izabrana dela

izabrana dela

субота, 29. август 2009.

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 4 (poslednji)

Pre svega, izvin'te što zbog nekih prečih poslova ne stigoh da ranije okončam ovu tiradu. Probaću da ne tupim previše i da ovo što pre okončam. Ali pre toga, zbog izvesne pauze između izdanja evo, za zaboravne, kratkog sadržaja prethodnih nastavaka:

PART 1 – iz vrućeg kombija posle 7 časova vožnje pravo na promociju knjiga i loše vesti o smeštaju (Tomaž me rastavlja od društva!);

PART 2 – niko još na Grosmanu čašu vina ne popi dok za njom ne usledi i čaša žuči! Posle dana obilatog opijanja zli Tomaž mi podmeće pokvareni sok: sledi teško sranje, ali čak ni ono me ne sprečava da sutra uveče odradim profesionalan Q&A sa Butgerejtom;

PART 3 – Marcelu Štefančiču Džunioru nije trebao pokvaren sok da sasvim usere svoj Q&A sa Deodatom, njemu to prirodno ide;

PART 4 (ukratko u ovom nastavku): s Deodatom u 4 oka, zombi parada, naci Tomaž, Deodato u travi, nagrade, spicy cookies...

Evo, dakle, kako je prošao poslednji dan Grosmana,

SUBOTA 15.08.

Kao dežurni spasavač Tomaževog dupeta, prethodnog dana sam se ponudio da odradim intervju sa Ruđerom umesto njega, kako se ne bi blamirao, a sve to već programirano za najveći slovenački dnevni list DELO (tačnije za subotnji dodatak), s tim što ću ja englesku (dužu) verziju da plasiram na Beyond Hollywood i na ovom blogu. To je bilo pre Štefovog debakla, kada sam se još uvek neizlečivo-optimistično pribojavao da će ovaj sve živo i normalno da ga ispita što bih i ja, i da ću onda morati da pravim pitinu decu od pitanja ili da se ponavljam. Međutim, kako ste mogli videti u prethodnom nastavku ovog izveštaja, MŠ Jr je Deodata pitao isključivo nebitne i beskorisne trivije i gluposti, što je meni ostavilo široko polje normalnih, razumnih pitanja o njegovoj karijeri i filmovima.

Spec. auto je odvezao mene i Arminija u Dvorac Jeruzalem, gde nađosmo zgodnu ladovinu malo udaljenu od razuzdane gomile (tj. ostalih Grosmanovih gostiju, pretežno tu smeštenih). Arminio je svojom kamerom zabeležio audio-video čitavog razgovora u trajanju od oko 80 minuta, moj verni diktafon je napravio audio zapis za moju arhivu, a zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, diktafon za DELO je stigao negde u 20-om minutu našeg razgovora, ili tu negde. Plan je sledeći: slovenačka verzija tog razgovora izlazi danas u DELU (subota 29.08.); ubrzo potom pojaviće se uncut engleska verzija na Beyond Hollywood a odmah za njom biće i ovde na blogu. Arminio već radi na montaži video priloga, i to će verovatno morati da se kači u nastavcima na jutjubu; linkovi će biti obznanjeni i ovde, kada budu okačeni na Žutom titlu.

Ja sam vrlo zadovoljan, all things considered. Pokrio sam sve što sam smatrao da treba pokriti, i anegdote i dublja značenja i zakulisne rabote i intencije i ambicije i planove za budućnost. Nisam baš svuda dobio onoliko iscrpne odgovore koliko bih u svojoj nezajažljivosti voleo, ali ne zato što Deodato nije bio voljan da priča, naprotiv (videćete video!), nego iz 2 razloga: 1) njegov engleski je vrlo siromašan, sa malim fondom reči, tako da su odgovori često bili rudimentarni, sažeti, previše koncizni, nedovoljno razvijeni; 2) kao i većina drugih ljudi u tim godinama, i Deodato je ponekad (takođe i zbog jezičke barijere) odgovarao ne baš precizno na ono što sam pitao, nego nešto blisko tome, ali ne baš to, pa sam u par navrata morao da insistiram i ponavljam pitanje ne bih li iznudio odgovor. Ipak, ovo su zaista manja cepidlačenja: videćete, razgovor je sjajan, zabavan, informativan, a kada pogledate video moći ćete da se smejete stvarima koje je textom nemoguće preneti, a to je Deodatovo stalno posezanje za onomatopejama i govorom tela i glumom da bi izrazio stvari koje mu na engleskom teško idu.

