izabrana dela

izabrana dela

среда, 27. октобар 2010.

KRUGOVI I KLETVE - Dragan Jovićević

napiso: dragan jovićević
izdo: filmski centar srbije, 2010
povez: mek
format: sveska
strana: 168

            u okviru akcije 'sajam knjiga – ghoul's picks & nitpicks' predstavljam jednu knjigu koja bi mogla da zanima sledbenike ovog bloga.
podnaslov joj glasi 'kratki vodič kroz japanski i j-horor'. shodno tome, ona pokušava da definiše horor uopšte, i japanski horor konkretno. u tome ostavlja mnogo toga za popravku i dopunu, ali u načelu pruža nešto poput skice u tom pravcu. daje se i vrlo kratka kontextualizacija horora u japanu, kroz ukazivanje na najpoznatije legende i priče o duhovima, kao i na pozorišnu tradiciju na koju su se naslanjali raniji japanski horori.
zatim se autor usredsređuje na serijale RING i GRUDGE, i ukazuje na određene teme karakteristične za njih (razorena porodica, samohrane majke, zapuštena deca, tehnologija kao demon, teret tradicije u sukobu sa modernizacijom...). istovremeno se bavi i njihovim američkim rimejk verzijama. pred kraj se nešto malo kaže i o kjošiju kurosavi (PULSE) i takašiju mikeu (ONE MISSED CALL).
            ovo je svakako značajan pokušaj da se na srpskom jeziku pokrene pitanje japanskog horora u studiji knjiške dužine. do sada je opširnije i kao-ozbiljnije o tome kod nas pisao samo izvesni dejan ognjanović – na srpskom, u eseju 'gospodarica prstenova' (znak sagite, kasnije u prerađenoj verziji u knjizi STUDIJA STRAVE), a na engleskom u brojnim textovima, od kojih su svakako najznačajnija dva nastavka THE BEST JAPANESE HORRORS OF ALL TIME koja su čak na nekoliko mesta citirana u jednoj jakoj inostranoj studiji na temu japanskog horora.
            nijedan od ovih textova ne navodi se u ovoj knjizi. istina, od domaćih autora navodi se horor-milka (ivašković-knežević), a tu su i wikipedia kao i nekoliko knjiga koje se zaista bave japanskim hororom. kao i svaki pionirski rad, i ovaj je značajan zbog trasiranja puta izvan utabanih staza, ali mu se takođe mogu zameriti i neki nedostaci.
navešću ovde samo neke od njih. 

            - kontradiktorne (i netačne) tvrdnje:  
na str. 48 autor kaže da su zapadnoj publici teško bili razumljivi filmovi o džinovskim monstrumima (GODZILA) dok su joj strašno prijemčivi bili oni o duhovima, koji su utemeljeni na japanskoj tradiciji i folkloru. kao i drugde u knjizi, tako se ni ovde za ovo uopštavanje ne navodi izvor. sa njim ili bez njega, zdrav razum i elementarna logika kazuju da je stanje stvari zapravo obrnuto: na zapadu su monster-muviz sa godzilom i kompanijom bili daleko popularniji i traženiji (pa i razumljiviji, sa svojim simplicističkim metaforama o atomskoj energiji) dok su priče o duhovima bile slabije prisutne, kroz samo 3-4 klasična naslova distribuirana u americi, baš zato što je japanski folklor (i tretman sablasne tematike) bio znatno drugačiji nego u npr. američkim filmovima o duhovima.

na istoj toj 48. strani, među filmovima koji su inaugurisali lik žene-osvetnice sa dugom crnom kosom koja pada preko lica navodi se i film ONIBABA. oni koji su taj film gledali znaju da tu nema nikakve osvete niti žena-osvetnica (iako glavna junakinja, bar ona mlađa, ima srednje-dugu kosu)!


- stilske, jezičke dubioze i čudni izrazi nejasnog značenja:
na str. 49: "Upravo inicijacija o napadu na klasično zadovoljstvo koje nudi narativni film na početku 21. veka bila je samo dobro polazište u sveopštem prihvatanju i žanra i estetike japanskog horora."
veoma bih voleo da znam šta ova rečenica znači, a naročita ova "inicijacija o napadu" (mada je i ostatak konfuzan).

- neutemeljena uopštavanja:
na str. 50 kaže se: "Kao i svaki fenomen i japanski horor film nastao je iz bunta..."
samo u ovoj polovini rečenice kriju se dve netačnosti: 1) ne nastaje baš svaki fenomen iz bunta; 2) japanski horor film NIJE nastao iz bunta, već sledeći krajnje tradicionalne i opšteprihvaćene priče, legende i popularne pozorišne komade.

