izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 26. мај 2011.

ALL NIGHT LONG 2: ATROCITY (1995)

 
****
4-

            U okviru akcije "Nothing to do with Ratko Mladić" obznanjujem, zamalo pa sa zakašnjenjem, da još uvek, samo u narednih 5 dana, možete na svom najbližem civlizovanom kiosku ili u spec. knjižari, kupiti 111. broj kanadskog RUE MORGUE magazina, i u njemu pronaći, na samom kraju, kao jagodu na vrhu torte, moj novi text u rubrici CLASSIC CUTS, posvećen japanskom uber-torture splatteru ALL NIGHT LONG 2


            U tom textu (na engleskom, dakako) ja ga posmatram kao proto-torture-porn, ali i kao film koji ima nešto na pameti. No, da se ne ponavljam, ono što ovde želim o tom filmu da kažem, a što nisam za RUE MORGUE napisao, jeste sledeće.

            Kada sam ga pre par meseci reprizirao, povodom ovog teksta, shvatio sam koliko je velika (nesvesna) srodnost između ALL NIGHT LONG 2 i mog romana NAŽIVO. Pre svega, nastajali su u isto vreme – leto 1995, i prožeti su vrlo sličnim duhom, etitjudom, pa donekle i temama. Naravno, ja u to vreme nisam bio svestan njegovog postojanja, i prvih put sam ga pogledao tek 05.12.2001, sa DVD-a. Do tada je NAŽIVO već bilo više nego uobličeno u mom mozgu, kao i u prvoj verziji otkucanoj na mom tada novom kompjuteru. I duh, i zaplet već su bili tu.  

Ipak, sad kad gledam ALL NIGHT LONG 2, sa distance, a nakon relativno skorog čitanja NAŽIVOG (povodom prošlogodišnjeg novog, prerađenog izdanja, koje je još uvek u prodaji), vidim niz sličnosti, u opštoj slici, i na nivou detalja:

            - odsustvo moralizatorstva i osude svakojakih 'patoloških' stanja, dešavanja i likova, koji su prikazani 'as is', hladno, klinički;

            - motiv 'kvarenja nevinosti', odnosno inicijacije (u filmu znatno prostodušnije, ali ipak prisutno);

         - nihilistički etitjud bez ikakvog povlađivanja komercijalnoj naraciji i zapletu konvencionalnih feelgood horora (romansa, akcija, humor…);

            - skoro potpuno odsustvo bilo čega 'normalnog' (kod mene 'normalnost' oličava Goran, gazda na porno video klub; kod Matsumure su to prizemni henčmeni glavnog zlikovca); tzv. 'normalni' svet je samo vrlo daleki bekgraund s kojim likovi imaju krajnje tanku i upitnu vezu (barem na očiglednom planu; dubinski, su oni, svakako, delovi te slike, makar i marginalni);

            - gnušanje prema rađanju, prokreaciji, množenju;

            - eksplicitnost u krvopljusu, bez zatvaranja očiju, bez skrivanja: nema laži, nema prevare;

            - direktan sudar seksa i smrti; mortifikacija seksa i seksualizacija smrti;

            - homosexualnost kao jedan od aspekata otuđenosti i 'nenormalnosti' – kod Matsumure explicitnija, ali i jednodimenzionalnija, i naravno lišena ezoterične simbolike koju ima u mom romanu; 

            - teatralizacija i ritualizacija nasilja;

            - konceptualizacija osmišljenog sadizma;

            - osećaj sveprožimajućeg besmisla, besciljnosti, apsurda… sloma svih 'tradicionalnih' vrednosti;

            - glavni zlikovac u ovom filmu neodoljivo podseća, čak i fizički, ali pre svega po etitjudu, intonaciji, telesnom jeziku i mimici, na ono kako sam zamislio Borisa ("ubicu" iz Sekte ćelavih) u NAŽIVOM (dakako, u mojoj viziji on ima vrlo kratku kosu, ali sve ostalo je tu negde, minus Azija):

            - glavni zlikovac, po svojoj unutrašnjoj dekoraciji, a naročito po posterima na zidovima svog stana, više podseća na Dejana
kao i on, opsednut je anatomijom, telesnošću, mesnatošću egzistencije, kao i stvarnim (masovnim) zločinima, dokumentarnim snimcima genocida, najcrnjim slikama iz ljudske istorije…
 

            Naravno, postoje i brojne razlike: kod Matsumure imamo potpuno odsustvo šireg, društvenog konteksta jer fokus mu je sužen još i mnogo više nego kod mene u romanu; neubedljivija je i nedovoljno razrađena "filozofija" glavnog zlikovca (u poređenju sa mojom Sektom); veći naglasak je na eksploataciji, šoku radi šoka, iživljavanju koje nije baš uvek dovoljno osmišljeno i opravdano; tu je i odsustvo bilo kakvog nagoveštaja "viših" ciljeva, metafizike, kosmicizma – što Matsumurin film čini još crnjim i beznadežnijim od mog ionako mračnog romana, ali je film, takođe, gotovo jednodimenzionalan u svojim konotacijama, što moj roman, nadam se, ipak nije. 

            Ali, sve to na stranu, ostaje činjenica da je ALL NIGHT LONG 2 jedan od najbližih srodnika mog romana u filmskom svetu te ga stoga toplo preporučujem svima koji ga do sada nisu pogledali.

            Inače, prvi deo je znatno slabiji, tu je isti taj reditelj tek ispipavao temu nasilja među današnjom otuđenom i obezljuđenom japanskom omladinom, i taj prvi film ima strukturu prilično ravnog 'revenge' filma, pri čemu čak ni ta osveta nije realizovana ni inscenirana naročito zanimljivo, niti u smislu načina izvedbe, niti eksplicitnosti, niti pak nekakvog impakta koji bi to sve trebalo da ima. Zato on od mene ima 3- i tek mlaku preporuku.

            Treći deo je takođe vredan gledanja, ali samo za najtvrđe stomake, pošto je još gnusniji, prljaviji, morbidniji od prva dva zajedno, ali on ne uspeva sasvim da osmisli svoj totalni nihilizam i čini se kao gotovo mazohističko uranjanje u govna, štroku, spermu i menstrualnu krv samo kako bi poručio: "Sve je sranje, sem pišanja." OK, to je što bi rekli izvesni debelo-degenerični legalisti, "legitimna" poruka, ali ona nije izneta kroz zaplet dovoljno intrigantan kao u drugom delu, niti tu postoji i nagoveštaj tako zanimljivih likova kao u ovom ATROCITY delu, koji ostaje vrhunac serijala, pa zato treći deo od mene ima jaku, finu trojku (***).

            Čevtrti i peti deo dostupni su bez eng. titlova, pa mi zato još uvek čuče na lageru i čekaju svoj čas, mada sam jedan od njih pogledao po what the hell principu, bez titla, i to mi deluje znatno plitkije i slabije u svakom smislu od prva tri dela.
            Ako neko negde iskopa titlove za kasnije nastavke, neka ovde slobodno dojavi!

Нема коментара: