izabrana dela

izabrana dela

субота, 28. новембар 2009.

ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (2)



Nastavljam gde sam stao, seciranje sadržaja zbirke ISTINITE LAŽI, po redosledu kojim se priče nalaze u knjizi.

11. Goran Skrobonja – POKLADE
= 6
Ovo je priča "iz sveta", odnosno iz epskog ciklusa o Tehno-krstašima i alter-postapokaliptičnoj Srbiji, na tragu novele "Crveno nebo nad poljima ilovače". Nisam bio impresioniran tom novelom, nije me zainteresovao (niti ubedio) taj svet, te mi stoga ni ovaj fragment iz njega nije nešto naročito legao. Izlišno je reći da je to sve fino napisano i osmišljeno, ali mi je emocija nekako fejk, a zamisao – vrlo potentna, o maskama koje su istinite, i licima koja su lažna – tek je zagrebana, i više deluje kao gimmick nego kao nešto konkretno promišljeno i dosledno sprovedeno kroz priču. No, postoje ovde fini potencijali za zanimljiv, vizuelno bogat kratki film... U lepim slikama bi možda ovo bolje oživelo nego u rečima.

12. Aleksandar Žiljak – JURA
= 6-
Dobro pripovedanje donekle može da zabašuri nedostatak prave supstance ovde. Jer, o čemu je zapravo ova priča? O tome da pravde ipak ima, pa makar je sprovodili somovi od pet metara iz nekakvih mini-jezeraca? Znači, dva lika krenu u noćni lov na Juru, urbano-legendarnog džinovskog soma, baš u isto vreme kada na to isto jezerce dođe egzekutor koji radi za nimalo urbane a ni legendarne političke mafijaše kako bi pridavio suviše istražiteljski nastrojenu novinarku. How convenient! Čim su likovi i situacija postavljeni u prve 2-3 strane, rasplet je jasan. Predvidivo, som iskoči da proguta baš ubicu, a ne djevojku ili ovu dvojicu u čamcu (zar dve muve, tj. dva mamlaza jednim udarcem nije logičnije?), devojka bude spašena u zadnji čas, a ova dvojica imaju ribolovačku priču za mlaćenje u kafani for years to come. The end. So what? Aktuelna krimogena situacija u Hrvatskoj (prepoznatljiva i nama u Srbiji) prizvana je samo da bi bila negirana i svedena na petparački kliše u stilu Tales From the Crypt. Sve se desi krajnje predvidivo i bez ikakvih obrta koji bi oplemenili lagani materijal. Ne volim priče u kojima je sve zgodno namešteno tako da samo negativci stradaju, a dobrice odu kući pevajući.
Evo kako bi izgledala ova priča da sam je ja pisao: egzekutor bi obavezno sexualno overio zgodnu novinarku pre pogubljenja (šteta da se baci toliko meso, neisprobano!); Jura bi, istina, skočio na njega, ali bi mu odgrizao samo noge, tako da ovaj dobije kurac do zemlje – a onda bi se otkotrljao u vodu i tu polagano udavio; a twist bi bio da dva ribolovca, novinarko-spasitelja, izvuku rečenu istražiteljku na obalu, a onda je zagreju od hladne vode svojim uspaljenim telesima, i tako joj naplate spasenje. Onda bi naišao kontrolor egzekutora (da se uveri da je ovaj obavio posao kako treba) i overio obojicu mecima u glavu. Pošto i on pojebe novinarku, bacio bi je Juri, koji bi je pojeo u dva slasna zalogaja - jer za Juru, što reko Pinhed, there is no Good, there is no Evil, there is only FLESH!
E, TO je već priča o stvarnim ljudima, stvarnim motivacijama i stvarnom životu.
JURA, as is, is just innocent, infantile pulp.

