izabrana dela

izabrana dela

недеља, 13. септембар 2009.

THE ECHO (2008)

**(*)

2+

ovo sam preskočio kad se pojavilo jer sam ga otpisao kao još jedan zamorni usa rimejk nekog azijskog hororčeta (ovog puta: filipinskog) koje čak nisam ni gledo. ko velim: što da gledam razblaženu američku derivaciju, ako baš zatreba – potražiću original. međutim, nedavno naiđoh na neke rivjue koji kažu da je taj filipinski all over the place, nekoherentan kako to samo azijati umeju i onako, osrednji, a da je američki zatego i učvrstio neke labavosti iz originala – i čak, da je unikatno jeziv film ko nijedan drugi.

twitch kaže: "art house oriented"… "The Echo is a moody piece of work, a slow burner rather than a big shocker, … it shows that there is still some life in these bones and still stories worth telling."

imdb juzeri su pobenavili za EHOM, sve svršotina do svršotine: "I think it's one of the best supernatural horror films of the past few years -- even for a remake. It is actually genuinely creepy and well-made, and could have been a hit in theaters."

drugi kaže: "The Montreal screening was a testament of how good this movie is. OMG! This is really really scary. Slow in some parts but it totally brings the mood. The scares will stay with you even after you've left the cinema."

i sve u tom stilu.

zajebem se pa poverujem, i pogledam. kad ja tamo, a ono:

bullshit, says I!

ovo je tek za dlačicu ili dve iznad mediokritetstva – jedan sasvim prosečan filmić koji možete pogledati ako ste baš zadrti hororista, ali nećete mnogo propustiti ni ako ga zaobiđete.

zaplet: naš momak bobi odležao za ubistvo, a kad ga puste – još je momak. pa kolko se to dobija za ubistvo u americi: 2 godine? enivej, on ode u stan svoje majke koja se upokojila dok su njega trtili crnci, i tu počne da 'hearing things'. jeste, čuje neku buku, a najviše to zvuči kao da u obližnjem stanu neko maklja ženu i dete. on čak i sretne tu nesrećnicu i njeno autistično detence koje samo lupka u dirke svog malenog klavirčeta-igračke – al kad pajkani dođu: stan je pust, niko tu ne živi ko zna otkad. brrrr. spooky!

posle još malo audio-terora (čitaj: besmisleno glasnih jump-scareova) i nezaobilaznih 'it was only a dream' jeftinih fazona (uz varijaciju: 'it was only a hallucination' usred dana) otkrijemo 'misteriju' toliko banalnu i predvidivu da je to smešno (wow! ko bi reko da je u susednom stanu stvarno živela familija koju je pobio nasilni tatko-pajkan a onda se samoubio?!) a sve se rasplete na jedan od najimbecilnijih načina u istoriji ghost-story filmova, a i šire.

spojler: znate kako se horor okonča? tako što se naš živi momak umeša u jednu spektralnu reciklažu ghost-abuse-a: dok duh-tata tuče duh-mamu u hodniku, ovaj živi mu vikne: HEJ! duh se na to trgne, što duhovita žena iskoristi da mu otme duh-pendrek, kojim počne da ga (duh-muža) mlati po duh-glavi i pravi mu duh-modrice. duh se kroz obeznani, oduhomuti mu se u duh-lobanji, i – ukratko- duh-ženica ga izdeveta kako nikad (za života) nije. kraj filma.

kažu ovi idioti gore: "art house oriented." aha. art je zato što je film spor, ograničen na tu jednu glavnu lokaciju (stara, zapuštena zgrada) i 2-3 sporedne, i što je fotografija elaborirano spooky sa razrađenim igrama svetlosti i senki, a ceo film je ofarban u onu mutno-smeđu žućkasto-arty farbu, pa zato površnom posmatraču sve to može da deluje kao umetnos.

ah, da: tu je i angažman! dok 'bezvezni' horori ubacuju nekakve duhove i babaroge niotkuda, ovaj ovde se bavi nečim realnim: family abuse! wow! u tome je isto toliko ozbiljan i dubok kao i ovde već prikazani 100 FEET, s kojim deli mnogo sličnosti: pajkan-siledžija koji to ostaje čak i kad se produhovi, tj postane duh; ograničena, jeftina NY lokacija; i najzad, duhovi koje možete šutnuti u muda, vilicu ili gde god ih dovatite, a da ovi reaguju ko da su od krvi i mesa.

izem ti ja duha koji prima šljage kao svako živinče!

takođe, svim tim idiotima koji su se primili na žvaku 'ozbiljne' teme, imam sledeće da poručim: EHO je toliko glup i nedomišljen, da krajnje idiotski brka žrtve i zlikovce. jeste. najveći deo filma zlodusi su zapravo (za života zlostavljani) žena i dete: njih dve su ti dusi koji se javljaju drugima, plaše ih, vataju ih rukama iz otvora za bacanje đubreta iako im ništa nisu skrivili - njih dve su izvor (a ne žrtve!) horora tokom najvećeg dela filma, njih dve ubijaju sporedne likove ovde. idiotizam par excellence. zašto bi mama-duh slala krvave vizije debelom komšiji? zašto bi ga toliko prestravila da ovaj crkne od šoka a faca mu pobeli i deformiše se kao da je ovo naprasno postalo RING 4!?

