Nastavljam podsećanje na rane dane Grossmann festivala, tačnije na moj prvi boravak na njemu.
4. dan: četvrtak, 09.08.2007.
AFRODIZIJAK NA OSTRVU LJUBAVI
Uprkos pretnji od strane vremenske prognoze, koja je nedelju dana unapred za ove dane pretila sa 'showers' i 'thunderstorms' za ovaj deo Evrope, i četvrtak je osvanuo kao vedar i sunčan dan, sa tek blagom naznakom mogućih zajebancija kasnije popodne. Bilo je malkice rizično pomišljati na 'rafting' planiran za danas i na mogući pljusak baš dok smo u čamcima niz Muru, ali… kao što ja to uvek ponekad kažem, ko ne reskira – ne dobija!
Dakle, ustadosmo nešto ranije danas (pre podneva!), i odmah posle doručka po'itasmo u MITRU na okupljanje, odakle su nas organizatori sa 2 putnička kombija i nekolicinom auta sproveli do tačke ukrcavanja, kojih 26-ak km dalje. Dovedoše nas do osrednjeg splava, i meni malkice laknu. Hej, pa ovo ne izgleda loše, ima čak i krov! Netom što sam zakoračio na njega, domaćini rekoše: "E, brale, ne tamo. Ovde!" i pokazaše na 2 majušna čamca na naduvavanje koja isprva nisam ni primetio. "Ke?" rekoh ja, imitirajući brkatog Meksikanca kome je graničar upravo saopštio da se našao na pogrešnoj strani granice (iako sam bio uredno izbrijan). "Ništa ne brinite," kažu ovi, "ovde može da stane i po 15-ak osoba. Slobodno uđite." Ha, pa ovde fizički i ne može da stane više od 15 ljudi, sve i da hoće (optimistički pomislih ja, nesvestan da ću pola sata kasnije i u tome biti demantovan). Neki članovi grupe počeše da imaju ozbiljne sumnje glede sopstvenih šansi za opstanak u… ovome. Naročito Maja, Bekitova goth cura, koja je na sebi imala više gvožđa nego 2 kenobita zajedno. Ponuđeni prsluci za spasavanje (u nedovoljnom broju, baš kao na TITANIKU) delovali su više kao amajlije nego kao nešto što bi stvarno, zlu ne trebalo, nekome život spasilo. "Je li ovo – to?" upitah. "Mislim, ako se nađem u vodi, jel treba nešto da povučem, da pokrenem, da se ovo naduje ili nešto?" "Ma jok, to ti je to, takvo kakvo je." Hm, ovo ne deluje da bi plutalo ni da se stavi na poveću mačku, a nekmoli na še'set kila žive vage ljuckosti. A u životnom horoskopu mi lepo piše: čuvaj se avgusta meseca, i davljenja.
Ipak, svestan da se samo jednom živi i da, što kaže Marija Šerifović, "sve treba probati", turih taj smešni prsluk na sebe i sedoh na gumenu ivicu čamca u kome su već sedela 2 lokalna (iskusna?) veslača. Tuce nas se naguralo unutra (za nama je krenuo još jedan isti takav čamac) i otisnusmo se s obale na turu niz Muru, ka 'Ostrvu ljubavi' kao krajnjem cilju. Jor se, idiosinkratično, negde usput pogubio, i propustio je ovu deonicu avanture. Meni je trebalo oko tri minuta da zapazim: 1) da se čamac uopšte ne ljulja niti išta slično; 2) da čak deluje prilično stabilno i sigurno u vodi; i, najzad, 3) da je prilično vruće sa ovim jebanim prslukom preko majice na ovom suncu, te potonji skinuh sa sebe i stavih pred noge u stanje pripravnosti. Domaćini su velikodušno u čamac metnuli balon belog vina i jednu dvolitarku kisele vode, te se bacismo na špriceraj radi kvašenja usana i podmazivanja razgovora.
Tu, na čamcu, se Aca i ja upoznadosmo i sprijateljismo sa Sajmonom, jednim engleskim pederčićem koji mi isprva nije bio naročito simpatičan, jer govori i ponaša se skoro kao školski primer geja; ipak, kao što rek'o onaj u turskom zatvoru: "All it takes is a little bit of getting used to, is all!" Sajmon je zastupnik male londonske distributerske kuće specijalizovane isprva samo za gay, a kasnije i za druge low budget, genre, weird, unusual naslove. Poklonio mi je promo DVD nekog lezbo vampirskog filma (koji, na preskok, ne deluje baš previše inspirativno, ali ne bih rekao da je negledljiv). Ovde je došao sa Lojdom Kaufmanom, pošto ima nekakve veze sa Tromom u koje se nisam mnogo upuštao niti sam pamtio kakve baš.
U svakom slučaju, Aca i ja slatko popričasmo s njim, iako se nismo baš mnogo često slagali (npr, Sajmonu je super jedan od najgorih horora svih vremena, WISHMASTER 3!). Karlos je za to vreme snimao razne momente spuštanja niz reku za dokumentarac o festivalu koji je snimao sve vreme trajanja, i za koji dadoh nekoliko izjava (uključujući i jednu u naduvanom stanju, za koju se nadam da neće ući u final cut!). Ta Mura je, inače, tek malkice veća i 'opasnija' od Nišave, ali kraj kroz koji smo se spuštali nije bio bez svojih zelenih čari, i sve u svemu, beše prijatno i osvežavajuće na njoj. Za to vreme, mega-zvezde (Šijan i Kaufman) su išli autom, valjda su ih vozikali u neke vinske podrume ili tako nešto, uglavnom, nisu bili u čamcima, što je možda i bolje. Naročito glede Šijana i njegove mase… Bilo je dovoljno što mega-Aca R. sedi do mene!
Posle oko sat vremena stigosmo na nešto što local yokels zovu 'Ostrvo ljubavi', iako uopšte nije ostrvo, već najobičnija obala reke. U vazduhu se nije osećalo mnogo ljubavi, ali se zato osećao miris roštilja, i to je bilo sasvim dovoljno. Dovedoše nas u simpa šumarak, pod drvenu nadstrešnicu, gde nam domoroci pokazaše kako napraviti lokalni specijalitet: fora je u tome da se uzme parče leba staro bar dan-dva, nabode se na poduže drvce, i onda blago zapeče nad otvorenom vatrom (kao marshmellow!), a onda se onako vruće protrlja belim lukom i namaže nekakvim proizvodom koji je 98% gola svinjska MAST. Nisam bio impresioniran tom idejom, čak i nevezano za predstojeće mesište, te iz učtivosti prema navaljivanjima lokalaca ispekoh, namazah, i pojedoh par zalogaja sa jednog takvog parčeta. Zajedno sa tim 'specijalitetom', nudili su nas lokalnom rakijom, koja navodno ima afrodizijačko dejstvo. Ima dve vrste: 'muška' (beličasta) i 'ženska' (žućkasta), u čokanjčićima. Ja rakiju ne podnosim, a Aca R, kao veliki ljubitelj iste, nije mogao da odoli, iako se blago pribojavao šta će biti ako afrodizijak počne da ga radi večeras, u bračnom krevetu s Jorom… Terao je i mene da probam onu slađu, 'žensku', te liznuh reda radi (i jer me je ubeđivao da je 'kao medovina'), ali – štono rek'o onaj ženoubica – sve su one iste! Ne prija mi rakija pa bog, te se zato vratih finu vinu.
Onda sedosmo za stolove i klupe i bacismo se na (pre)ozbiljnu hranu: ogromne porcije u kojima su, iz meni nejasnih razloga, uz poveći komad svinjskog pečenja (now you're talking!) i jednu pljeskavicu bile i oveće gomilice pirea i podvarka. I sve to uz neizbežno (belo) vino. Usledilo je dalje žvakanje, pijenje, i kenjanje, tijekom koga saznadoh da je Sajmon veliki fan Arđenta, čak je pisao esej na temu 'Exploatacija žena kod Arđenta' ili tako nešto, te sam ga kinjio činjenicom da sam lično upoznao Majstora, pozdravio se s njim i dobio nekoliko autograma: "Here, this is the hand Argento shook! Touch it, shake it, kiss it, lick it, ha ha haaa!" na šta je on vriskao i skakao: "Nooo, shut up shut up shut up I don't wanna hear noooo!"