13. Marko Pišev - GOSPODIN PEPERMINT
= 8-
Ova priča mi vraća veru u Piševa, privremeno poljuljanu (za njegove potencijale) osrednjom pričicom iz BELOG ŠUMA. E, ovo je nešto bliže onome što želim da od njega viđam. Kratka ali jebitačna 100% horor priča koja kreće, bez zamajavanja i banalnih nagvaždanja, od prve rečenice, i traje do poslednje. Klizi na tramvajskim šinama bez skretanja a majstor vozi ko mator. Atmosfera je iz-van-red-na, ambijent originalan (tramvaj usred noći, zabačena linija, pusti most, podvožnjak, tunel...), urbana legenda pristojna, kraj predvidiv ali, ovde, jedini moguć. Da se razumemo, nema ovo ambicije niti komplexne emocije poput novela iz FOTOFOBIJE, ovo je "samo" jedna odlična, moderna kratka horor priča koja uspeva – za razliku od 98,4% srpskih "horor" priča- da actually bude jeziva. To je ono što volim kod Piševa: dok se drugi domaći pisci koji se uhvate horora rasplinjavaju u palp igrarijama, citatima, omažima, melodramama, pričam-ti-pričama, bla-bla-trućovima i angažovanim metaforama, Pišev ne zaboravlja da horor priča treba, pre svega, da bude jeziva. I to mu najčešće uspeva i da postigne. Mislim, jezu. Stravu. Grozu. Tako i ovde. S ovom pričom Pišev utemeljuje moju prognozu i dijagnozu da se on polako ali sigurno pretvara u srpskog Remzija Kempbela. Samo što je meni još zanimljiviji i čitljiviji od prečesto napornog mi Remzija.

14. Ivana Milaković - ČELJUST KOJA DRŽI PRST
= 4-
Evo još jedne Ivanine priče u kojoj se ništa ne dešava. U BELOM ŠUMU imala je priču o tome šta sve možeš da radiš s lešom kad se dosađuješ. Odogovor je bio: ništa. I to ništa traje 10ak strana. Leš trune i trune, a naratorka se tušira, jede i filozofira. Ovo ovde je još gore: tu imamo babu koja se gega, jedva pokretna (jedna noga joj je već u grobu, pa to otežava kretanje), i njen sasvim trivijalan tok svesti u kome treba da prođe čitava večnost pa da shvati da prst u zubima njene mačke pripada njoj samoj (senilna baba, pa zaboravila da je ostala bez prsta; čak ni veliki zavoj posred šake nije joj bio dovoljan podsetnik!). I to je sve. Urbana legenda se i ne desi u ovoj priči, nego nam u zadnjoj rečenici samo ostane obećanje da će se, verovatno desiti. Ako ništa drugo, Ivana je dosledna svojoj poetici nedešavanja (i dosade).
Već mi se javlja kako će izgledati njena priča za predstojeću antologiju na temu apokalipse: deda i unuk sede u parku i hrane golubove. Imamo detaljne opise te aktivnosti. Koliko ima golubova, kako izgledaju, koji je šta pojeo. Imamo beskrajne dijaloge između dosadnog dede i dosadnog unuka ni o čemu. Jedna od tema razglabanja je i predstojeći smak sveta o kome se pričalo na TV-u. Nakon deset strana ničega, u poslednjoj rečenici deda kaže: "Ama, čini mi se kao da grmi?" To je pančlajn. To je apokalipsa. To je priča. Poetika nedešavanja na delu.

15. Zoran Pešić Sigma - TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA
= 8-
Izuzetno sam prijatno iznenađen ovom pričom. Sigma mi je svojevremeno poslao jednu svoju "priču" za koju je tvrdio da u njoj ima zombija. Ne znam, nisam izdržao dalje od druge strane. Valjda se zvala "Zombi i ladolež". To je bilo nekakvo naporno, apstraktno "umetničarenje" a ne naracija. Nešto kao pesma u prozi, al dosadna. Videvši ovaj naslov, bojao sam se da je nešto slično u pitanju. Srećom, nije. Ovo je jedna sasvim lepo i pošteno ispričana priča sa početkom, sredinom i krajem. Nazovite me staromodnim, al takve najviše volim! Ima čak i poentu! Plus je originalna i nepredvidiva sve vreme. Ni u jednom trenu nisam slutio šta će sledeće da se desi, a kad se desilo, bilo je sasvim logično i u skladu sa prethodećim i sledećim. Intrigantna, ubedljiva, pritajeno zlokobna, atmosferična, baš 'nako prijatna priča kojoj mi je najveća zamerka što ne traje još malo duže. Voleo bih da je dejstvo tih "anđeoskih košuljica" malo razrađenije, duže i detaljnije opisano (kao i junakove dileme oko toga). Svejedno, ovo je jedna baš vrlo dobra priča. Ambijent Niša i okoline nenametljivo je utkan u radnju.

