izabrana dela

izabrana dela

недеља, 23. мај 2010.

GHOULISH 'CRNCI' (2009)

**(*)

2+

pogledao sam hrvatske crnce. film je poprilično hvaljen u ponekim krugovima, ali ja nisam impresioniran, iz sledećih razloga.

formalno, CRNCI spadaju u slice-of-life kamera iz ruke minimalizam dokumentarizam 'what you see is what you get' estetiku koju smatram inferiornom, bedastom, površnom, i jadnim izgovorom za filmmaking koji je, po meni, nešto mnogo složenije, audio-vizuelno bogatije od ove ziheraške 'estetike' prikladne za tv dnevnik ili neki minorniji dokumentarac, ali ne i za FILM kako ga ja i hičkok vidimo (ne komad života, nego komad kolača). ne kažem da taj rumunski pristup ne može da pruži vredno i zanimljivo delo, ali more often than not, to je izgovor za lazy filmmaking i za lazy, jednoznačne poante. takođe, jasno mi je da ni pravljenje ovakvih filmova nije baš tako lako kako izgleda ('uzmi kameru na rame, pa mrdaj okolo i gledaj da uhvatiš što više od toga što se dešava'), ali je svakako MNOGO lakše od konvencionalnog jebavanja sa osvetljenjem, postavkom kadra i preciznim odnosima objekata i likova u njemu, i ostalim glupostima koje današnji snimači filmova (da ne kažem baš 'reditelji') uglavnom tretiraju kao prevaziđene.

svedenošću na grupicu likova na jednom te istom, ružnom i banalnom mestu, gde kamerom iz ruke vidimo svakog od njih pomalo, a nijednog zaista ljudski ne upoznamo, film je prosto naporan i dosadan za gledanje: klaustrofobičnost i opresivnost okruženja postignuta je najjeftinijim i najbanalnijim sredstvima. svaka šuša može da ode makar kakvom kamerom na neku autobusku stanicu, da snima ljude koji se tamo vrzmaju tokom nekoliko sati, i da onda iz tog materijala izmontira 80ak minuta nečega što će neko dovoljno dokon, površan i glup da tumači kao 'iskaz egzistencijalne teskobe, besciljnosti i izgubljenosti savremenog čoveka na večitom putovanju između bitka i nebitka'.

na šta ja kažem – 'jes, jebaga!'

tako i ovde – može neko slobodno da u ovome vidi antičku tragediju o malim miševima koje na kraju samelje mehanizam čije su mašinerije neko vreme točkići bili, ali te naivne i površne osobe pre svega ne razumeju šta TRAGEDIJA uopšte jeste i kako deluje: da u ovoj konkretnoj čorbi nemamo ni tragičnog junaka, ni tragičnu grešku (zapravo, TG još i imamo, na neki način, ali je ona tako pizdunski zamumuljena da kao i da je nemamo), ni katarzu. ono što bi u linearnim sledom ispričanom filmu bila katarza, ovde nam je dato na samom početku – znači, prvo vidimo pogibiju glavnih likova, a onda idemo nazad da vidimo kako je do toga došlo.

ovakav postupak bi, u teoriji, trebalo da ukazuje na neku vrstu predodređenosti: znači, evo, ovi likovi su mrtvi, a sad da vidimo kako i zašto je NUŽNO da oni stradaju kako smo već na kraju na početku videli.

naravno, ništa od toga.

patetična i bezvezna ubistva i samoubistva kojima CRNCI započnu ničim što usledi (tj. što im je prethodilo) nisu pokazani kao nužni, naprotiv, deluju smešno.

znači, formalno, film je šićardžijski kvazidokumentaristički sa jeftino-opresivnim ugođajem; dramaturški je struktura neobrazložena i neubedljiva, a idejno je film, blago rečeno, nedosledan i nedorađen.

o čemu je ovaj film?

pa, na stranu to što će vam reći neki dramoseri (antiratna drama; vanvremena tragedija; suočavanje sa recentnom ratnozločinačkom prošlošću i sl.), evo o čemu su CRNCI zaista.

CRNCI govore o neizrecivom.

to neizrecivo su zločini hrvatskih (para)vojnih formacija protiv srpskih zarobljenika. to je, izgleda, toliki tabu da se o njemu ne govori uopšte, sve se nešto stidljivo opipava izokola, a opet, to je fakin' SLON U SOBI u odnosu na kojeg se određuje skoro sve ostalo u filmu. to je THE UNNAMABLE. to je zabranjena soba – tj. garaža – u koju najmanje krimogeni ('naivni') junak slučajno upadne, kao radoznala supruga plavobradog, samo da bi tamo zatekao krvave tragove na zidovima i po podu – i jednog od svojih 'kolega' kako ćutke puši. valjda ovoga vuče neka nostalgija ka toj sobi, šta li?

