THIRST (2009)

 ** 

 2 

ako je CYBORG bio škripanje morske pene po staklu, onda je THIRST žvakanje kocki šećera. samo gorči – jer sada je izvesno ono čega sam se pribojavao već od nesnosno patetične i isprazne LADY VENGEANCE (ali me je tada još držao afterglow OLDBOYA da bih 100% priznao promašenost tog filma), a što je, avaj, postalo zabrinjavajuće sa iritantno-samouvereno prenadrkanim, a zapravo ispraznim i nefunkcionalnim CYBORGom.

THIRST je definitivan dokaz da je chanwook park, od nekadašnje velike nade artsy-žanrovskog bendinga, devoluirao na nivo jednog praznoglavog mongoloida koji si je umislio da je velika zvezda i veliki autor i da mu se sve može, pa i to da snima proizvoljne, progresivno-sve-idiotskije anything goes filmove čiji će pirinčani-papir-tanke idejice da naduvava svojim baroknim rediteljskim postupcima sve dok i poslednji retard u zadnjem redu bioskopa (odnosno, u srbiji, gledalac divxa) ne bude ubeđen da se ovde, zapravo, govori o velikim životnim pitanjima i istinama.

ŠTA se, tačno, o njima govori – to neće biti jasno, ali važno je da sve to IZGLEDA prenadrkano.

o čemu je ŽEĐ?

o čoveku koji na apsurdan način postane vampir; onda se neko vreme s tim nosi tako što sisa krv bez ubijanja ('pozajmljujući' plazmu od komiranog pacijenta); pa se zaljubi u curu koja ga prvo navede da joj ubije muža, a onda i sama postane vampirica; SPOJLER: a kad postane vampirica, njoj se usladi ubijanje; shvativši da je kreirao monstruma, on reši da je najbolje za oboje, za svet i za spasenje njihovih duša, da se lepo samospale na izlasku sunca. kraj.

ovo je krajnje jednostavna priča, po paternu odavno provaljenom u vampirskom filmu. recimo da neka daleka paralela u osnovnoj dinamici može da se povuče sa filmom NEAR DARK. i tamo imamo, pre svega, ljubavnu priču, pa tek onda horor; ljubavnika koji je odgovoran za vampirizam partnera; kontrast između krvopića zato što tako mora, i krvoprolića zato što je mnogo zabavno, itd.

razlika je u tome što je NEAR DARK zamalo pa remek-delo upečatljivih, memorabilnih i uverljivih likova, snažne drame, jakih emocija širokog dijapazona (strah, saspens, smeh, groza, ljubav…), režije koja je u službi priče a ne same sebe, te tema i ideja koji su nenametljivo protkani kroz jednu pre svega zanimljivu i uzbudljivu priču.

nasuprot tome, THIRST nema likove nego karikature i dvodimenzionalne 'ideje' od kartona koje, kao čoveci-sendviči, hodaju okolo po unapred nascrtanim linijama koje im je čanvuk namenio po svojim nepojmljivim ćudima, a ne zato što to nužno ima nekog psihološkog il inog smisla; ti 'likovi' niti su zanimljivi niti ubedljivi niti vas je briga za bilo koju od tih bednih kreatura.

zatim, iako bi THIRST hteo da koketira sa multi-emocijama, da varira od nadobudno-filozofske i čak religiozne drame do jeftinog slepstika, od erot'ke do splattera, od horora do melodrame, od komendije do art filma, on ne uspeva ni na jednom od tih polja – ta religiozna filozofijada je patetično površna, slepstik je kao i uvek kod azijata pretežno da čovek cokće i vrti glavom koliko je to infantilno i tupavo a erot'ka jeste explicitnija od uobičajenih mongoloidskih standarda ali – ipak su to žutaći, ne očekujte bogzna šta. 'horora' ima u bednim tragovima, uglavnom kroz neke –priznajem!- žešće explicitne krvolipteće scene, ali nema nimalo strave, napetosti niti osećaja ukletosti koji je ključan za vampirsku mitologiju. doom & gloom se ogledaju samo kroz malo plavih filtera u noćnim scenama, i to je sve.

na tu jednostavnu potku čanvuk je osetio potrebu da veštački nakalemi više nego što ona može da nosi, ili barem više nego što bilo koji jedan film treba da nosi, a da zaista ubedljivo to i ponese i negde smisleno prenese. znači, novopečeni vampir je ovde pop (katolik, of kors). on bi da se žrtvuje za druge, ali vrlo brzo i bez mnogo dileme počne da žrtvuje druge sebi – prvo pijuckajući njihovu krv naživo, a kasnije racionalizujući izbor žrtava ('grickaću samoubice koji mi dolaze na ispoved; tako je manja šteta, oni ionako žele da umru, što da im ne cvrcnem malo krvi pre nego što skviknu? amin!'). njegova transformacija izvedena je neubedljivo i proizvoljno, taj pop je samo kuglica u fliperu ludog fliperdžije čanvuka koja ide čas tamo čas vamo, bez ikakve psihološke, idejne ili druge motivacije.

onda njega poveže sa jednom grotesknom familijom čiji odurni predstavnici svojom slikovitošću napadno odskaču od pretpostavljene 'ozbiljne' drame – naročito u II polovini filma kada debela keva upadne u neku vrstu katatonije… ako se na početku filma još i čini da se priča kreće NEGDE, vrlo brzo, već nakon pola sata, postaje jasno da ovo ide na nekoliko strana istovremeno, a to je obično loš znak, jer tako se ne stiže NIGDE. a tako i biva ovde.

THIRST prečesto podseća na neki malo krvaviji i malo bolje budžetiran i malo solidnije režiran srpski film – recimo, nešto što je napiso srđan koljević a uzeo da režira mlađi paskaljević kome je neko prethodno ubrizgao injekciju južnokorejske krvi. kao i u prosečnom srpskom filmu, i ovde će vaše strpljenje stalno biti na ivici dok gledate imbecilne 'likove' kako su prinuđeni da govore i rade neke savršeno besmislene i glupe stvari za koje vam je istovremeno jasno da scenarista-reditelj misle da su beskrajno zabavne i pametne i značenjima nabijene – a povremeno je teško poverovati da su čak i oni to mislili, jer trljate oči u neverici da je IKO mogao i zamisliti a kamo li snimiti i treznoj publici ponuditi TAKVE scene.

ne, ne radujte se prerano – ne radi se ovde o mnogohvaljenoj azijatskoj 'ludosti' i weird touchevima koji, ipak, autentično i nepatvoreno uspevaju samo japancima; korejci još uvek to moraju da ejpuju, naprežu se i – fejkuju! znači, nije to ono miikeovsko: 'jebote, s koje li će strane sad da me zaskoči? šta li može da se desi u sledećoj sceni?' ovo je više kao u srpskom filmu, gde cokćeš u neverici kakve ti budalaštine neko mrtav ozbiljan servira kao 'komediju' odnosno 'dramu'. znam da je teško poverovati u ovo što govorim, ali ček da vidite popovog slepog učitelja, i njihove seanse hranjenja; ček da vidite debelu kevu kako trepće i očima pokazuje ubicu; ček da vidite imbecilno skakutanje po krovovima dvoje vampira; ček da vidite ničim izazvan full frontal našeg popa; ček da vidite scene sa devojčinim povampirenim (?) mužem; ček da vidite taj neopisivo tupav završetak…

kako je i zašto moguć ovoliki pad?

neću da se bavim vanestetskim momentima, iako mi se javlja da su oni ovde ključni. slutim da je čanvuka strefio kusturica-sindrom. on je sad na vrhu sveta, misli da sve može, ne sluša nikoga, i pravi stvari za koje je ubeđen da su i zabavne i pametne i slojevite i otkačene i unikatne i autorske… a zapravo su autističke papazjanije.

s tim što, ipak, ne bih išao tako daleko i tvrdio da THIRST dobacuje do dometa jednog ZAVETA. ne, nikako. ZAVET je zanačajno zabavniji i luđi film od ovoga. THIRST me je – i to je finalni ekser u njegov sanduk – smrtno smorio, ugnjavio, i ne verujem da ću mu se do kraja svog (nadam se, dugog) života vratiti više no, možda, još jednom. ZAVET je, pak, već sada zreo za reprizu i nova posmatranja!

THIRST nudi preko 2 sata self-indulgence-a nekoga ko prosto ne nudi dovoljnu supstancu, a ni entertainment value da bi se taj njegov indaldžens trpeo u tim dozama.

RIP čanvuk, al jebi ga: tvoja ŽEĐ i mene je ostavila žednim. nađi sebi neke druge naivčine da ih prenosiš žedne preko vode!