16. Spomenka Stefanović Pululu – MARA
= 5+
Spomenka nastavlja sa pričama čiji su naslovi – imena junaka. U BELOM ŠUMU bio je "Danilo", sad je "Mara", u APOKALIPSI očekujemo "Radoslava" ili "Milisava". Srećom, "Mara" nije u bliskom srodstvu sa "Danilom", mada jeste dovoljno blizu da ne bi valjalo da se priženjuju. U suštini, ovo je horor priča od pomalo neosvešćene i idejno upitne sorte, u kojima žrtve postaju monstrumi i izvori užasa. Naslovna Mara je jedna sudbinom (i očuhom) jebana mlada beograđanka od pre nekoliko vekova koju, kad zatrudni s očuhom, ostave u Bg lagumima da crkne ili se snađe, kako već Bog nađe za shodno. Ona se snađe tako što nekako (?) postane zombi, demon, duh ili nešto šesto, i vekovima kasnije spopada uspaljenu omladinu koja bi da se sexa među paučinom, pacovima, u vlazi i memli i smradu tih kanala. Dobro, i? Šta s tim? Ništa. Poenta je ostala izgubljena negde u lavirintu ispod Bg-a, a mara, iako je naslovni "lik", jedva da je i skicirana. Nismo stigli da je upoznamo niti da se saživimo s njom jer smo više vremena, izborom pisca, proveli sa nekakvim švalerima i napaljenom omladinom. Inače, mnogo zabavnija od "legende" o Mari jeste priča-u-priči (anegdota? vic? urbana legenda?) o sexu s devojkom u invalidskim kolicima.

17. Ivan Nešić - ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)
= 8-
Ovo je priča koja je sve vreme išla ka desetki, ili bar vrlo jakoj devetki, i tek je na poslednjih stranu-dve ostala bez gasa i kako-tako se doteturala do tog odredišta. Pre svega, premisa je odlična. Sjajno je iskorišćena strava vrlo dobro znana svakome ko je ikada pomnije surfovao porno sajtovima: kad krenu da iskaču oni prokleti pop-apovi, neželjene stranice, netraženi downloadovi, akcije i aktivnosti koje nisi želeo, klikneš na jednu stranu – otvore ti se tri, ugasiš jednu od njih, otvore ih se 6, itd itd. Dakle, ta strava nekontrolisanog interneta (prisutna u jednom infantilnijem i neubedljivijem obliku kod Lazovića & sina) ovde je vrlo ubedljivo, originalno i zlokobno oživljena, sasve tim prokletim odbrojavanjem preostalog downloada.
Road-movie aspekt je odlična forma, mada pomalo veštački i sumnjivo ubačen u srpsku sredinu. Lako je praviti road-movie u ONOLIKOJ Americi; ali u zemljičici koju od najsevernije do najjužnije tačke možeš brzim autom da pređeš za max. 10ak sati vožnje malo je zajebanije imati nekakvo bežanje koje traje NEDELJU DANA? Gde to oni voze? Kuda? S kojim ciljem? jel se to vrte u krug, ili šta? Za nedelju dana morali bi da su celu Srbiju obišli bar 3 puta!
U svakom slučaju, set-up je odličan; zapravo, toliko je zajeban i gadan da sam pored saspensa za likove i sam bio u nedoumici: kako ćeš, dovraga, iz ovoga da se ispetljaš? KAKO tačno da pobegneš od nekakvog pixelizovanog "duha" (ili šta li je već)? KAKO da sjebeš tu pošast? Gađaš ga diskom sa anti-virus programom? Okupaš ga čistim alkoholom? WHAT?! I kad dođe vreme za showdown, on je, avaj, neizbežno (?) – blago razočaravajući. Skoro smešan. Šta, TAKO si zajebo to čudo? COME ON!
Takođe, malo je frustrirajuća difuzna priroda tog progonitelja. Kakva je veza sa nedavno-upokojenim ocem? Je li to on? Koja je poenta u tome što, samo u jednom slučaju, sinak kao da ugleda duh oca? Je li otac zaštitnik, pratilac, ili šta? Ne se znaje. Ako jeste, zašto ga vide samo jednom, načas, pred kraj? Zaista šteta. Jer, zbog ovih nerešenih pitanja te razočaravajućeg kraja i poenta, if any, ostaje nedorečena, a ovo ostaje "samo" odlična horor priča kojoj fali odličan kraj.

