PORNO BANDA i balkanska pornografija smrti

Novi film Mladena Djordjevića "Život i smrt porno bande" - ujedno prvi dugometražni igrani koji je on snimio - biće prikazan u okviru nacionalne selekcije na festivalu Cinema City u Novom Sadu.

Predviđene su dve projekcije:

-ponedeljak, 8. jun, Srpsko narodno pozorište u 18h;

-četvrtak, 11. jun, Katolička porta u 23:15h.

Film je takodje dobio poziv da učestvuje na Pucheon International Fantastic Film Festivalu u Južnoj Koreji (16. - 26. jula). Reč je o izuzetno uglednom festivalu žanrovskog filma na kome su ranije pobeđivali naslovi poput "Lat den ratte koma in" ili "Cube".

Ostvarenje "Život i smrt porno bande" je svoju premijeru imalo u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u na kome je reditelj i scenarista Mladen Đorđević dobio nagradu Udruženja beogradskih filmskih kritičara i novinara "Nebojša Đukelić" za najbolji film u celokupnom programu.

Odmah nakon premijere, na ovom blogu osvrnuo sam se na taj sjajan film, a sada vas podsećam na novu priliku da ga obavezno pogledate: Novi Sad nije daleko (gledano iz Beograda), a svi ostali kojima jeste moraće još malo da pričekaju dok film najzad ne dođe u bioskope.

Do tada, evo mog texta koji je nedavno izašao u podlistku BETON, a koji se bavi PORNO BANDOM kao povodom za priču o motivu snuff filma u srpskim uslovima.

ŠOK-TRETMAN

Balkanska pornografija smrti

2009. godina donosi čak dva domaća filma u kojima se tematizuje motiv snafa (eng. snuff). Reč je o snimcima u kojima se žrtva usred seksualnog čina ubija pred kamerama. Vredi ispitati prisustvo ovog neuobičajenog motiva u domaćim okvirima, odnosno u Životu i smrti porno bande Mladena Đorđevića (premijera na nedavnom FEST-u, predstoji bioskopsko prikazivanje) i Srpskom filmu Srđana Spasojevića (trenutno u postprodukciji, premijera najesen).

Snaf filmovi su, u svom elementarnom obliku, urbana legenda rođena u Americi sredinom 1970-ih, kada se raširila priča o snimcima koje bogataši basnoslovno plaćaju kako bi se naslađivali prvo moralnim sakaćenjem (kroz pornografiju) a onda i telesnim uništavanjem (dokumentarni horor) mladih i zgodnih subjekata. Ti snimci trebalo bi da logiku pornografije ogole do kraja, i da prskanje semena kojim se seksualni čin normalno okončava odvedu do samog kraja, gde se šikljanje života pretvara u eksploziju smrti (krvi). U snaf filmu orgazam, la petite mort, postaje la grande mort.

Iako opsežne istrage FBI-ja do današnjeg dana nisu pronašle niti jedan takav snimak, bar ne u Americi, taj moderni mit je opstao u popularnoj kulturi. Njegovi pretežni nosioci bili su kriminalistički i horor romani i filmovi, u rasponu od Snuff-a (1976) koji je začeo legendu, pa do mejnstrim naslova kakvi su U podzemlju seksa Pola Šredera i 8 Milimetara Džoela Šumahera. Mit su periodično oživljavali i mediji senzacionalističke koncepcije, koristeći lažne uzbune, kao npr. kada je glumac Čarli Šin za jedan dokumentaristički rađen japanski film pomislio da je pravi snaf i to prijavio policiji.

Jeftini glumci jeftinih filmova

U dobu u kome su video kamere postale toliko lagane i jeftine da ih bukvalno svako može posedovati i koristiti, smisao snafa se donekle menja. Više nisu neophodne tajne organizacije posvećene skupom snimanju i komplikovanoj ilegalnoj distribuciji takvih filmova: danas svaki psihopata ne samo što može da snimi svoj zločin, nego ima i medije (a pre svega internet) preko kojih može da ga plasira na masovniji način nego ikada ranije. Snimci klanja ruskih vojnika u Čečeniji ili obezglavljivanja američkih zarobljenika u Iraku toliko su rasprostranjeni da ih verovatno na svom kompjuteru (ili mobilnom telefonu) poseduje bar neki od vaših komšija ili prijatelja.

Radoznalost vezana za krajnju granicu – smrt – očito nije ograničena samo na bogataše koji su, u začetku snaf mita, povezivani s njim i kao posredni proizvođači (tj. podstrekači) i kao konzumenti. Na pragu milenijuma pokazuje se da je arhetipski prikaz mehanizma snaf filmova bio uprošćen (pred kamerama velika riba jede malu, na zadovoljstvo drugih velikih riba koje to mogu da plate). Demokratizacija tehnologije u spoju sa demokratizacijom medija doveli su do potencijalne dostupnosti snafa svakome ko ga poželi. Drugim rečima, i proleterima je pružena šansa da se međusobno proždiru pred kamerama, za zabavu drugih proletera.

Na svetskim ratištima obistinio se promotivni moto filma Snuff, koji je glasio: „Ovo je film koji mogao da nastane samo tamo gde je ljudski život jeftin“. Iako je taj slogan bio vezan za konkretan zaplet i odnosio se na Južnu Ameriku, pojeftinjenje ljudskih života (zajedno sa pojeftinjenjem kamera) postalo je globalni fenomen koji je dospeo i do balkanskih prostora.

U nekrofilnom vremenu opsednutom „grobovima predaka“, tokom ratnih 1990-ih, nenormalnost je postala sasvim normalna, a zaklana tela i raščerečeni leševi mogli su se svake večeri videti u udarnom terminu, u zloglasnim „Dnevnikovim dodacima“. Bili su to svojevrsni politički snaf filmovi, u kojima je dignitet žrtava bio sekundaran pred ratnohuškačkim motivima gospodara medija. Otprilike u to vreme počele su da kruže priče i o snimcima naročito gnusne prirode, koji ne beleže samo post festum grozu ohlađenih leševa, nego i same činove silovanja i ubijanja naživo – video-trofeja za hvalisanje pred kolegama, ali i za posthumno unižavanje žrtava. Od takvih snimaka veliku medijsku pažnju svojevremeno je zadobio kratki film u kome „Škorpioni“ streljaju zarobljenike, ali govorka se da i „naša“ i „njihova“ strana na zalihama čuvaju daleko groznije klipove koji tek čekaju svoj medijski plasman.

Završetkom ratova nije okončana balkanska pornografija smrti, već je nastavila da živi kroz senzacionalističku svakodnevnicu današnjih medija kojima dominiraju seks i smrt: napumpane i razgolićene „zvezde“ i krvava tela žrtava raznih obračuna (od unutar-porodičnih do „klanovskih“). Lešinarski paparaci će namirisati meso i krv, a konzumenti će pohrliti da u to zure na naslovnim stranama. Pornografija naše svakodnevnice se, od uobičajene estrade (uključujući tu i političku), neosetno pretapa u pornografiju smrti, upravo kroz motiv snafa. Fotografija mladića koga je avgusta 2007. proždrao medved u beogradskom Zoo vrtu, objavljena na naslovnim stranama nekoliko listova, jedna je od poznatijih ilustracija ove teze: njegova golotinja (zbog pocepane odeće) dopunjena je ogoljenim iznutricama, a sve zajedno ponuđeno je zainteresovanom čitateljstvu u izlozima svake prodavnice novina.

Mogli bismo se upitati zbog čega je baš ta fotografija jedno vreme uzburkivala javnost – i prodavala novine. Ona je neodoljiva, u smislu da u sebi oličava sve ono što sačinjava senzacionalizam: tu je trag „egzotike“, odnosno nečeg bizarnog („Verovali ili ne! Čoveka pojeo medved usred Beograda!“), u spoju sa voajerizmom koji proizvode golotinja (istina, muška, koja je ređe predmet medijske eksploatacije) i slikovita smrt (raskomadani delovi tela, iznutrice i sl.). Ta slika, dakle, zadovoljava radoznalost vezanu za ogoljavanje bazičnih sila čije smo žrtve svi mi, samo retko kada na tako slikovit i nesvakidašnji način.

Najzad, ako ovaj konkretni slučaj predstavlja kuriozitet, moglo bi se zapaziti da se mehanizmi koji su tu bili na delu mogu prepoznati i u „zabavi“ u udarnim terminima naših televizija: šta je ako ne voajerizam zavirivanje u tuđe kuće i porodična stanja u serijalu „48 sati svadba“, i zar nije pornografska eksploatacija suza u suštini serijala „Sve za ljubav“, režiranog tako da iz susreta tragično rastavljenih izvuče maksimum spektakla ogoljavanjem potresnih emocija? Pod hipokrizijom „promocije pravih vrednosti“ (ljubav, vernost, brak, prokreacija...) emisije ovog tipa eksploatišu ogoljavanje svojih učesnika, do paroksizma dovedeno u serijalu „Plesom do ljubavi“ u kome se prijatelji i rodbina teško obolelih nadmeću u plesanju ne bi li zaradili novac za operacije, a publika može da se oseti „humano“ tako što će poslati SMS na dati broj, dok se istovremeno zabavlja plesanjem tih nesrećnika.

Sinovi „Dnevnikovog dodatka“

Oba filma koja su povod ovog teksta, i Život i smrt porno bande i Srpski film, potpisuju debitanti (Đorđević, istina, za sobom ima zapaženi igrano-dokumentarni film o domaćoj porno industriji, Made in Serbia). Preovlađujuća kulturna klima kod nas oduvek je bila nenaklonjena žanr filmu, a naročito hororu, pa su se zato čak i autori koji su se njime bavili (npr. Goran Marković) distancirali od žanra, naglašavajući idejni i politički angažman. Međutim, danas se može govoriti o nailazećoj generaciji mlađih autora koja je rasla uz (pretežno američki) žanrovski film, ali u sredini dalekoj od Amerike, gde je bila izložena podsvesnom dejstvu „Dnevnikovih dodataka“. Kada su došli u priliku da prozbore o sebi i svom okruženju, njihovi prvi radovi očituju spoj uticaja inostranog komercijalnog filma sa autentično ovdašnjim ambijentom i problematikom.

U tome je, čini se, smisao vizuelnog, ali i tematskog motiva „filma u filmu“ (koji se javlja u Srpskom filmu) odnosno video-dnevnika koji svojom kamerom beleži reditelj-protagonista Života i smrti porno bande. Osetivši na svojoj koži da je „stvarnost“ zapravo konstrukt i fikcija, oblikovana odozgo (mediji u rukama političkog establišmenta), mladi reditelji ne nude samo sliku zemlje u kojoj žive, već govore i o sebi samima kao sastavnom delu te slike. Ironično ogoljavajući sebe (u oba filma glavni junaci su porno glumci upleteni u mračne aktivnosti koje im izmiču kontroli kada padnu pod vlast sumanutih „reditelja“), i Đorđević i Spasojević se na meta-filmski način pitaju o smislu bavljenja svojom profesijom, sada i ovde. Filmska kamera za njih je svojevrsno ogledalo i pokušaj preispitivanja, a kvazi-dokumentarizam kao opcija (u Srpskom filmu) i kao konstantni pristup (u Životu i smrti porno bande) svedoči o pokušaju ne samo da se dokumentuje, već i preispita proces dokumentovanja stvarnosti.

Naviknuti smo da „dokumentarnom“ snimku verujemo više od artificijelnog, filmski stilizovanog. Estetika snafa nagoveštava veću istinitost: slika je svedenije, zrnaste fakture, slike nestabilne, neizoštrene, sa treperenjem i mrljama. Snaf ima manji broj rezova od igranog filma, jer svaki rez je prilika za elipsu, za sakrivanje nečeg važnog, za montažnu manipulaciju samim vremenom i njegovim sadržajem. Snaf se gleda netremice, jer prikazuje događaje u realnom vremenu, bez skraćenja. Time se sugeriše: „Ovo nije igrani, režirani film, ovo je sirova stvarnost naživo usnimljena, nemontirana“. Ali, nakon svih savremenih medijskih falsifikata i polu-istina, tzv. dokumentarni snimak pokazuje se i sam kao materijal podložan manipulacijama. Izvađen iz konteksta, premontiran mašinerijom veštih reditelja naših sudbina, sa fotomontažom i drugim vizuelnim efektima, takav snimak može da „dokumentuje“ bilo koju „istinu“. Oko kamere nije ništa istinitije od oka ogledala; i jedno i drugo zavise od oka posmatrača, odnosno od tačke gledišta i pravca u kome je pažnja usmerena.