šef ove grupice sitnih lopova vrbovanih iz zatvora za koljačko-domobranske poslove pati zato što mu je žena doznala čime se bavi, i oće da ga ostavi. kako se on suočava s tim? 'ma, dušo, ja ovde samo uparkiravam auto, to je sve!' kaže on.

pravi tragički lik! tragedija indeed. siroti mali hrvojčki. klali, a sad ih sustižu neke sitne posledice toga. nije lako biti ratni zločinac. neki čak moraju da se okrenu drozi.

'misliš da je meni lako?' zavapi šef u jednom času, valjda apelujući na naše urođene violine. baš mi te žao, njofra, zaista; eto, vidim, imaš i neko dete tamo u dalekom domu, imaš ili si bar do malopre imao ženu, a onda – usud! volja bogova! fatum! prokleta garaža, pa to ti je!

u cilju relativizovanja SLONA U SOBI (tj GARAŽI) – da ne ispadne da je ovo nekakav pročetnički film! - imamo u CRNCIMA i jedan nešto konkretniji zločin – takođe u nagoveštaju, ne pred kamerama, ali on dobija veći screen time, gnusniji je, sadističkiji, odvratniji. naravno, u pitanju je srpsko zlikovaštvo. kako njega vidimo? pa, pretežno ga čujemo – naime, kako nam se ovde prikazuje, srbi su upali u frekvenciju grupice hrvatskih vojnika koji su nabasali na minsko polje. poziv jednog od njih, koji doziva upomoć, brata, bilo koga, da ga odatle izvadi, usnimljen je, kao i eksplozija koja ga je zbrisala. taj snimak srbi puštaju u emisiji želje i čestitke, uz komentar: 'eto kako prolaze ustaše koje idu gde ne treba', po principu poziva slušalaca.

ostavljeno nam je da zamišljamo kako to izgleda: 'alo, jel to radio srbija do tokija? pozdravljam svoju svastiku radojku snimkom eksplozivnog ustaše, i želim joj prijatno popodne uz pesmu nade obrić dugo te, dugo, očekujem!'

baš su svinje ti srbi! ima li sadističkijeg naroda na planeti? setimo se samo one paklene nagazne mine u NIČIJOJ ZEMLJI! pa koji bi bolestan um tako nešto koristio, nego srbi?! a i ovde – koja je to patologija koristiti snimak patnji i smrti jednog nevinog ljudskog bića u željama i čestitkama? missim, zaaaaista!

u poređenju s ovom genocidoopravdavajućom boleštinom, onih par crvenih fleka u garaži su, zapravo, izraz estetske žudnje za zidoslikarstvom grupice domobrana utučenih čamotinjom te ružne zgrade i njenih pusto-belih, deprimirajuće praznih zidova...

sarkazam i crni humor na stranu, CRNCI nemaju muda da se zaista bave svojom temom, kukavički obigravaju oko nje, nefokusirani, nedosledno dramatizovani, u suštini površni i naivni/glupi/kukavički u pokušaju da nikoga ne uvrede previše nego da zakače i ove i one (al one malo više: ipak su ovde zločinci humanizovani, a žrtve depersonalizovane + njihovi sunarodnici indirektno demonizovani) i da to sve spakuju kao univerzalnu ljucku priču koja se ne svrstava ni na čiju stranu nego govori o užasima rata, onako, uopćeno. u toj eventualnoj namjeri jebe ih samo ta aluzija na 'garažu' koja je suviše konkretna, specifična i poznata da bi to bila neka apstraktna, neodređena garaža.

u tom smislu, CRNCI imaju brojne sličnosti sa ORDINARY SHITOM – slična estetika, mada ovde u nešto dinamičnijem filmu, koji je u poređenju s onom gnjavažom barem eventful, lakše se vari; slično nedešavanje, slično uopštavanje i bežanje od skoro svake konkretnosti u jednoj suštinski half-assed postavljenoj priči o svemu i ni o čemu. naravno, CRNCI su značajno patriotskiji film koji, za razliku od svojih junaka, prilično vešto hoda minskim poljem samo kako bi odsustvom svake explozivnosti (i poente) postigao da bude skoro sasvim irelevantan i tek mlako zanimljiv srbo-hrvatskim gledaocima, ali bez dovoljno 'mesa' za pod zub bilo kome sa strane ko od filma očekuje FILM, a ne 'dokument jednog vremena' ili 'svedočanstvo nedavnih događaja' itsl.

Нема коментара: