak bio planiran za 14h (dakle, više od 4 časova kasnije), pomislih da je u pitanju nekakva izmena u zadnji čas. Istina, nije mi bilo jasno kako su organizatori zamislili da se nas četvoro + vozač kao peti, naguramo u auto sasvim običnih dimenzija. Posle malo nervoze i zabrinutih pogleda ka autu u koji se prof. NS već smestio, dok je zbunjeni vozač zvao hospitalku Jelenu, ispostavilo se da je dobri profa navodno ispustio svoj ručni sat prethodnog dana i mislio da ovaj ne radi; kad se probudio nakon noćašnjeg slavlja pomislio je od oblačnog jutra da je rano popodne, i bez provere se sjurio ka prevozu koji, ipak, nije bio njegov. Tako se, sa olakšanjem, s njim oprostismo tada i tu, i krenusmo komotno ka Bg u prvobitno planiranom sastavu. Drugačije ne bi ni moglo, fizički. A ni psihički.

Put do Bg je protekao mnogo prijatnije i bezbolnije nego li dolazak iz Bg do Bl; nije bilo vrućine pa ni potrebe za klimom, a nije bilo ni napornih i beskrajnih priča – ova dvojica su sela pozadi i uglavnom dremala dok sam ja na prednjem sedištu, posle malo small talka sa vozačem, uzeo da uživam u zbirci priča ŽMARCI Borisa Vijana koju sam poneo baš za svrhe čitanja u putu, a tek sada našao malo vremena da joj se posvetim. Nju sam čitao i kasnije, u busu Bg-Niš, ali Vijan je zaslužio zaseban osvrt na ovom blogu, pa će ga uskoro i dobiti.

A sad, za slučaj da neko ovo čita ne samo zbog tračeva i juicy putopisa, evo i osvrta na kratke filmove koje sam pogledao tokom KRATKOFILA.

HORORI

PACIJENT 0

= Ovo sam već gledo na BEOKONU; na drugo gledanje, sa Harvom, i na treće gledanje (sa publikom na festivalu) moram reći da moje poštovanje prema ovom filmiću sve više raste, i smatram ga izuzetno uspelim primerkom trash filma u kome su sve manje vidljive nesigurnosti i amaterizmi iz Lakobrijinih ranijih pokušaja, a sve više sasvim pristojan rediteljski zanat i vrlo uspešan humor i uopšte DUH koji to sve prožima. Nije nemoguće da nas u narednim godinama Laki obraduje i nekim dugometražnim filmom: mislim da je on još-malo-pa-spreman za tako nešto, i uz samo još malo truda mislim da to nije nerealno. Publika, koja je sjajno reagovala na film i obilatim aplauzima ga nagradila, svakako zaslužuje nešto što actually ima duha, što je živahno i zabavno kao PACIJENT 0, umesto treš budalaština kakva je ZONA MRTVIH, recimo.

COLOURS OF BLOOD

=Dokumentarac o SM potkulturi, pirserima i tatu-frikovima koji mi, iz nekog razloga, nije legao, smorio me i nisam ga odgledao do kraja.

UNHOLY NIGHT

=Ne znam da li je gore što je ovo film sa jednom jedinom forom (1-joke movie), ili što je ta fora nevredna truda (Deda-Mraz ubica), ali u svakom slučaju ovaj sirotinjski slikani i kasapski montirani islandski produkt više liči na 10ak minuta nasumice isečenih pred kraj nekog debilnog i jeftinog teen-slashera, nego li na smislenu i zaokruženu kratku formu per se.

40 DANA

=Sjajan dokumentarac o verovanjima glede zagrobnog života u Srbalja, sa naglaskom na vampirima. Tu su experti sa Balkanološkog instituta (Mr Marija Ilić), tu je narator, i najvažnije i najbolje – tu su BABE sa svojim spooky bapskim pričama! Ekipa je išla po selima, slikala neke vodenice i groblja, kao i rečene babe kraj ognjišta, koje prenose šta su njima ljudi pričali o svojim susretima sa duhovima. Ispovest jedne babe o duhu "neveste" koji je progonio njenog oca izazvao mi je žmarce, što nijedan horor viđen u skorije vreme nije uspeo. Priča je sjajna i potentna; možda je pozajmim za neko svoje skorašnje pisanije.

COSITA LINDA (SWEET LITTLE THING)

=Naslovna stvarčica je, zapravo, pica-ubica, sa obaveznim zubićima za odgrizanje muškosti, ali pričanja je previše a odgrizanja premalo; režija je osrednja, vizuelnost siromašna, i ovo se ipak svodi na još jedan 1-joke movie koji nedovoljno muze tu jednu foru koju ima.

THE FACTS IN THE CASE OF MR. HOLLOW

=Simpatičan experimentalni film u kome se na 3D način "ulazi" u jednu 2D fotku, i iz novih uglova uočavaju se novi i sve jeziviji momenti na njoj...

UNA STORIA DI LUPI (A WOLF'S TALE)

=Atmosferičan italo sa Frankom Nerom, odlično koristi svoje ruralne lokacije i prikazuje Italiju kakvu smo retko viđali u hororima. Naravno, naslov već sugeriše da su vukodlaci umešani, ali ne očekujte spektakularne efekte i maske, već odličnu atmosferu i sasvim pristojnu jezu.

TREEVENGE

=Najveći crowdpleaser u ovoj ekipi, o božićnim jelkama kojima dodija praznični genocid i reše da se okrenu protiv gnusnih ljudi. Sledi ubijanje na razne gnusne i duhovite načine. Možda drveću treba malko previše da se pokrene, ali jednom kad počne klanica, to je milina gledati.

EXCISION

=Nisam baš siguran koja je poanta ovog filmića o neshvaćenoj psiho-otaku curi koja u najboljoj nameri reši da operiše svoju seku i presadi joj potreban organ od ne baš najdobrovoljnijeg davaoca. Neozbiljna tema preozbiljno tretirana, što na kraju proizvodi osećaj nelagodnosti i diskomfora koji nije žanrovski, nego prosto – ne zna čovek šta da misli.

A BREAK IN THE MONOTONY

=Kratki animirani o životu posle zombi-apokalipse, i drugoj vrsti zombifikacije preživelih.

AM 1200

=Kratki epik od kojih 40ak minuta, pomalo konfuzno ispričan, ali sjajno režiran i gusto atmosferičan, o jednoj zlokobnoj fundamentalističkoj radio-stanici koja ima direktan dodir s Bogom. Ali ne s onim dobrim čikom u belom, sa bradom nego... vidi sliku. Mada je kraj antiklimaktičan i predvidiv, ovo je tehnički sjajno izvedeno i sigurno će poslužiti svom reditelju kao odlična vizit-karta za svet dugometražnog filma.

NE-HORORI

SPACEMAN THREE / SPACEMAN THREE

(IRSKA) 3'

=Duhovit SF o cabin feveru u svemiru, gde se 2 člana u malom svemirskom brodiću zlopate sa napadnim 3. članom.

MUTO / MUTO

(ITALIJA) 7'

=Izvanredan experimentalno-animirani, fascinantno izveden, o oživelim grafiti-crtežima: umesto papira, podloga za crteže su zidovi i ograde grada! Dobio nagradu!

EPITAF ZA SNOVE / EPITHAPH FOR A DREAM

(SRBIJA) 13’

=Tugaljiva, a mestimično skoro-neukusna priča u slikama o životu čoveka koji je ostao bez šaka i nogu zbog explozije kasetne bombe u Beogradu.

ZVUK TIŠINE / SOUND OF SILENCE

(BOSNA I HERCEGOVINA) 12'

=Predug i prebukvalan, a plitkouman lokalni filmić o čoveku koga spopada buka sa svih strana: svuda oko njega je galama, brbljanje, cika i vriska, pa se on na kraju – of kors – povuče čamcem na jezerce ka magličastim planinama... Iz fabričke hale – povratak majčici prirodi... Pošto je maltene bio JEDINI domaći film, dobio je grdne neke nagrade.

SAMOĆA / SOLITUDE

(IRAN) 10'

=Idejno opskuran i napadno-filozofski, ali vizuelno zasenjujuće animiran, o čoveku (?) od kamena na steni lebdećoj u praznini...

U ŠUMU / INTO THE WOODS

(VELIKA BRITANIJA) 6'

=Bezvezan filmić koji bi hteo da nešto kaže o nemogućnosti ljudske komunikacije ili tako nečem pomodnom, a zapravo samo ilustruje koliko je imbecilno govoriti samo srpski usred Engleske, i ne razumeti ni reč engleskog, i očekivati da će na tvoje unezverene povike i histerično ponašanje neko da prijateljski i s razumevanjem reaguje.

PLJAČKA VOZA PACOVA / THE RAT TRAIN ROBBERY

(NEMAČKA) 12'

=Zabavna, mada malkice preduga, ali ipak dinamična animacija o pacovima otpuštenim iz ex-državne a sada privatizovane železnice koji sada reše da je opljačkaju...

ALTER EGO / ALTER EGO

(FRANCUSKA) 20'

=Ovo je zapravo snimljena radio-drama ili pozorište, a ne film u nekom strožem smislu reči, jer je sav sveden na glumu i dijaloge dvoje likova u parku. Srećom, dijalozi su ubedljivi a gluma odlična, situacija intrigantna (naživo susret dvoje fejsbuk dopisnika) – dovoljno da i ovome daju nagradu.

DUHOVI / GHOSTS

(FINSKA) 15'

=Dosadnjikav dokumentarčić o tužnim sudbinama ljudi u jednom domu za azilante čiji kontext nije dovoljno jasno predstavljen.

ARCHIPEL, DIJALOG JEDNOG GRADA / ARCHIPEL, DIALOG OF A CITY

(HOLANDIJA) 5'

=Izvanredna spooky-goth animacija i opskurantsko-vilozovska 'priča'.

MAŠINA ZA MOLITVU / THE PRAYING MACHINE

(VELIKA BRITANIJA) 6'

=Od-lič-na animacija koja je zasenila zaplet, ako ga uopšte ima.

DUG JE PUT KUĆI / THE LONG WAY HOME

(RUMUNIJA) 21'

=Još jedan dokaz o vitalnosti današnjeg rumunskog filma: čak i u ovako kratkom parčetu ima više sokova, života, autentičnosti i etitjuda nego u bilo koja 3 nasumice odabrana srpska filma iz poslednje 3 godine! Dve cure ostanu iza poslednjeg busa u gradu, nemaju dovoljno para za taxi, lutaju ulicama... Sve je to odlično i prepoznatljivo (ovaj Bukurešt mogao bi biti Beograd, a ljudi koje one sreću – Beograđani) samo je kraj razočaravajuće antiklimaktičan: pre prekid nego završetak. Inače, ovo je režirala žena, pa – kako smo se nadali, super smo se udali!

NA DONJOJ GRANICI / LIMINAL

(SAD) 14'

=Urlajuće gole lezbejke, pa još u crno-belom 'filmu'. Pisao sam već izveštaj o ovoj neverovatnoj orgiji artsy-farts klišea u prethodnom izveštaju.

CHINK / CHINK

(IRAN) 5'

=Baba sa obe noge u grobu pokušava da udene konac u iglu tokom pola filma. Kada to uspe, nit se proteže preko fotografija iz njene mladosti. Wow. Najdužih 5 minuta na ovom festivalu. Posvećeno rediteljkinoj babi.

Eto, toliko sam uspeo da uhvatim od programa. Ostalo je samo još 3-4 naslova da se iscimam i pojurim za gledanje kasnije, a većinu ostalog je i vredelo propustiti.

Ovim se završava ova serija izveštaja sa KRATKOFILA.

Bilo mi je super u Banjaluci i gledaću da se tamo uskoro vratim.