Stoga, strava koju ova dva filma nagoveštavaju nije puka žanrovska konfekcija (nepromišljeno reciklirana u „domaćem“ hororu Zone of the Dead) već autentična emocija pobuđena nemirenjem mladih ljudi sa nezdravom sredinom u kojoj žive.

Zakon Oca

Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije u Đorđevićevom filmu svoje rodno mesto nalazi u obliku ovdašnjeg patrijarhata. Izrazito je dosledna i ikonoklastična rediteljeva dekonstrukcija očevog autoriteta. Likovi očeva u filmu su ili odsutni, ili se javljaju u formi simboličnog prisustva. Glavnom junaku, filmskom reditelju Marku, ne dâ se da snima filmove kakve bi želeo: bogati otac (trgovac erkondišnima) nema razumevanja za sinovljevu profesiju, i prekoreva ga zbog nemarnog odnosa prema novcu tipičnog za „vas, umetnike“. Porno-producent kome je prinuđen da se obrati takođe je nesklon „umetničarenju“ i traži poslušničku egzekuciju, dok policija, predvidivo, u mladom umetniku vidi subverzivca koga treba hapsiti, ometati mu rad i pratiti ga.

Taj ključni sukob na liniji roditelji-deca nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) niti je nov u domaćoj kinematografiji. Ali sukob generacija otelotvoren je u Porno bandi sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna dosetka, nego kao jedna od njegovih tematskih i idejnih okosnica.

Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca – od one figure koja drži moć (bila ona oličena u novcu ili pendreku) i koja propisuje šta se sme a šta ne sme raditi. Bežeći od mojsijevsko monoteistične figure koja definiše totem i tabu – svetinju i zabranu, Marko okuplja grupu autsajdera (homoseksualaca, transvestita, striptizeta, porno-glumaca, narkomana...) i sa njom odlazi u provinciju kako bi prosvećivao narod svojim porno-horor performansima. To se vrlo brzo pokaže kao neisplativo, i „porno banda“ je prinuđena da promeni žanr. Na nagovor bogatog, mefistofelskog preduzetnika, oni počinju da za veliki novac snimaju (samo)ubijanje nesrećnika koje je život već sažvakao i koji još jedino u smrti nalaze spas. Na taj način, kroz lik ovog modernog Mefista, implicitna nekrofilija kao dominantna sila društva, sa beogradskog asfalta pronalazi i sustiže ovu grupicu otpadnika u šljivarima i šumarcima unutrašnjosti Srbije.

Hipokrizija nekrofilnog poretka najočiglednije se vidi u liku policajca koji je bandi sve vreme za petama. Na početku filma on i njegovi podređeni slatko prebiju umetnike jer njihova predstava navodno vređa moral; na kraju ga vidimo kako (vrlo moralno) siluje jednog od momaka iz Porno bande. Naravno, u narodu živopisnih psovki i sam seksualni čin, kao ispoljavanje elementarne dominacije, ima prevashodno značenje kazne. Time se Eros vrlo „prirodno“ pretvara u Tanatos, a falus u produžetak pendreka i pištolja. Ogoljavajući estetiku i ideologiju pornografije (dovedene do svojih snaf-ekstrema), Đorđević zapravo ogoljava podzemne tokove srpskog kolektivnog nesvesnog.

Te slike nisu prijatne, ali one su samo pokušaj alhemijske transformacije taloga koji svakodnevno curi iz kloaka TV programa i dnevnih novina. Suočavanje sa tim temama možda ne pruža zabavu u uobičajenom smislu reči, ali onim gledaocima koji još uvek drže otvorene oči i otvoren um, Život i smrt porno bande (a sudeći po scenariju i do sada viđenom materijalu, i Srpski film) nude onu vrstu katarze kakvu samo horor može da pruži.

Talas srpskih horor filmova koji nailazi plod je, pored ostalog, i prkosa protiv jedne bezube kinematografije koju su njihove starije kolege uspele da pretvore u učmalu močvaru koja na svetskoj mapi odavno ne znači ništa. Možda će njihovi horor filmovi, ovako u nizu, jedan za drugim, imati dejstvo šok-tretmana? U svakom slučaju, biće ih teško ignorisati.