KUŠANJE SVETOG TONIJA (2009)

****

4-

            ovaj film sam već pohvalio ovde na blogu čim sam ga pogledao, još pre više od pola godine, i okačio tuce slika iz njega kao ilustraciju da se ne šalim kad kažem da je odličan. elaboraciju njegovih kvaliteta sačuvao sam za kritiku pisanu za FILAŽ br. 3-4.

            ipak, u okviru akcije 'rekapitulacija najboljih pred godišnju total-listu' reših da pratioce kulta častim ovom kritikom i ovde – evo je, za sve one koji se još dvoume i čekaju ne znam šta pa da pogledaju ovaj odličan film.

 

(Püha Tõnu kiusamine)

Scenario i režija: Veiko Ounpu

Uloge: Taavi Elma, Ravšana Kurkova, Tiina Tauraite, Sten Ljungren, Denis Lavant

Produkcija: Estonija, 2009.

            Svet koji oslikava mladi estonski reditelj Veiko Ounpu (r. 1972) u svom filmu, prikazanom na Paliću 2010, daleko je od svake svetosti, baš kao što je to i njegov naslovni junak. Otud naslov predstavlja aluziju na poznati religiozni (a kasnije i umetnički) motiv, ali obrađen u modernom okruženju, gde nužno biva ironizovan. Umesto isposnika u bliskoistočnoj pustinji, Toni (Antonije) je prikazan kao mučenik koji pokušava da egzistira u bezbožnoj, besciljnoj, blatnoj i dekadentnoj pustinji savremenosti.  

            To je svet kojim vladaju banalnost i apsurd – već od prve scene. Pogrebnu povorku (kako ubrzo saznamo, Toni sahranjuje oca) načas prekida automobil koji se, besciljno i bez ikakvog smisla, zaleti pravo na plažu obližnjeg okeana, gde se i sruši i prevrne. Povorka nastavi dalje, dok se obeznanjeni i raskrvavljeni vozač tetura iz olupine... Nešto kasnije, taj isti lik, sav krvav, gaca kroz nepregledni pejsaž blata, dogega se do Tonijevog skupocenog novog auta, i traži da sedne za volan, samo da isproba osećaj. Toni mu dopusti.

            Tokom celog filma, Toni je pasivan: ne može se nazvati ni junakom ni anti-junakom. On, prosto, trpi radnju, a u retkim slučajevima kada reaguje, utisak je da je reakcija mehanička, bez moralnog načela koje bi stajalo iza nje: on je, maltene, primoran na svoja (retka) dobra dela. Čak i onda kada učini nešto dobro – rezultat je da time ispada glup, što je jedna od lajtmotivskih (crnih) šala ovog filma.

            Na samom početku, Toni slučajno u jednoj močvarnoj šumici nabasa na desetine odsečenih ljudskih šaka. Kada ode u policiju da to prijavi, groteskno karikirani policajci odvedu ga u podzemlje kod kafkijanskog islednika, među memljive prastare spise, gde umalo ne bude prebijen, a možda i nešto gore. Situacija je toliko groteskna da je, zapravo, komična, naročito kada krupni islednik počne da raskopčava svoje pantalone. On bude spasen u zadnji čas, a po izlasku u njegov auto uleti devojka za koju slutimo da je na sličan besmislen način privedena. Tako on postane nevoljni izbavitelj.

            Dobrota se ne isplati. U najboljem slučaju, ispadaš glup. Sjajan primer je scena u kojoj raskalašnu i luksuznu zabavu, sa obilnim ždranjem i pijanstvom, prekine beskućnik koji zalepi svoju facu uz stakleno okno bogatunske sobe, u luksuznoj zgradi nadrealno smeštenoj usred blatnjavog sokaka. Scena je, u svojoj crnohumornoj, klasno-zasnovanoj satiri, izrazito bunjuelovska – u jednom trenutku mlada dama predloži: "A da ga pozovemo unutra?" na šta smesta dobije šamar. I ona se odmah prene: "Uh, ne znam šta mi je bilo." Beskućnik, naravno, neće biti pozvan na bogatašku zabavu, ali Toni se sažali, izađe i odrpancu pruži polupunu flašu skupocenog pića. Ovaj je uzme, prospe šampanjac u blato, i praznu je strpa u svoju kesu sa drugim sakupljenim flašama.

            Dobrota se ne isplati. U najgorem slučaju, ne samo što ispadaš glup, nego i stradaš. Kada, pred kraj filma, Toni predloži svojoj novopečenoj ljubi (istoj onoj koju je "izbavio" iz policijskog isledništva) da je povede negde daleko od perverznog noćnog kluba "Zlatno doba" u kome ona zabavlja raskalašnu klijentelu, devojka njegov predlog dočeka sa grubim i nezahvalnim smehom neverice. Kao da se smeje samoj ideji bekstva odatle. Kada, nešto kasnije, zlikovcima koji su mu dragu oteli, kaže da je voli, svi redom – uključujući i upravo zaklanog makroa, na samrti – prasnu u glasan smeh. Oni se smeju samoj ideji ljubavi, tvrdnji da neko nekoga voli, i spreman je da se za tu osobu žrtvuje. 