18. Dejan Ognjanović - SEKTA PRLJAVIH
= Šta reći?
Zametak ove priče je nastao tokom jednog razgovora u kafani MORNAR sa mojim starim prijateljem i inspiratorom, poznatim pod umetničkim imenom Stojan Popivoda. To je isti čovek koji je imao značajnu ulogu u uobličenju nekih detalja u mom romanu NAŽIVO, gde se uostalom i javlja kao "Adrijan". To je isti čovek koji mi je (nenamerno, kao i uvek; uzgred) dao naslov za moj upcumming magnum opus – PROKLETIJE. Naši razgovori retko se bave idejama za priče, pričama ili pisanjem. Obično razgovaramo tako o nekim opsesijama, idejama, principima, i on u nekom trenu samo kaže nešto od čega mi zasvetli sijalica i ja ZNAM da je to - to. Da tu nešto ima. To nešto je uvek u formi hinta. Nikada to nije zaplet, ili pod-zaplet ili bilo šta elaborirano. Dovoljna je jedna reč ili fraza u razgovoru, pa da meni krene čitava priča. Za NAŽIVO, bilo je dovoljno samo da mi pomene "Crno Bratstvo". Opis, imidž, ciljevi, namere, ponašanje, sve je to moje – a opet, kako se kasnije ispostavilo vrlo blisko nekoj grupaciji koja je stvarno operisala u predratnoj, srpskoj Prištini. Za PROKLETIJE bila je dovoljna fraza "arbanaski psoglavi". Čitav preostali train of thought je moj. Ali on, Popivoda, ga je pokrenuo.
Za SEKTU PRLJAVIH on je bio nešto konkretniji i detaljniji: tu mi je zaista ponudio koncept – bez detalja, ali uopšteno, ideja te sekte je njegova. Meni je fraza SEKTA PRLJAVIH bila strašno inspirativna i znao sam da u nekom trenu MORAM da napišem priču s tako dobrim naslovom, ali... falila mi je priča. Imao sam samo vrlo štur koncept... Ključna stvar u pisanju, bar za mene, a valjda i inače, jeste – tačka gledišta. KO PRIČA PRIČU, I ZAŠTO? Ova priča se zaista rodila, ili je barem bila omogućena, tek onda kada sam, sam sa sobom, došao do glavnog junaka. Smesta sam odbacio konvencionalne opcije kojima bi se zamajavao neki inferiorniji pisac, tipa: da neki novinar-istražitelj ili tako neka radoznala lujka reši da "glumi" beskućnika kako bi istražio urbanu legendu o toj sekti infiltrirajući se u nju. To je tako banalno i pulp. Ne, znao sam da će me ova priča zanimati i da ću je isterati do kraja samo ako je glavni junak isto tako extreman kao i ta sekta, i ako njegova motivacija nije banalna.
Znači, priča jeste inspirisana Popivodinom frazom i konceptom SEKTE PRLJAVIH, ali je rođena tek kada sam imao prvu scenu – scenu na mostu. Samoubistvo u pokušaju, i menjanje plana u zadnji čas. Čovek koji nema šta da izgubi. The man who sold the world. Dead man walking. To mi je bilo zanimljivo da istražim. Percepciju i osećanja čoveka koji više ne oseća nikakvu veze sa drugim ljudima, niti sa svetom koji ga okružuje. Davati mu neku motivaciju tipa – ostao bez posla, ostavila ga žena, poginuo mu 5-godišnji sinčić na njegove oči, i tako te fore iz B-hororčića – to nisam ozbiljno ni razmatrao. Bila bi to banalizacija jednog u suštini egzistencijalističkog koncepta sa budističkim overtonovima. Svesti tog junaka na nekakvog izbeglicu, žrtvu tranzicije, otpuštenog radnika, odbačenog ljubavnika ili tako nešto – to nijedne sekunde nije bila opcija. Iako su mi neki, uključujući i priređivača, zamerali što tom junaku nisam dao motivaciju, mislim da je njegova motivacija ipak implicitno prisutna u priči.
Enivej, mislim da sam uspeo da spojim lavkraftovsko-barouzovski nihilizam i mizantropiju sa jednim barkerovskim egzistencijalističkim palpom, i da napišem priču koja jeste žanr, tj. horor, ali koja ima nešto na pameti, i to – nadam se- nenametljivo iskazuje.