šta su mami i ćeri-duhu skrivili drugi nedužni likovi koji ovde moraju da stradaju samo da bi zadovoljili tupavu konvenciju da u hororu s vremena na vreme neko mora da strada, sa smislom ili bez smisla, nema veze – samo nek se gine! zašto mama prestravi nasmrt bobijevog šefa koji svrne u nenajavljenu posetu? zbog konvencije, a ne zato što to ima smisla. zašto ćera duh virka iznad vrata wc-a bivše-sadašnje bobijeve cure? zato da bi debilna publika imala od čega da se štreca, a ne zato što to ima narativnog ili bar idejnog smisla.

znači, film je opterećen brojnim post-RINGU konvencijama i zamoran sa svojim jeftinim trikovima, među kojima se posebno ističu preglasni zvuci za trzanje živčanih. npr. kad u podrumu naš bobi krene da istražuje, odjednom, nenajavljeno, začujemo zvuk kao da je odmah do njega tresnuo gvozdeni teg od 16 tona. a šta je bilo? u kontejner uletela obična vreća s đubretom! pitam se šta li je bilo u njoj? sve i da je bila puna šrafova, ne bi proizvela taj BLAMMMM-zvuk. i sve u tom stilu.

ono što je povoljno u EHU: Jesse Bradford junački nosi film na svojim plećima i predstavlja solidan, mada nenadahnut čiviluk za kačenje gledalačke simpatije i interesa; zaplet bar u početku deluje intrigantno, naročito njegova krivica zbog majke koju je napustio i koja je umrla od gladi (i straha) u tom stanu dok su mu crnci lečili zatvor u zatvoru; činilo se da će nešto zabavno da ispadne i sa tom ex-ribom, naročito kad se ispostavi da je baš zbog nje on robijao – ali no way, jose, ništa od toga, svi ti dramaturški konci samo ostanu da vise u vazduhu nakon gore-spojlovanog kraja.

fotografija je odlična, ima par efektnih (mada jeftinih) šok scena i nešto solidnog zvučnog dizajna… i to je to.

ipak, džaba im tehnika (hardver) kad su zaplet, priča, tema, ideja (softver) – tako mekani i mlaki i bedasti.

pošto na imdb-u ima nekoliko desetina filmova sa istim ovim naslovom, moj rivju se odnosi na OVAJ!

1 коментар:

Boban Marković је рекао...

Stanari
Filipinski filmadžija Yam Laranas dobio je priliku u Hollywoodu, pošto je njegov horor 'Sigaw' iz 2004. godine izazvao mnoštvo kontroverzi i medijske halabuke. Scenario su adaptirali Eric Bernt & Shintaro Shimosawa, razmeštajući radnju u staru zgradu neugledne njujorške četvrti.
Bobby Reynolds se vraća sa robije i odlazi u stan gde je živela njegova pokojna majka. Hoće novi početak, da započne normalan život. Pronalazi posao u automehaničarskom servisu kod dobronamernog Hectora (plesač Carlos Leon, mnogo poznatiji kao otac Madoninog deteta) i pokušava da obnovi vezu s bivšom devojkom Alyssom. Deluje da će mladić da sredi život, ali buka iz susednog stana počinje da ga uznemirava. Intrigiran misterioznim susedima, Bobby neoprezno upada u novu nevolju...
Remake azijskog hororčića snimljen za američko tržište reklamiran je kao poboljšana verzija originala. Veoma zanimljiv uvod nije poentirao u nešto zapaženije što bi ostavilo iole povoljan utisak kod poklonika žanra. Neobično spor, većim delom monoton, film koji definitivno ne zavređuje ni prelaznu ocenu. Mnogo puta eksploatisana tematika (duhovi ubijenih) interpretirana je na nespretan način. Sve protiče u nekom iščekivanju, a ono malo scary momenata daleko je od utvrđenih žanrovskih konvencija.
U opšte sivilo uklopljena su i glumačka izdanja. Jesse Bradford deluje kao lik koji obećava na početku, ali tanki scenaristički okvir (slaba dramaturgija) naprosto mu nije dopustio da se više razmahne. Od ostatka angažovane ekipe niko nije vredan hvale. Amelia Warner kreira jedan dosadan, neuverljiv lik, dok je Kevin Durand na 'svom terenu' kao ljigavi, nasilni tip, ali ga ima tek u par kadrova.
Dobra fotografija i povremeno sugestivna kamera sigurno su glavni adut. Stvorena je prikladna spooky atmosfera, podržana solidnim zvučnim efektima. Ako kažem da je to najbolje što smo ovde videli, odmah je jasno 'koliko je sati'. Dobili smo dakle još jednu lošu obradu koju ne možemo svrstati čak ni u mršavi prosek. Stoga je najbolja solucija da ga zaobiđete u širokom luku i tako poštedite sebe neželjene frustracije.