Fina tu zajebancija beše. Posle ručka sam napustio koncept pijenja iz čaše i bacio se na vinsku flašu. Pridružio nam se Šijan (za ženu i prijatelje: Šiki), poprilično ušikan. Za dezert su nam dali nešto braon što u sebi nije imalo čokoladu (što je abominacija po sebi) ali je imalo mnogo brašna, oraha i šećera, te to uredno zaobiđoh. Pošto se do tog trena već počelo spremati ozbiljno nevreme, posedasmo u vozila i krenusmo nazad u Ljutomer, gde nas već dočeka pljusak. U MITRI nije bilo mnogo vremena za zezanje, jer se već bližilo 19h, i evropska premijera Kaufmanovog novog tromatičnog uratka, POULTRYGEIST. Bio sam dovoljno pijan da mi ideja gledanja Troma filma ne zvuči suviše preposterous, te odosmo do bionje.
Ovo je, ujedno, bila JEDINA projekcija na kojoj se publika pokazala u neobrukanom broju: bilo je možda 50-ak ljudi i žena. Budući da je Kaufman bio tu prisutan da najavi i odjavi film, stvarno ne bi valjalo da ih je bilo tek tuce, kao ranijih i narednih dana!
POULTRYGEIST sebi u prilog ima to što je dinamičan, pa se fazoni (vintage Troma) smenjuju dovoljno brzo da se u toj masi nađe i poneki koji nije patetičan. Takođe, ima više efekata maske i transformacija i krvopljusa no u ijednom drugom Trominom filmu koji sam gledao, a to je uvek oku prijatno. Naravno da je to sve jeftino, i da su maske obvious, ali to je, kao, fora, to tako treba, to što se vidi da je fejk je, kao, deo Tromine 'magije'. Whatever. Film je zabavan i zato što glavni junak izgleda kao PLJUNUTI, ali zaista kao k.l.o.n.i.r.a.n.i. "ginger toxico 2 gafotas" (aka Zoran Janković), samo malkice mršaviji i manje ružan.
U filmu se pojavljuju Tromine stalne kameo-zvezde, Ron Džeremi i Lemi Motorhed, muzika (u mjuzikl deonicama) je potpuno bezveze (i tada mi je najviše zafalilo prisustvo SOUTH PARK dvojca, čiji je CANNIBAL THE MUSICAL Troma distribuirala), ali sve to traje taman koliko treba, i ne da nije bolelo, nego se čak moglo podnošljivo otpratiti. Aca nije bio tog mišljenja, i veći deo je prespavao, mada je to možda bio samo efekat onog afrodizijaka sa Ostrva Ljubavi. Sajmon, koji je sedeo par mesta dalje od nas, je pokazao koliki je peder time što se PREGLASNO smejao na svaki jebani KADAR u filmu (koji distribuira i u kome ima kameo), i aplaudirao na svaku, ma i najmanju 'foru', iako je – istine radi – ova publika kao stvorena za Tromu, i čak i bez njegovog podaničkog potpaljivanja zaista je vatreno reagovala na 'fore i fazone' koje im je Troma prdela u lice.
Potom je film okončan a Kaufman izašao na binu uz nove salve ovacija. Počeo je Q&A, sasvim respektabilan, voditelj je postavio nekoliko sasvim lucidnih pitanja, a čak se i iz publike javilo nekoliko tromadžija. Kaufman se pokazao kao autor mnogo zabavniji ispred platna nego na njemu: snimio sam diktafonom razgovor sa publikom, a potom sam ga priterao u ćoše i snimio s njim još 20-ak minuta intervjua samo za moj aparat, pa će se to uskoro naći tamo gde treba. Slikao se sa fanovima u holu bioskopa (sve vreme snimajući svojom kamericom sva dešavanja) i bio više nego user friendly: nosio je i masku Toxic Avengera s kojom je pozirao kao pravi pravcati šoumen kakav i jeste. Evo intervjua koji sam uradio sa Kaufmanom na Grossmannu.