19. Dejan Mujanović - KUĆA LJUBAVI
= 6-
Fejk fejk fejk. Ništa ovde nisam poverovao.
Likovi, nekakvi studenti koji bi da budu pisci a ponašaju se i razmišljaju isto, ako ne i gore od onih Jocinih zgubidana i morona iz KST-a. Pritom su njihova naklapanja o pisanju prilično klinačka.
Ambijent, neubedljiv. Ta napuštena kuća stoji prazna i netaknuta, usred grada, ko zna koliko godina, i nju niko ne dira, ni skitnice, ni vlasnici, ni vlasti, ni potencijalni graditelji tržnih centara ili drugi pretendenti na poslovni prostor na zgodnom mestu. Jok, ta zgradica čuči tako, prazna, i čak posle svih tih godina ima i struju i vodu. E, prc.
Zaplet. Ljubavni jadi mladih "pisaca", trouglovi i četvorouglovi, jedva skicirani i sasvim nezanimljivi. Završni masakr koji je potpuno potonuće u neubedljivi palp kojim se srozava i to malo prethodnog "realizma". Ljudi ovde tako olako zabadaju noževe jedni u druge kao da je ovo neki C-slasher a ne priča iz savremenog Beograda sa nekim kvazi-živim likovima. Nije ovo sasvim loše na nivou pojedinih detalja, pasusa, opservacija, rečenica, ali kao celina – slabo je, neubedljivo, i besciljno. Te, stoga, logično, i bez impakta, bez obzira na svu prolivenu krv i masakr.

20. Marjan Cvetanović – MANASTIRIŠTE
= 5
Ovo bi imalo veću ocenu da je – priča. Ali, MANASTIRIŠTE u svom sadašnjem obliku teško da se pričom može nazvati. Ovo je pre zapis nekoliko lokalnih legendi koje je Marijan nešto malo povezao i neznatno sredio, ali tu i dalje ne postoje uobičajeni elementi priče – stalni likovi, zaplet, sukob, kulminacija... Kao lokalna legenda, priča o "manastirištu" iz okoline Niša, o turskim zlatnicima itd. sasvim je dovoljno zabavna za čitanje (i dalje istraživanje). Ipak, kao što sam autoru rekao još pre izlaska knjige, čim sam ovo pročitao, voleo bih da je ova građa ipak upotrebljena za priču ili novelu, a ne da je ovako samo zapisana i sređena.

21. Zoran Ćirić - NOĆNA KRETANJA
= 8-
Ćira retko biva dosadan, o čemu god da piše. Ova novela zaista je urnebesna vožnja kroz jednu razulareno erektiranu noć srednjevečnog profesora koji je progutao tabletu "cijalisa" kako bi pospešio svoje planirane sexualne akcije dok mu žena nije kod kuće, otišao na žurku, a tamo najveći deo vremena provodi pokušavajući da sakrije svoju nabujalu i sve bolniju erekciju koja mu iskače iz pantalona i s kojom ne zna šta da radi (a iz nedovoljno jasnih razloga, ne umače je u neko od ženskinja na licu mesta koje otpisuje prezrivim i ciničnim komentarima). I tako, 40 strana hrvanja sa pitonom Ćira uspeva da učini neprestano zabavnim, uz obavezne cinično-mizantropske opservacije svih epizodnih junaka koji se tu jave (s izuzetkom naratorove prepametne ćerke, s kojom se u jednom trenu čuje telefonom).
Kao i većina Ćirinih priča, i ova je najverovatnije nastala tako što mu je neko ispričao svoje iskustvo, a pisac ga fiktivno nadogradio i nakitio (pun!) i proživeo plastičnije i od onog ko mu je to ispričao. Naravno, to je uspešno preneo i čitaocu. Ćira prilično uspešno balansira između extremnih registara, od prostaštva i vulgarnosti pa do prefinjenih učenih aluzija i intelektualnih referenci, ali čitavu ovu priču ipak vidim pre svega kao jedan veliki, elaborirani mađioničarski akt u kome nas pisac hipnotiše i drži nam pažnju sve vreme, ali... kako, i zašto? Eto tako, jer mu se može.
Na kraju balade (razvučene pred kraj) teško da ćemo imati osećaj da smo videli i saznali nešto više od jedne groteskne noći u životu jednog nebitnog lika koji na kraju ne pokazuje da je nešto naučio iz iskustva niti da je osvanuo pametniji i drugačiji. Umesto priče imamo anegdotu koja je nasilno (i ne baš najubedljivije) prožeta pokušajima da joj se da neko dublje značenje. Ali, jebeš značenje kad je čitanje te anegdote bilo toliko duhovito i vrcavo i jezički bogato dok je trajalo!