Dakle, tih 80 minuta je prošlo neosetno, a posebno zabavno je bilo kada mu je baš tokom razgovora stigao SMS od Lamberta Bave, koji ga pozdravlja iz Havane. Na pitanje o tome kako je zadovoljan jučerašnjim Q&A Deodato je bio pravi političar, i učtivo kazao da je bilo okej, ali nije elaborirao. Ipak, kada sam ga zamolio da potpiše DVD omot CANNIBAL HOLOCAUSTA i poster tog filma, dekica je uz autogram dodao i "Good giornalista." Meni dovoljno!

Posle toga smo Arminio i ja sedeli kraj dvorca u neizvesnosti jer, zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, neko vreme nismo znali ko će nas i kada odvesti do Ljutomera (Tom se, naravno, nije javljao na telefon). Čekanje smo utucali ćaskajući sa Butgerejtom i scenaristom DEADGIRLA, Trentom Haagom, koji deluje kao cool, fun-loving, mada previše normalan guy (uostalom, radio za TROMU, pisao 4. deo TOXIJA!).

Najzad stiže i prevoz, koji nas je odvezao u Ljutomer tik pred početak Zombi gej parade. Dočekaše nas na trgu desetine već našminkanih "zombija", poneki od njih čak i umereno nadahnuto koncipirani (dakle, ne samo faca, nego ceo kostim i 'karakter'). Među njima spazih i Tomaža koji je najzad razotkrio svoje pravo lice: obučen u crnu uniformu i sa šlemom švapskih zavojevača izigravao je naci zombija, sasve kukastim krstom na mišici. Rekoh mu: "E, moj Tomaž, ti misliš da si provokativan što si to obuko? Usred Slovenije? Gde su Švapske tenkove dočekivali cvećem, kao najrođenije? Pa to je kao da neko usred Srbije glumi zombi-kozaka! Ti da imaš muda da stvarno budeš subverzivan, trebalo je da obučeš partizansku uniformu, pa da te vidim s petokrakom kolko daleko bi dospeo ljutomerskim ulicama!"

U velikom šatoru na trgu timovi Lakobrije i Kumalakante užurbano su mrtvosali dobrovoljce, među kojima je bilo i dosta đece. Među nazočnima je bila i Bekijeva goth cura, Maja, sa nešto originalnijim konceptom šminke nego kod ostalih zombija koji se, ipak, nije bitnije razlikovao od njene svakodnevne uparađevine. Tu u šatri, iznutra sasvim poprskanoj (lažnom) krvlju, među svim tim trulim leševima, sedoh da se založim hranom koju su služili svim zombijima. Uzeo sam tanjir nečega čiji slovenački naziv zaboravih, ali u suštini je nešto između gulaša i drnča. Ko je služio vojsku, znaće šta je drnč. Kao gulaš ovo baš i nije bilo nešto, ali posmatrano kao drnč, bio je to jedan od boljih drnčeva koje sam jeo.

Naravno, nije mi padalo na pamet da se maskiram u zombija; ja sam ghoul i bez toga + nisam sklon da se utapam u horde i rulje + imam ja i neki dignitet, zaboga. Plus, od svog domaćina sam poneo kesicu kolačića sa puterom od gandže sa namerom da ih pojedem te večeri, a neznajući kako ću na to čudo da reagujem, rekoh da je bezbednije da me u ogledalu ipak čeka moj (kakav-takav, ali ipak poznat) lik!

Pred početak parade desilo se i najavljeno telefonsko obraćanje deda Romera. Pošto je s njim razgovarao Tomaž, jasno je da tu ne može biti ni reči o razgovoru ili nečemu smislenom. Znači, izuzev privilegije da naživo slušamo glas od dedu na zombi, nismo čuli ništa posebno sem kurtoaznih pozdrava, želja i čestitki te neodređenih obećanja da će dogodine doći u Ljutomer ako baš bude toliko očajan i ne bude imao pametnija posla.

Umesto da bauljam po ionako mrtvim ulicama Ljutomera, to vreme dok je trajala parada provedoh sa ekipom filma DEAD SNOW kojoj sponatno priđoh da pohvalim glavnog glumca iz KILL BULJA jer mi je njihov film, kao što već napisah, bio prijatan komad parodijske zabave. Dobri su to i duševni momci, bila je to opuštena spika u kojoj mi je društvo od naših pravio Samir (Aca je još spavao jer bilo je tek 18h). Tu s njima vreme neosetno prođe, i taman kad smo krenuli da zasednemo u prijatniji ambijent baštice, umesto suncem opaljenom šatora, skrenuše mi pažnju da je u 19h dodela nagrada i završna ceremonija, te poitasmo ka mesnom bioskopu.