U međuvremenu je kiša stala. Odosmo u MITRU gde su već počele pripreme za SHOCK CORRIDOR LIVE. Na svu sreću, uslovi su dozvoljavali da se to odradi napolju, kako je i planirano, pa tako i beše: ovog puta pred učvršćenim platnom (zaboravio sam da napomenem da su ovi austrijanci morali da platno za svog Hitlera pridržavaju, po jedan za svaku šipku, tokom ČITAVOG trajanja filma im!). Maja je kamerom usnimila celo zbitije, tj. priču na temu NEKROFILIJA, pa nije nemoguće da taj lajv performans bude i prikazan nekad, negde. Publika je to ispratila sa interesovanjem i glasnim reakcijama na pojedine inserte. Naravno, pošto se radi o (…) publici koja, uh, kako reći… nije baš posebno fanovski obrazovana… njima su kao novi (i šokantni!) delovali čak i inserti iz nekih klasika koje pratioci Cult of Ghoula konzumiraju nedeljom popodne, uz nedeljni ručak sa celom familijom.
Pred kraj performansa odoh da usnimim intervju sa Karlosom, koji ispade duži i zanimljiviji nego što sam očekivao, i koji će takođe uskoro biti okačen negde na netu. Vrlo zabavna i živahna priča, iako se između redova provlači njegova pederska nesklonost doslednosti, osvešćenoj ideologiji, pravoj ozbiljnosti… Drugim rečima, brojnim pitanjima i komentarima sam, zapravo, podrivao njegove teze podsećajući ga na njegove reči od nekoliko minuta ranije, iz kojih se uglavnom vadio klasičnim "Pa da, ali ja tako mislim i osećam, i šta mi ti možeš što nisam dosledan u tome?" (Kada sam kasnije pogledao par njegovih filmova, shvatio sam da intervju s njim baš i nije previše atraktivan, i nisam se ni baktao da ga transkribujem ili pak nudim nekome).
5. dan: petak, 10.08.2007.
HUDI MAČKI-LUTALICE
Za razliku od većine prethodnih dana, kada smo iz sopstvenog džepa plaćali taxi od Hlebeca do Ljutomera i nazad (jer je obećani prevoz organizatora najčešće bio prezauzet, preumoran, prepijan…), ovog puta smo imali organizovan prevoz. Tomu je bilo tako samo zato što su Acu R. u zadnji čas metnuli u žiri za ocenjivanje kratkih filmova, pa je morao pod hitno da ih odgleda zarad večerašnje dodele nagrada. Prethodni član žirija je svoje glasove ostavio napisane na salveti. Ne znam ko je bio treći (if at all?).
Naš vozač je, istina, iako lokalac, uspeo da se zagubi po ovim (zaista komplikovanim) brdima i raskrsnicama, i da napravi brutalno pogrešno skretanje, tako da nas je nenamerno dovezao do same hrvatske granice. Mislim, skretanje je bilo pogrešno da pogrešnije ne mre bit: umesto na sever skrenuo je na jug! Ipak, zahvaljujući tome neplanirano upoznadosmo još malo ljupkog slovenačkog kantrisajda pod sitnom kišicom. Razloga za žurbu nije bilo, a meni vizuelnih (i drugih) stimulansa nikad dosta!
Kako se ispostavilo, Aca filmiće ipak neće gledati kod Tomaža, već u 'Press centru' u MITRI, tj. na jedinom postojećem kompu, kraj kuhinje, uz žamor okolnih posjetilaca kafića. Ja sam preko njegovih ramena video najveći deo RAKETA (kojima će docnije dodeliti, i umesto autora primiti nagradu); tragovi potencijala su primetni, scenario ima nešto malo duha i fazona, ali osnovni problem je gluma, tj. delivery dijaloga, koji znatno kvari njihovu humorističnost (na papiru). Za moj ukus, suviše srpski film (you know what I mean?), ali tko zna, možda stvarno nije bilo ničeg boljeg u ponudi krateža?
U MITRI se još malo pozajebavah sa gostima, a onda dođe vreme za dodelu vinskih nagrada u Opštini (80 m dalje!). Ispred Opštine, na travnjaku, dešavala se konzumacija vina, te se upustih i u te aditive, uz dalje ćaskanje sa Acom (u međuvr. odgledo kratkiće), Sajmonom, Šijanom i Kaufmanom. Tom prilikom upitah Kaufmana da li gleda samo tromatične filmove, i šta mu je leglo u zadnje vreme od 'normalnih': reče da mu se vrlo dopao APOCALYPTO. Naveo je još nekoliko vrlo ukusno odabranih naslova, ali moj zamućeni mozak upamtio je samo ovaj. Ipak, rispekt, pamtim da je naveo kao odlične zaista samo filmove koje bih i ja odabrao. Šiki je stajao u svom uobičajenom polu-pogrbljenom stavu, dodatno naheren vinom.
Onda nas pozvaše unutra, na zvanični deo ceremonije.
E, sad moram da kažem nešto generalno, glede jezika i komunikacije.
Nalazim vrlo bizarnim, i neozbiljnim, to što:
a) strani filmovi nisu bili uopšte titlovani na slovenački, već išli na engleskom ili sa eng. prevodom;
b) najave gostiju ispred njih išle su vrlo trapavo, sa mnogo priče na slovenačkom (koju gosti nisu razumevali) i iznenadnim tutkanjem mikrofona u ruke zbunjenima, u stilu: 'aj sad malo vi.'
Što se tiče upotrebe srpskog, tu moram da kažem da nije bilo problema (mada mi rekoše da je prošle godine neka pijana budala vikala: "Zašto se ovde priča na srpskom?" ili nešto u tom stilu). Dakle, sa domaćinima smo govorili srpski, isto tako i oni s nama, što je bio i jezik na predavanjima (mome, Veljinom, Aca + Bekitovom…).
Međutim, na toj dodeli nagrada, koja je očigledno bila usmerena ka lokalcima (odgajivači vina, i precednik opštine), žvaka je išla isključivo na slovenačkom, bez trunke prevoda, što je prilično smorilo gomilu Grka, Engleza, Austrijanaca, Srba i drugih. Izašao je da nas pozdravi gradonačelnik koji je izgledao isto tako neotesano i politikantski kao u nekoj, recimo, srpskoj Surdulici ili Galibabincu. Znači, brkat i sa oooogrooomnom otromboljenom stomačinom (u košulji) nadnetom nad pantalone. To istrpeh, ali kad najaviše lokalnog pesnika i njegove ode majci zemlji, mirisima tla, plodovima Dionisa, ja odsustvo prevoda upotrebih kao sasvim zadovoljavajuć alibi (bar za moje potrebe) da umaknem iz prostorije i pridružim se sve većoj grupi izbeglica iz sale. Kasnije mi rekoše da je poezija bila baš kakvu sam očekivo: mnogo 'uh' i 'ah' i 'oh', mnogo afektacije i uzdisaja i palanačkih panegerika vinogradima. U dvorištu je neki dušmanin boce s vinom zamenio burencetom u kome je bio sok od jabuke, što primetih tek kad je bilo prekasno.
Ipak, ubrzo me dobro obavešteni krugovi izvestiše da se nastavak konzumacije vina dešava u podrumu zgrade, te odoh tamo. Isprobah još nekoliko sorti belog, ali još uvek dovoljno trezven i samokontrolisan. Te katakombe su bile simpatičan ambijent za cirkulisanje sa vinskim čašama u ruci i ćaskanje sa polupijanim gostima. Karlos mi je pokazivao neke pederske trikove tj. različite varijante za pokazivanje srednjaka, za koje nisam bio siguran da li da ih shvatim kao uperene ka meni (podjeb) ili kao zabavnu društvenu igru inspirisanu vinom. Meni je zabavnija bila igra "Mazni flašu dok niko ne gleda" (...) jednu flašu je iz obližnjeg sanduka posudio i Englez Sajmon, iako je je njegova torbica bila groteskno premala da sakrije flašu. Ništa smešnije nisam video još od trenutka kada sam, pre 10-ak godina, u stanu mog pokojnog prijatelja džankija prisustvovao sceni u kojoj, na nailazak džankijeve keve, njegov prijatelj kesicu sa travom 'krije' ispod vrlo male piksle sa ravnim dnom na stolu tako da potonja stoji vidno naherena, nimalo ne zaklanjajući kesicu ispod sebe. Ipak, izvukosmo se odatle neuhićeni.