Eto, to je moj osvrt na ovu knjigu.

Da sumiram:
1) Drago mi je da primetim veći broj vrlo dobrih (ocene 6+ do 7+) i odličnih (8- do 9) priča.
2) Raduje me još veći broj horor priča: po mom brojanju, od 21 u knjizi, barem 14 bi se moglo nazvati hororom. Znači, 2/3.
3) Veseli me što su neki koji su omašili ili se nisu proslavili u ŠUMENKU ovog puta dali odlične stvari.
4) Takođe, lepo je videti i neka nova imena i prijatno se iznenaditi njihovim pojačanjima.
5) Sve u svemu, da zaključim, visokim prosekom sadržaja ISTINITE LAŽI se bez greške plasiraju u sam vrh najznačajnijih žanrovskih knjiga u 2009. a ako znamo šta je sve u konkurenciji, tj. koliko je odličnih stvari izašlo u poslednje vreme a tiče se SF, fantastike i horora, onda veću pohvalu od ove ne mogu da pronađem. ISTINITE LAŽI su must have, must read!

1 коментар:

pantelejski је рекао...

Nažalost, još se nisam dočepao ove knjige. Ali biće valjda sad za niški sajam... Slučajno ili ne, jedine dve priče koje sam imao prilike da pročitam ranije su Ćirina i Ghoulijeva. Ćira je standardno dobar, i pomenuta novela (izabrana od tri stvari koje sam poslao Goranu) je svakako na nivou najboljih Ćirinih, otprilike kao priče iz fenomenalne zbirke STARINSKA STVAR. Ko je čito, shvatiće... Ko nije, nek nabavi i vidi zašto je Ćira tako opako dobar zanatlija.

SEKTA PRLJAVIH najlakše može da se opiše kao NAŽIVO samo sa klošarima. Dakle, poseduje sve one mane koje Naživo ima i naravno - kraj nema nikakvu poentu. S tim što nas je autor ovoga puta lišio nerazumljivog recitovanja na kraju i na tome mu fala... Imamo, jelte, glavnog junaka, neshvaćenog sociopatu koga guši ogavni svet oko njega, imamo i nekaki kult koji ovaj put ne jebe device i Albance u dupe nego kolje po kućama i avlijama, malo nepotrebnih smrdljivih i ogavnih momenata (ipak su to u pitanju klošari a ne kao u Naživo grupica ćelavih fegeta), pravolinijsku priču koja ne vodi nikud... pardon, vodi ka "inicijaciji"... U šta? Ko će ga znati. Ne zna to ni sam autor, pa što bi i čitaoci? Kao što rekoh, nema recitacije da nam objasni čemu sve to... a uz to i ne radi. Meni su se ipak najviše dojmili biseri i nelogičnosti... Recimo kad glavni junak briše brojeve iz mobilnog koji će tren potom baciti u reku. To je isto ko da glancaš vaznu kojom ćeš nekog gađati sa trećeg sprata. Ondak, oni momenti sa rekom koja teče i ona patetika sproću toga je toliko keči da me je odma podsetila na jednu pjesmu PRSLOOK BAND-a. Ukupan utisak je da autor već posle prvog romana počinje da juri svoj rep. Stiče se utisak da autor ne može da smisli ništa bolje od a) ispraznih zajebancija sa zombijima b) priča u kojima neki jadnik "odbačen" od sveta koji ga ne razume teži "prosvetljenju" kroz pseudo-okultizam. Tako smo dobili i SEKTU PRLJAVIH kao očigledno ponavljanje jednog već sažvakanog koncepta. Varijaciju na temu koja je, što je još gore, stilski i zanatski slabije napisana od inače slabo napisanog NAŽIVO. Tolko od mene, izvinte ako sam odužio, ali Gula, ovoga puta nije svoju priču proglasio za najbolju (skroman čovek, az olvajs...) pa reko da ja kažem neku.