izabrana dela

izabrana dela

уторак, 12. октобар 2010.

Moja desna ruka


siguran sam da sam, u nekom trenutku, tokom 10+ godina kako pratim program fantazija festivala, pomislio: 'dao bih desnu ruku da jednom odem tamo!'
kosmička vagina je, siguran, prisluškivala moj um baš u tom hipotetičkom trenu i odlučila da se našali kako to samo ona ume. nedelju dana pred poletanje u montreal, prošlog jula, uspeo sam da povredim svoju desnicu – srećom, ne toliko ozbiljno da ostanem bez nje ili išta slično, ali dovoljno ozbiljno da 4 dana pred let ipak odlučim da odem do jedne babe, experta za nemaštanje uganuća i iskliznulih kostiju. elem, u tim trenucima još uvek sam naivno verovao da je minorna, i prilično bezbolna povreda koju sam sebi prouzročio bila tek nedužno uganuće zgloba malog prsta.
baba mi je smesta dala stručnu dijagnozu – ovo je slomljena kost. i prekorila me što nisam došao odmah nego 3 dana after the fact. pošto je to već počelo da zarasta nije mogla da 'namešta', ali mi je stavila imobilizator (tvrdo kartonče), umotala šaku i rekla: biće sve u redu. letećeš (misleći na moj let u kanadu).
kod babe sam otišao zato što mi u tom trenu zdravstvena knjižica nije bila overena, a akanje oko toga, plus sa neefikasnim srbskim zdravstvom, nekolko dana pred važan let, delovalo mi je kao gubljenje vremena koje tih dana pred put nisam imao za te gluposti. zato sam se ponadao da će baba, o kojoj sam čuo sve najbolje od nekoliko direktnih izlečenih pacijenata kojima je nameštala koske i zglobove, da brže i bolje odradi poso.
nosio sam taj zavoj i kartonče nekoliko dana – tačnije, sa time sam i uleteo u kanadu, kako bih izazivao podozrivost tamošnjih carinika, koji su u jednom trenu četkicom pokupili whatever sa gaze i to instant-analizirali, e ne bi li se uverili kakve konkretno droge unosim, natopljene u gazu, u njinu zemlju – ali sam zavoje sa sebe skinuo već u hotelu, prvog dana, kako ne bih na sebe privlačio pažnju s tim ružnim zavojem. uostalom, na desnici sam imao samo jedva primetnu 'grbu' tamo gde su polomljene koščice štrčale iz prave linije koju im anatomija inače nameće. 
ruka me nije bolela ni tada, ni kasnije: fantaziju sam odradio bez problema, jedino sam neke mišićavije nove poznanike molio da mi ne stežu ruku previše, ili im nudio levu za pozdrav, uz kratko objašnjenje da mi je desna malkice povređena. da je bilo bola, sve bih to shvatio ozbiljnije, i ažurnije se poneo prema aktivnostima sanacije. ali nije, pa nisam.
kad sam se vratio u zemlju, trebalo je da prođe malo vremena da se slegnu utisci iz kanade, pa da se preživi sveti ilija, banjska (pa time i moja) slava, da se nateram da po mega-vrućinama idem do niša i sredim svoju knjižicu, uzmem uput, odem do doktora i sve te gnjavaže koje sam odlagao maximalno. sve u svemu, tek krajem avgusta načinjen je rendgenski snimak koji je potvrdio babinu dijagnozu: kost desne nadlanice je slomljena blizu zgloba, i već je tako ukrivo i zarasla. moraće da se operiše.
pošto mi ćale radi u bolnici, mnoge stvari sam obavio brže i lakše nego što bih inače morao, ali svejedno, bilo je tu više gnjavaže nego što mi u životu treba. na svu sreću, tokom celog ovog vremena desnica mi je bila najmanje 90% upotrebljiva za sve redovne aktivnosti, a najvažnije – za kuckanje po tastaturi kompa (kako doktorata, tako i blogerisanja, pisanja mejlova i ostalog). takođe sam srećno izbegao iskustvo ležanja u bolnici: prvobitno je bilo predviđeno da prenoćim u bolnici dan uoči operacije, ali su mi tog dana, kada sam već došao tamo sa spremnim prtljagom (pidžame, presvlaka, brdašce knjiga i stripova), kazali da ipak nema potrebe da dreždim u toj 'ludnici' (kako jedna sestra reče), nego da je dovoljno da od ponoći nadalje ama baš NIŠTA ne jedem niti pijem i da sutra dođem u 9 ujutro, pa da vidimo kada će mi doći red da idem pod nož (i anesteziju, koja je povod za one gremlinske zabrane).
kada dođoh na ortopediju tog jutra, 9. septembra, shvatih koliko sam srećan što sam izbegao noćenje u BOLNICI UŽASA. i tih sat-dva koje sam proveo u sobi, čekajući da me neko zaseče, bilo mi je dovoljno da vidim šta sam propustio. u krevetu do mene neki deda je povraćao u zgužvani čaršav koji su mu prinosili članovi familije. krevet dalje još stariji čilager se bunio da mu kateter propušta, curi. nešto kasnije je ovaj što je povraćao tražio 'gusku' a vala i 'lopatu'. pošto nisam bio vezan za krevet, u tim trenucima sam uglavnom izlazio u hodnik. ta vrsta grozota mi ipak ne treba u vidnom polju.
na operaciju nisam čekao dugo, tj. došla je mnogo brže nego što sam – all things considered – očekivao. manje odlaganje nastalo je samo kad je tek na ulasku u salu glavna anesteziološkinja shvatila da u mojim papirima nema nalaza o sastojcima moje krvi i mokraće. jedan poziv mobilnim i jedan dolazak kolima od banje do niša kasnije i to je bilo rešeno. sad su mogli da znaju da sam zdrav i čitav i da mogu da mi daju najjaču dozu za konje. iako sam svojim laprdavim jezikom uspeo da povredim sujetu pomenute glavne anesteziološkinje, koja me nije ni razumela kako valja, ipak nije došlo do njene osvete, i anestezija je zaista 100% odradila ono što treba – ništa nalik bolu nisam osetio tokom operacije, koju sam ispratio budan. da, nisam bio uspavan totalnom, nego su mi samo desnicu ruku umrtvili. (btw. 'uvredljiva' primedba je bila along the lines of: 'nisam znao da treba da nosim papire sa rezultatima, oni su sa niže instance, koju su čak dve više – kardiolog, i anesteziolog – već proučili, odobrili, i napisali SVOJE izveštaje, koje jesam imao pri sebi.' međutim, ova je nekako uspela da ono 'niža instanca' svati kao upereno protiv nje, iako je svakom dobronamernom građaninu jasno da sam referisao na krvopije i mokraćofile...)
jesam bio budan tokom cele te radnje, ali avaj, nisam mogao da gledam – stavili su zaklon od onog zelenog pokrivala između lica i ruke. zamolio sam ovu da mi uslika rasečenu i otvorenu nadlanicu svojim mobtelom, ali ova reče da navodno nema kameru na njemu, odnosno da 'to nije običaj da se radi' – a ja nisam baš insistirao. zato ovaj text ilustrujem samo rendgenskim slikama. 
operacija je trajala ceo sat: tokom nje su mi nadlanicu, ispod zgloba malog prsta, rasekli nekih 3 cm otprilike, razbili taj kalcijum koji se formirao tokom više od 2 meseca od preloma i onda te dve krhotine spojili i ispravili kako treba. da to sve sraste pravo pod lenjir trude se tanki šrafovi koje su mi metnuli u 2 dela te kosti, i to mu dođe taj metalni fixator koji nosim na nadlanici već punih mesec dana (vidi sliku – to su oni pravi geometrijski oblici koji narušavaju organske strukture mojih LOVELY BONES).
koža je zašivena, metal privremeno ugrađen u kost, gaza stavljena preko, ja vraćen u sobu – a čim je dejstvo anestetika prošlo i moja desnica se vratila meni, sestra je došla kolima po mene da me izbavi tih slomljenih, usranih i ubljuvanih starčuljina (6 njih u istoj sobi, u tom trenu – i ja sedmi).
gvožđurija na desnici svakako jeste gnjavaža, ali osim što me prinuđuje da otkrivam šta sve mogu da radim (i) levom rukom, i da pazim da tim gvožđem baš ne udaram okolo, nije toliko strašno kao što izgleda. ne boli ama baš nimalo, ne svrbi niti izaziva ikakvu nelagodu – barem ne meni, koji sam oguglao na taj metal u svojim kostima i mesu i samo čekam kad će, TETSUO-like, da počne da mi obuzima ostatak organizma.
to bi trebalo da mi skinu sa ruke 27.10. a onda ću valjda moći da i malim prstom mrdam malo više nego sada (navodno mi je taj zglob malo ukočen zbog neupotrebe).
eto, oduži se ovo, a planirao sam da opišem u 3-4 pasusa. šta se tu može.
naravoučenije: deco, pažljivo kanališite svoju snagu i ne udarajte golom rukom ono što možete motkom.