- osvrti na američki horor film sadrže neke neodržive, netačne, kontradiktorne i prosto paušalne ocene i uopštavanja:
npr. na str. 51 kaže se da "početkom devedesetih godina, horor žanr polako počinje da evoluira u holivudskom sistemu", ali nije jasno da li je do tada stagnirao, odnosno šta je sa 1970-im i 1980-im? opšte je poznata stvar da je taj žanr svoju najizraženiju evoluciju doživeo u 1970-im.
još je problematičnija tvrdnja da redefinisanje žanra počinje onog trenutka kada veliki filmski studiji ekranizuju DRAKULU, FRANKENŠTAJNA i INTERVJU SA VAMPIROM. ne obrazlaže se kako su i šta baš ovi filmovi 'redefinisali.
            a sve i ako prihvatimo tezu da su baš ovi skupoceni studijski filmovi 'redefinisali' horor 1990-ih, u najmanju ruku kontradiktorno zvuči tvrdnja, odmah na sledećoj stranici, da su japanski horori krajem 1990-ih došli kao melem na ranu publici smorenoj slešerima. kakvi sad slešeri, ko govori o slešerima, kakve veze oni imaju ako je žanr redefinisan stoker-brana-džordanovim barok-hororima?!
i ovde kao i drugde u knjizi, očigledna je tendencija da se svekoliki zapadni horor izjednačava sa slasherom, a da se bogatstvo i raznolikost japanskog horora (monster, cyber, SF, psycho, torture, weird etc.) svede samo i jedino na ghost stories. podgrupa ovog uopštavanja jeste blago problematična tvrdnja da u japanskim ghost filmovima nema mnogo efekata, krvi, maski, nego je sve čista psihologija (ajmo sad svi da se podsetimo JU-ON serijala, otkinutih vilica itd), dok je američki horor sve goli krvopljus.
           
- nepreciznosti i netačnosti:
na str. 53 kaže se da se filmovi URBANE LEGENDE i CANDYMAN dešavaju u američkim provincijalnim gradovima. to je prilično bizarna tvrdnja, imajući u vidu da se KENDIMEN dešava u ČIKAGU, velegradu koji teško da se može nazvati provincijalnim (uprkos tolikom broju srba u njemu!) – i ne samo to, nego je njegova potka direktno, neraskidivo povezana baš sa naličjem njegove megalopolis-urbanosti, a ne provincijalnosti!

na 53. strani nalazi se i sledeća rečenica: "S obzirom na dramaturšku svedenost i mali broj likova, budžet za snimanje rimejkova mizeran je za holivudske standarde, jer obično ne koriste suviše specijalnih efekata niti se za njih angažuju poznata glumačka imena."
ostavljam svakom čitaocu ponaosob da se upita: da li su RING i GRUDGE rimejk "dramaturški svedeni" i da li imaju "mali broj likova". Takođe, da li ti filmovi stvarno imaju malo specijalnih efekata, i da li su zaista malo poznata glumačka imena kao što su naomi vots, sara mišel geler, bil pulmen, itd.

na str. 56. rimejk se naziva fenomenom relativno novog datuma. 
možda, ali pažljiviji pogled na istoriju filma pokazuje grdne neke rimejke još u doba nemog filma, a i kasnije, odmah s pojavom zvučnog – fenomen da se nekad nemi filmovi rimejkuju, sada sa zvukom. itd.

ovih 10 strana knjige (48-58) reprezentativne su i za ostatak, ali prostor i druga posla ne dopuštaju mi da ovako minuciozno navodim i sve ostale problematične, dvosmislene, neutemeljene, pre-uopštavajuće, neobrazložene, kontradiktorne i downright netačne tvrdnje koje se mogu naći u ostatku texta.

ipak, da ne pomislite da sam pročitao samo ovih 10 strana, i ništa više, evo nekih kasnijih bisera:

na str. 88 kaže se "Povratak mračne prošlosti kroz mračne vode još jedan je motiv nepoznat zapadnom društvu, iako je za tamošnji horor povratak potisnute energije iz prošlosti uslov za razvoj narativa."   
znači, nepoznat zapadnom društvu? a "senka nad insmutom"? a karpenterova MAGLA – o čemu je ona?

na str. 95 film ONIBABA se naziva 'klasičnom pričom o duhovima'. oni koji su taj film gledali znaju da tu nema nikakvih duhova, ni od korova. sav horor je ovozemaljski, psihološki, izazvan čisto ljudskim agentima. 

dragan jovićević ispoljava toliko drastično bizarno poimanje feminizma da, recimo, na str. 97. kao filmove koji ilustruju "nagli nastup feminizma" u holivudskom filmu 1990-ih navodi filmove koji su apsolutno anti-feministički i/ili mizogini, kao što su FATALNA PRIVLAČNOST, MIZERI, RUKA KOJA LJULJA KOLEVKU, OTROVNA AJVI i USAMLJENA BELA ŽENA.
njegovo poimanje feminizma ogleda se i u neubedljivim pokušajima da posegne za fem. teorijom i iz tog ugla čita japanske horore a vrhunac je šovinistička izjava, na str. 107: "U holivudskim verzijama mizoginija je izbegnuta interesantnom intervencijom na estetskom nivou – ključne ženske uloge u filmu tumače izuzetno privlačne glumice." znači, ako ubacimo 'zgodne ženske' u film, nismo mizogini? mizoginija je kad imaš ružne ili prosečne, neupečatljive glumice u filmu? ovo je zaista otkrovenje. ras majer i džes franko još ispadoše feministi...
čitav esej mogao bi se napisati samo o ovoj rečenici i njenim implikacijama – ali ne sada, i ne ovde. možda, uskoro, pošto sam u poslednje vreme sve više feministički nastrojen.
zamerke nemam samo na mikro-plan pojedinačnih tvrdnji i opaski, nego i na neke od glavnih teza, ali ovo nije mesto ni vreme za njihovu analizu. gorenavedenim jedva sam zagrebao sve ono što bi se moglo reći o ovoj knjizi: sistematičnu i studioznu kritiku pisaću za FILAŽ br. 4.
sapienti sat.

3 коментара:

AlexDeLarge је рекао...

kad ce filaz br.3?

Dejan Ognjanovic је рекао...

ne se znaje - zare igra!
jednog od ovih dana...

Rommel је рекао...

usamljena bela žea - Single white fimale -kako glup prevod ako je ovo original