Ponovo napolju, zapazih facu koja izgleda ko pljunuti Đura nadrealist. Bio je to baš nadrealan momenat, budući nenajavljen. Ispade da nisam baš tolko pjan, no da je Đura stvarno svrnuo iz Ljubljane da se sretne sa Šikijem i uruči mu nagradu. Opet je počela kiša, ali se ja i Jor (kome ionako ne treba mnogo alkohola da počne da se klati i koluta očima) udenusmo u kombi koji nas odveze 120 metara dalje, do bioskopa u kome je dodela Grossmann nagrada. Ispred njega još malo popričah sa Kaufmanom (ne sećam se o čemu) i upoznadoh Hitlera (koji uživo nimalo ne liči na sebe); tu zapazih da je baja vrlo duševan lik i zanimljiv sagovornik. Beki i Maja su se iz nekog razloga stalno smejali i tvrdili da sam pijan, ali to naravno nije bilo tačno: samo sam se malo više zezao nego obično.
Sala je bila pristojno popunjena i ukrašena, ceremonija je bila znatno bolja nego u Opštini (mada bez vina!), bilo je čak i prevoda na engleski. Rezultate znate, da se ne udubljujem mnogo u to: Šiki za životno delo, FRITT VILT za najbolji film festivala (Znate šta je najgore? Što taj mediokritetski proizvod zaista i JESTE bio najmanje loš u ovoj konkurenciji; mada, da se ja pitam, nagradu bih za dugometražne dao POLTRIGAJSTU.), RAKETE za najbolji kratki i Kaufman za… za to što je došao u goste, za razliku do one švapske pičke, Butgerejta! Aca R. je, u ime prijatelja, primio nagradu koju mu je dodelio, što je bilo baš onako, simpa.
Onda odosmo u MITRU na novu turu Markovih pijanih improvizacija, drobenja kičme i ćaskanja sa ovima i onima. Da, u nekom trenu sam i večerao, što je dodatno anuliralo ionako slabi učinak alkohola, tako da sam bio sasvim trezven za intervju sa Šijanom koji sam usnimio Bekijevom kamerom – jer sam tog dana uspeo da u sobi zaboravim diktafon. (Iz tog razloga nisam usnimio ni intervju sa onom plavušom iz ionako shitty BROKENA.) Na žalost, Bekijeva kamera je u sebi imala mesta samo za 20-ak minuta, kojima sam jedva zagrebao sve ono što sam hteo da pitam Šijana, ali razgovor nastavismo i posle isteka kasete, iako ga je vino ubrzo sustiglo tako da se sa ženom povukao nešto pre 23h.
A oko 23h je u dvorištu, sa bima, prikazan YAKOV LEVY SPECIAL, serijal kratkih, brutalno neukusnih i neodoljivo gross-out filmića nekog blesavog Ukrajinca, sasvim u Troma duhu splat-slapstika, ali sa još više neukusa. Koga ovo zanima, neka izgugla ime, sigurno ima nešto na netu, mrzi me da prepričavam, ali svakako ih vredi bar jednom pogledati zbog tog infantilnog sexopsednutog parodijskog duha i zbog Baba Alle, najstarije, najdeblje i najružnije (bezube) kurve u Ukrajini (a verovatno i šire), koja je zvezda većine ovih produkata. Kaufman, koji je sedeo ispred mene, vidno se zabavljao. Malo kasnije, kad su mu Slovenci pustili VINOPIRE (onu negledljivo amatersku tvorevinu bez duše i stila i minimuma kompetencije) on je odgledao kojih pola sata (iz učtivosti?) a onda se pozvao na umor i krenuo da zove taxi. Siroti čovek.
kajenje je zajebana stvar
ОдговориИзбриши