ZOMBIES OF MASS DESTRUCTION (2010)

**(*)

2+

naslov filma i opis zapleta nepogrešivo upućuju na liberalnu, levičarsku, gay-friendly, feminističku, te stoga neduhovitu prvoloptašku 'satiru'.

međutim, brojni rivjui na netu tvrde da to nije tako, i da je ovo užasno redak primer zombi komedije koja je zaista smešna, pametna, pa čak mestimično i strašna.

na kraju se ispostavilo da je moja grba bila u pravu: ZOMBIES OF MASS DESTRUCTION zaista jeste sve ono u 1. rečenici: jednom rečju, ako ste voleli HOMECOMING epizodu MASTERS OF HORROR (ja nisam!) – onda će vam i ovo biti po meri.

znači, imamo niz stereotipova bez dovoljne doze života u njima, tako da su to jedva reanimirane čiča gliše koje, kao takve, ubijaju željenu ubedljivost (i satiričnost). tu je, recimo, tamnoputa amerikanka iranskog porekla koju svi nazivaju 'iračankom' iako bi ona samo da se utopi u melting pot i bude full-blooded american girl (što se vidi i kroz dejtovanje jednog tipičnog all-american retarda, rokera s gitarom na leđima nesposobnog da se na vreme pojavi na poslu u pljeskavičarnici njenog iranskog tate – srećom taj idiot vrlo brzo zagine u izrazito krvavoj sceni).

onda, tu su dvojica gejeva došavših iz njujorka u to malo mestašce kako bi jedan od njih (stariji, antipatičniji) najzad svojoj buljookoj kevi priznao da je gej – problem je samo što je mamu neko prethodno ujeo, i njena reakcija na sinovljevo autovanje je, uh, pa – recimo, vrlo burna! iako predvidiva, ovo je jedna od retkih scena u ZMD koje su kolko-tolko zanimljive, u smislu da postoji dvostruki saspens: da li će ovaj naći snage da kevi prizna tokom umereno zabavne večere, i kada će, tačno, keva da se zombifikuje i krene u napad.

tu je i obavezni rednek tatko (neobrijan, ružan, masne kose, u majici na bratele – kad je kliše, nek je KLIŠE!) ubeđen da su za sve krivi irački teroristi, pa će u svoj kućni pritvor da privede iranku/'iračanku' kako bi je terao da peva američku himnu i jede svinjsko meso – dok se njegova rođena žena zombira na sofi a ovaj ne primećuje.

najzad, neizbežni su i lokalni političari koji se akaju oko nekakvih lokalnih izbora, tu je sprega popova i političara, tu su predvidivo i neduhovito prikazane reakcije medija, tu je čak – na kraju – i krajnje usiljena scena u kojoj pop pokušava da gejeve izleči varijacijom na ludoviko-metodu ™, tako što im vezanim pušta nekakve gej-lascivne filmiće (otkud mu?) kako bi proizveo gađenje u njima, or some such crap…

sve je to, kao što rekoh, krajnje prvoloptaško, predvidivo, previše karikirano da bi bilo zanimljivo, previše stereotipno da bi se govorilo o originalnosti bilo koje vrste, tako da je jedina stvar koja zaista preporučuje ovaj umereno-gledljiv filmić neuobičajeno liberalna (he he) količina splatter efekata. inače, koliko je scenario lenj govori i to da a) film nema početak (ne zna se otkud i zašto zombiji) i b) film nema kraj, nego usred dramatične situacije nastane elipsa, a onda natpis '29 weeks later' (LAME!) posle čega usledi predugačak, nepotreban, bezvezan i vrlo dosadan kraj.

oh, well: ako ništa drugo, barem nisu posegli za ogavnim 'it aint over yet – final scene zombie attack' završetkom. fala im na tome.

uz smanjena očekivanja ovo je taman toliko podnošljivo da se može odgledati ako volite zombi splattere, ali zaista ne očekujte nešto posebno.