            I u tome je srž "kušanja" modernog, nesvetog (An)Tonija: on je stalno u iskušenju da uradi nešto dobro, ali u nakaradnom svetu u kome su dobrota i ljubav smešni – u kome je zlo pravilo, u kome je niskost sveprisutna, u kome su svi ogrezli u telesnu i duhovnu bedu – biti dobar i voleti predstavlja pravo pravcato iskušenje. Toni biva kažnjen zbog svojih mlitavih, nedorečenih, beskičmenih pokušaja da podlegne tim iskušenjima, i na kraju implicitno postaje kao i svi ostali, doslovno kanibalski proždirući telo svoje drage. Njegovo kušanje počinje u blatu, a završava se, sasvim adekvatno, u snegu i ledu, sve dok i njegovo srce ne postane ledeno.

            Veiko Ounpu svoj filmosvet gradi kroz epizodičnu strukturu, pri čemu između prikazanih dešavanja kao da stoje krupne elipse. To je mudar postupak, jer linearna uzročno-posledična dramaturgija bila bi promašena za konkretnu poentu, odnosno za slikanje ovog i ovakvog filmskog sveta. Ounpuovi junaci, budući pasivni i nesvesni ili tek polu-svesni, svedeni su na meso, kao stoka (u jednoj sceni to je čak i doslovno: glavni junak zatekne se skroz go, tela išpartanog flomasterom na delove, kao svinjska polutka, i jedva umakne kasapljenju motornom testerom). 

Kao takvi, oni ne mogu da zaista budu agenti i upravljači svojih sudbina: oni se, prosto "nađu" u nekoj situaciji, a da ni sami ne znaju kako. "Iscepkana", epizodična dramaturgija, stoga, savršeno oslikava haotičnost i izgubljenost njihovih egzistencija, i lutanje koje ih definiše. Dok okom trenu, već su bačeni na neku drugu stranu, bez dosegnute poente ili cilja iz prethodne scene, i bez svesti o njima.

            Epizodična struktura i tematika izgubljenih, tragikomičnih junaka u modernom svetu krasi i Ounpuov debitantski celovečernji film, Jesenja sonata (Sügisball, 2007). U njemu se, kroz niz uglavnom nepovezanih vinjeta, bavio nekolikim izgubljenim i promašenim likovima koji svoje neuspele veze i opštu besciljnost utapaju u litrima alkohola ili sitnim i ne tako sitnim činovima zlobe i nasilja prema drugima (ali i prema sebi). U tom debiju pokazao je sposobnost za vrlo lucidne uvide u psihologiju likova kao i filmofilmsku samosvest (kroz jednu eksplicitnu aluziju na Bergmana, čiji je uticaj primetan u opusu mladog Estonca), ali takođe i sklonost pomalo prepotentnoj samouverenosti i neodmerenosti kroz predugačke i često besciljne epizode koje čine taj dvočasovni film. Nešto koncizniji, mada ne i disciplinovaniji, bio je u svom prvom, srednjemetražnom filmu Prazni (Tühirand, 2006). U oba pomenuta filma, Ounpu se bavio pretežno realističkim portretisanjem problematičnih i promašenih međuljudskih odnosa, dok su povremeni nadrealni trenuci (kao npr. vratar hotela koji iz čista mira počne da vrlo dobro izvodi numeru "Beat It" Majkla Džeksona) bili vezani za nepredvidivo ponašanje junaka. 

            U Kušanju svetog Tonija Ounpu potpuno napušta svaku pretenziju realističkog diskursa, i sa svojom nadrealističkom parabolom kreće od samog početka, prvo u bunjuelovskom ključu, zatim u bergmanovsko-metafizičkom, da bi u kasnijim fazama filma koketirao i sa Tarkovskim (scena u oronuloj crkvi, u kojoj zlokobni sveštenik poprima fontrirovske antihristovske crte!) i sa Linčom (scena u malholend-drajvovskom dekadentnom klubu, u kome pesma i igra nose vrlo hororične konotacije), pa donekle i sa Grinavejem (finalna scena kao parafraza kraja Kuvara, lopova, njegove žene i njenog ljubavnika). U svemu tome Ounpu uspeva u velikoj meri da ostane svoj, odnosno da ne poklekne pod bremenom filmofilskih asocijacija i aluzija, već da se sasvim dostojanstveno ponese sa očiglednim uzorima. 

Makar ovim filmom i ne dosegao njihove nivoe, Ounpu je pokazao vanrednu vizuelnu kulturu, zaslugom vrsnog direktora fotografije, Marta Taniela (slikao i njegova prethodna dva filma), čiji se brojni suptilno izvajani prizori iz ovog filma bez preterivanja mogu nazvati antologijskim. Po vanredno potentnim, čak epskim slikama u crno-belom tonalitetu, kojima dominiraju blato, beda i ruševine u izmaglici pod tmurnim nebom, Ounpu se slobodno može nazvati estonskim sabratom Bele Tara. Idejno i dramaturški dosledniji i koherentniji, a formalno značajno superiorniji nego u Jesenjoj sonati, svojim drugim dugometražnim filmom, Kušanjem svetog Tonija, Ounpu je već zaslužio status jednog od najznačajnijih mlađih evropskih reditelja, od čijih narednih radova svakako treba očekivati da se još više primaknu najboljim delima pokojnih kao i savremenih autora čijim je prosedeima (pa i postignućima) blizak.

(c) Dejan Ognjanović for Cult of Ghoul & FILAŽ