ŽMARCI, Boris Vijan

s najvećim uživanjem pročitao sam zbirku priča borisa vijana ŽMARCI.

iako je postojala u pozadini moga uma slutnja da vijana treba proučavati, u tom pravcu mi je na putu stajala samo jedna činjenica: još pre 10ak godina pročitao sam njegov roman PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE (sa nadahnutom koricom: mepltorpova fotka pozamašnog crnog kurca koji visi iz inače besprekornog odela), ali me on, tada, nije baš impresionirao. bledunjavo-bezlični ukus koji mi je zaostao iza tog čitanja usporavao me je u eventualnim pokušajima da se ipak vratim vijanu i pružim mu još jednu šansu. sve do pre 10ak dana.

ŽMARCI se sastoje iz nadrealističkih i apsurdističkih 'priča' iz nesvesti: dakle, ovo nije pripovedanje u tradiciji poa, stivensona, čehova ili hemingveja, nego se pre naslanja na struju lotreamona i žarija. to znači da ove 'priče' imaju slobodniju strukturu, deluju improvizovano, slobodno-lepršavo, neplanirano, fragmentarno (bilo da imaju oblik niza crtica, ili same predstavljaju fragment u nekoj široj priči koja se jedva nazire).

šta imamo ovde?

iskrcavanje u normandiji kao ludačku, grotesknu šalu u naslovnoj priči. apsurd rata se 'ozbiljno' ne može dokučiti: jedino uz obilati dead-pan crni humor –kako to vijan čini- može se bar naslutiti sav besmisao te klanice.

nehumano surovo podjebavanje pajkana kao sadističkih copina nalazimo u 'dobrim đacima'. mada su pajkani laka meta, ono što im vijan ovde radi zaista je unikatno, retko viđeno, i dostojno najboljih stranica v. barouza.

'put u honostrov' je one-joke priča, ali joke je predivan: grupica dokonih putnika u jednom vozu, smorena dugim putovanjem, pokušava da razgovori ćudljivog i dremljivog putnika. kad on ignoriše njihove pokušaje da ga uvuku u svoje orgije praznoslovlja, ovi posegnu za – inkvizicjskim metodama torture u naporima da ga navedu da progovori!

'račić' je jedna od manje spektakularnih, ali ipak dobrih pričica, o sviraču u jednom orkestru, koji preživljava prodajući svoj znoj (bukvalno!), živi kod gazdarice koja šeta sa raskriljenom haljinom ne skrivajući miomirise svoje 'stvarčice' i ne nailazi na razumevanje dirigenta zbog koga, na kraju, izgubi glavu - koju sam sebi odseče.

'vodoinstalater' do krajnjeg apsurda dovodi prepoznatljivu situaciju borbe sa radnicima-fizikalcima i svakojakim ispomoćnim osobljem koje umesto pružanja kompetentne usluge svoje gazde pretvara u sluge i taoce. naravno da 'majstor' izazove montipajtonovski (apres le mot) haos, i to je divota posmatrati.

'napušteni put' je bukvalno neprepričljiva orgija improvizacija (?) i zajebancija koja u centru pažnje ima grobarskog klesara i njegove pokušaje da se oženi.

'mrtve ribe' govori o čoveku koji peca marke (poštanske!) u nekakvoj močvari za bezdušnog šefa, putuje vozom u kome su lažne karte skuplje od pravih i sve u svemu – još jedna 'priča' u kojoj je zaplet manje bitan od niza zabavnih, apsurdnih situacija i neverovatnih dijaloga.

'bluz za crnog mačka' je jedan od hajlajtova zbirke, vrcava pričica o mačoru (koji govori i psuje) zaglavljenom u kanalizaciji, pokušajima da se on otuda izbavi od strane okupljenih dokoličara i prolaznika, te o pijanci i ludovanju koje usledi zatim.

'magla' se ne da prepričati! ludnica, advokatov sat, groteskno suđenje (opet, kao da je iz GOLOG RUČKA, sa ej džejem kao advokatom!), ratno bombardovanje...

'plava guska' je neodoljivo duhovita, blago mizogina, vickasta storija o liku koji putuje na odmor, usput pokupi autostoperku u koju se tiho zaljubi, ali ona ipak padne na šarm (?) njegovog saputnika.

najzad, zbirku završava najduža priča ovde, možda i najkonvencionalnija u smislu koherentnosti i linearnosti i logike – 'statista' – u kojoj mlad i naivan početnik u ovoj skrajnutoj profesiji otkriva zla filmske industrije. potonju ovde vijan nemilosrdno ismeva, a na to i ima pravo, jer mu je ona i došla glave: umro je u bioskopu na premijeri filma PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE, rađenog po njegovom romanu! whatta way to go! :)

vijan se igra sa jezikom kao malo dete, i rezultati toga su često fascinantni – naročito kalamburi koje neosetno izvodi sa ustaljenim frazama, metaforama i idiomima koje tretira bukvalno i odvodi iza granice besmisla.

apsurd koji provejava ovim pričama nije puki ukras ili dosetka, već autentični oblik odgovora na brutalnost i besmisao tek-preživljenog rata (WWII) i svih pripadajućih mu zverstava i gluposti. ono što posebno imponuje, barem meni, jeste i autentični, žestoki, neukrotivi anti-autoritarni duh koji provejava kroz svaku rečenicu, i koji se po snazi i ubedljivosti može meriti sa vrlo malo toga u XX veku (selin i barouz mi prvi padaju na um kao vijanovi sadruzi po ovom pitanju neukrotive neuklopivosti i anti-institucionalizacije bilo koje vrste).

potonji kvaliteti se nigde bolje ne vide nego u fascinantnoj šansoni koju je vijan napisao, a koju vam ovde prenosim ljubaznošću nikole todorovića, koji ju je preveo i objavio u časopisu ODGOVOR br. 2.

uživajte! mene je danima nakon čitanja opsedala njena sveta jednostavnost i autentičnost. ništa tu novo niti posebno 'originalno' nije rečeno – a opet, ovo ubada u srž, i opseda! to je TO!

BORIS VIJAN

DEZERTER

Cenjeni predsedniče

Pišem Vam ovo pisamce

Uopšte ne marim da li ćete

Imati vremena da ga pročitate

Upravo sam primio poziv

Obaveštavaju me da

Najkasnije u sredu uveče

Moram u rat

Cenjeni predsedniče

Ne pada mi na pamet

Nije me majka rodila

Da ubijam sirote ljude

Ne želim da Vas razbesnim

Ali moram da Vam kažem

Doneo sam odluku

Dezertiraću

Od kad sam rođen gledam samo smrt

Video sam oca kako umire

Video sam braću kako odlaze

Gledao decu kako plaču

Majka mi je mnogo patila

Eno je u grobu

I nije je briga za bombe

I nije je briga za crve

Dok sam bio u zarobljeništvu

Ostao sam bez žene

Ostao sam bez duše

Sve meni drago nestalo je

Sutra ću u ranu zoru

Zatvoriti vrata

Izgubljenim godinama

I otići svojim putem

Životariću

Na ulicama Francuske

Od Bretanje do Provanse

I govoriti ljudima

Odbijte poslušnost

Odbijte da radite to što vam kažu

Nemojte da idete u rat

Odbijte svako naređenje

Da prolijete krv

Ako krv baš treba liti

Gospodine predsedniče

Prolijte, cenjeni, svoju

I ako me budete hapsili

Recite žandarmima

Da ne nosim oružje

I da u mene slobodno pucaju

sa francuskog preveo:

Nikola Todorović