Ispred je bilo još vina, majica, zombija, curica, pijanaca, gostiju, sve u haosu i bez reda. Goste niko nije koordinirao: u jednom trenu spazih usamljenog i pomalo smorenog Deodata koji se, od muke, malo izvalio u travicu kraj bioskopa, malo podalje od rulje, i ležao tako, gledajući u nebo i verovatno se pitajući šta mu je sve ovo trebalo pod stare dane. Posebno je deprimirajuće bilo to što su horde zombi-maskiranih idiota, kvazi-horor fanova, prolazile kraj njega, i zamalo ga gazile i preskakale, a da niko od njih nije ni bio svestan kakva horor legenda leži tu kraj njih i sjaji u travi! Pa serem ti se na 'horor-fana' koji je ispunio svoj san da na facu metne zombi masku, i koji je u stanju da u histeriji od sreće zbog toga mrtvački prođe kraj Ruđera Deodata kao pored turskog groblja, ne registrujući ga! Neke zombijke kojima skrenuh pažnju na legendu legoše kraj njega u travu da se slikaju, ali – naravno – odmah odoše dalje, jer –da parafraziram Bodlera- o čemu bi neka žena, pa još zombi žena, uopšte pričala sa Deodatom? Pošto već nikog od organizatora ne beše u blizini, ja se sažalih i čučnuh kraj Ruđera, te proćaskasmo još malo, krateći vreme do odocnelog početka zbivanja.

Zatim rekoh Samiru: Dobro, dosta je bilo zajebancije, vreme je za kolačiće. Pojedosmo po jedan; rečeno mi je da je za početnika to dovoljna doza, i da ne preterujem mnogo više od toga. Ja pojedoh prvo pola, pa nešto kasnije još pola, a bez primetnijeg utjecaja. Sad mi je krivo što ne pojedoh bar 2 komada odjednom, jer samo tako bih (možda) podneo završnu ceremoniju u kojoj su se smenjivale zombi najavljivačice (od kojih je jedna, iz nekog fazona, šta li, povremeno ogledalom šarala po publici) i reperi (znao sam da neka ciganija mora da nas zadesi i ove godine: zaobišao nas je GUČA ORKESTAR, uz koji sam prošle godine igrao sa Juznom, ali je zato pred ovolikim civilizovanim svetom, na završnoj 'ceremoniji', morao da se ciganči nekakav jebani reper)!

Scenografija je bila zahvalna za tripovanje, sve neki čudni oblici i senke, plus zombiji strateški raspoređeni u publici – al džaba: moj dosadno stameni razum te nepokolebiva samosvest ne razbijaju se tamo nekakvim kolačićima! Sve sam to istrpeo mrtav lucidan! Nagrade su dodeljene po mom ukusu: najbolje vino je ono za koje sam ja glasao i koje sam pretežno i pio tokom festivala - Pinot Gris 2008 from the Jeruzalem Ormož wine cellar – a najbolji film je zaista i najbolji film festivala – EDEN LAKE.

Tek kad sam istrpeo sve to počeše da se osećaju neki minorni efekti onih kolačića, ali pretežno u vidu blage vrtoglavice i pospanosti. U takvom usporenom stanju odoh u tavernu da večeram. Tamo zatekoh Acu, Bekija i ekipu, a iza naših leđa bili su Butgerejt, Deodato i ostali stranci. Avaj, moj mozak je bio sve usporeniji, i jedino još sporije od njega bila je klenerska usluga – iz meni nepojmljivih razloga posluga je bila toliko mrtvosana i zombifikovana da sam na jebenu lazanju (ipak, da igram na sigurno, jer većina ostalog na meniju pokazalo se kao rizik) čekao ciglih 80 minuta! Za toliko vremena mi je ranije tog dana Deodato ispričao ceo svoj život, a sad, u ovoj taverni, tačno toliko je trebalo nekom konobaru da mi napravi i donese jebenu lazanju! I ne samo meni: čekali su, satima, i svi ostali; stranci su u jednom trenu demonstrativno napustili mesto u potrazi za nekim bržim i efikasnijim, ali su se kasnije vratili kao popišani, shvativši da je subota uveče u Ljutomeru mrtva da mrtvija ne može biti i da ništa drugo ne radi.

Zbog tolikog čekanja ja sam na kraju pregladneo, i jedva-dočekana porcija mi je bila premalo, te naručih još jedan obrok, ali kako se on ne pojavi u narednih 40ak minuta, ja u jednom trenu samo zapalih iz prostorije, iz zlobe i ne ostavivši bon koji sam im dugovao. Serem vam se na takvu poslugu!