PS: a za slučaj da se neko žali – u stilu, kakve sad sve ovo veze ima sa hororom i zašto imamo da ovde čitamo o tvojoj jebenoj (tj. sjebanoj) ruci umesto o nekom horor filmu – moj odgovor glasi: suština horora sastoji se upravo u tome da nas stalno podseća na kostur koji nam egzistira ispod kože. gornji napis, a naročito rendgenski snimci, trebalo bi da imaju isti učinak. osim toga, baš su mi lepe kosti, mnogo lepše od onoga preko njih, pa sam morao da ih podelim sa drugima! enjoy! 

PPS: a svima onima koji su do ovoga texta došli tražeći nešto o reality show-u seke alexić -ala sam vas zajebo! bwahahaha!

1 коментар:

milomir је рекао...

zanimljiva ispovest. inače, ja pišem levom rukom, a pre dve godine sam išao na operaciju urasle dlake u bolnicu u zemunu. tamo sam lezao jedan dan, u sobi sa bolesnim penzionerima, jedan je rekao sećam se 'svi mi volimo da živimo'. i tako, dali su mi lokalnu anesteziju u dupe, brica me je obrijao, i malo je bolelo. posle sam isao na previjanja i kontrole i usput sam sreo čikicu iz sobe gde sam ležao. malo detaljnije o urasloj dlaci: http://www.kurir.rs/ne-cekajte-urasla-dlaka-stvara-fizicke-ali-i-psihicke-probleme-clanak-1210641