Kako je veče odmicalo, prokleta droga me je udaljavala od sveta ljudi, i bio sam sve manje komunikativan. Nisam bio neraspoložen, nisam bio ljut, nisam bio smoren – samo mi se nije pričalo. Ostatak večeri je prošao u izmaglici: sećam se da je Tomaž iskoristio moju naglu introvertiranost i zanemelost da mi uvali samo 2,5 flaše vina (iako je dogovoreno više) za sve što sam za njega učinio na ovom festivalu, da sam čestitao engleskinji na Mačoru za EDEN LAKE, i da sam prilično smoreno (i polu-gladno) dočekao prevoz do našeg privremenog staništa. Tamo sam sebi namazao nekoliko parčeta hleba domaćinovim džemom, jer su mi oni kolačići probudili glad za šećerom. Tu džem-večeru pamtim kao nešto najlepše što sam pojeo ove godine u Sloveniji.

Zaspao sam tvrdo i bez problema i bez ikakve priče, a kada sam se probudio, simptomi su još bili tu: doručkovao sam džem, potpuno nem, bez ikakvih vizuelnih ili psiho-tripova, neznatno smanjene lucidnosti, ali zato drastično smanjene potrebe da govorim. Trebalo mi je 10ak minuta unutarnjih priprema i uvežbavanja da izgovorim glasno pitanje – gde nam je domaćin i zna li da ubrzo polazimo, pošto je trebalo da mu ostavim NEKRONOMIKON. Ovo me je držalo tokom celog puta nazad: bio sam savršeno usporen i ćutljiv. Usput smo načas svratili do odsedališta na kome su bili Aca, Beki i ekipa, ali apsolutno nisam imao ni snage ni volje da izlazim i pozdravljam se s njima. Samo sam u jednom trenu zapazio Acu kako se beskrajno zabavlja prizorom mene koji zenujem u parkiranom kombiju dok su ostali putnici načas izašli.

Put nazad do Bg prošao je brže, kraće i bezbolnije nego li put iz Bg: sunce je manje palilo, nije bila žega, u kombiju je bilo više tišine (možda zato što sam ja bio zanemeo), a u bluru tog putovanja pamtim samo deonicu u kojoj mi je Lakobrija na svom laptopu pokazivao ekskluzivne fotke sa snimanja SRPSKOG FILMA, sa uzimanja odlivaka za kurce i pičke i trudnice i decu i koješta, od kojih bi mogao da se napravi spektakularan specijalni broj SVETA ili SCANDALA! U svakom slučaju, ja se i ovim putem izvinjavam svojim saputnicima ako sam ih, ovog puta, možda vređao svojom tišinom umesto, kako su inače navikli, svojom jezičinom, ali kunem vam se – gandža je kriva!

I tako se, not with a bang but with a whimper, okončao Grosman 2009.

Nisam video Romera, nisam išao na splavarenje (zbog visokog vodostaja Mure ove godine ne videsmo Ostrvo ljubavi!), nisam video ni Boga ni Đavola (bem ti slabe droge i jak mozak!), a zbog skraćenog boravka (dodatno skraćenog jednim danom provedenim na WC šolji) nekako mi je utisak od ove godine ostao – polovičan! Čak ni sa Markom M. ne stigoh da se družim i zajebavam kao prethodnih godina, i dobar deo festivala proveo sam nesnosno trezan! Ipak, vredelo je doći ove godine zbog mnogih stvari, a najviše zbog Deodata...

Over & out.

To je bio Ghoul's Grossmann Grossout 2009.

2 коментара:

vilja је рекао...

Jebiga Ghoule, ne može čovek da ne saoseća s tobom. Jebeš takvu drogu (GANDŽU) kad posle nisi u stanju da izvređaš svoje prijatelje, kao što je red, i kao što oni, mora biti zaslužuju. Sumnjala sam ja i ranije da je ta gandža overrated, zato je nikad i nisam probala. A sada i neću. Što da navikavam ljude na finoću s moje strane? Alkohol je bolji, uvek možeš da povraćaš po svakom dovoljno neopreznom koji se nađe u dometu. :)))

ODLIČAN RIVJU!(nisam ni sumnjala)

P.S. "not with a BANG but with whimper..."
Jesi mislio na buku, exploziju ili...na nešto drugo? :)

Dejan Ognjanovic је рекао...

ma trebalo je da uzmem malo više od 1,3 kukija koliko sve ukupno pojedoh te večeri.
meni su oduvek bile potrebne jače droge!

PS: mislio sam na poznatu pesmu t. s. eliota iz koje je taj stih...