izabrana dela

izabrana dela

среда, 03. август 2011.

GHOUL'S GROSSMANN GROSS-OUTS! (3. deo)


             A evo i finalne epizode reminiscencija na Grossmann festival 2007. a sve u jeku priprema za osvrt na najnovije spektakularno izdanje!


6. dan: subota, 11.08.2007.
KO TO TAMO DUVA?
Budim se uz zvuke kiše koja neodoljivo rominja kroz prozor i Jora koji pokušava da me ubedi kako je genijalna ideja ustati u ranu zoru (10.30 h) po takvom vremenu i ići u Ljutomer na 'Vinski festival'. Vadim čepove za uši, i mrmljam: "Zar stvarno misliš da želim da idem da po kiši gledam a bunch of local yokels kako idu ulicama u smešnim kostimima, rastežu harmonike i pevaju ode vinu? Kad bih bar znao da će na kraju da nekoga spale u džinovskom wickermanu, možda bih i dizao dupe iz kreveta, ali ovako – no way, Jose." On kaže da mora, zbog Bete. OK, rekoh, pozdravi Betu. Aca je bio istog mišljenja, te nastavismo da se rastežemo po krevetima (svako u svom, mind you!) još oko sat vremena.
Doručak nam je, zbog Hlebecove ovlaženosti, bio poslužen unutra, u prizemlju njegove kuće, u ambijentu koji podseća na setting za Bavin BARON BLOOD: zidovi od krupnih komada stene, jezive slike po njima, i džinovski crni chandelier sa koga sam zamišljao gole djeve kako vise, vezane i vrištave. To me, niotkuda, podseti na priču o najstarijem lokalnom uzgajivaču vina, koji ima 100 godina, ili još i koju preko, i čije mi je vajkanje Marko citirao pre neki dan. Ta starina je bila poznata po izjavi: "Dok je bio Tito, svima nam je bilo super. Ali još je bolje bilo kad su ovde bili Nemci…" Na putu do Ljutomera moje oštro oko spazilo je tablu koja reklamira AUTO RAJH, pa sam nater'o Jora da to uslika.  
            Pomisao na trčanje u kafe MITRA, koji nam je već pomalo dozlogrdio kao ambijent, naročito po kišnom danu, i sa sumnjivom brojnošću gostiju (ovo je poslednji dan festa, i mnogi su već ranije krenuli odavde), nije mi bila nimalo privlačna, te zato predložih Aci da se još jednom prošetamo (ovog puta bez vrućinštine) do Vidikovca, i izogovaramo preostale, do sada nekim čudom izostavljene, filmske (ne)radnike Srbije. Tako je i bilo! Pejsaži nisu bili u magli, kako sam se nadao, ali niski beli oblaci, i nedavna kišica, činili su ambijent drugačijim no tijekom prethodne šetnje, i prijatnim oku i duši. Prisećali smo se toga koliko je HELLRAISER genijalan film i takmičili u navođenju citata iz njega, ogovarali haos u FCS-u, izražavali sumnju u njin projekat 7-tomne Enciklopedije Filma, itd.
            Onda se vratismo Hlebecu, i taman kad smo mislili da krenemo u Ljutomer – Ljutomer je došao nama! Bukvalno na izlaznim vratima sretnemo Jora, Bekija, i još gomilu gostiju: Šiki + žena, 3 Austrijanca, 2 Omladinke, Sajmon, Marko i Tomaž. Ispade da će se ovde ipak desiti ručak, o kome se od juče šuškalo i nagađalo, mada nas niko nije explicitno o njemu izvestio niti na isti pozvao. No, kad se već tu zatekosmo, pa još u tako dobrom društvu, rekosmo "votahel!" i sedosmo uz astal u odjelu za goste, na I spratu, sa čijih panoramskih prozora eksplodira vidik na 2 strane sveta. Ispade da je mudro što smo otišli u šetnju posle doručka, da malkice ogladnimo, ali još mudrije što smo ipak doručkovali – jer taj 'ručak' zapravo ispade tek ono što srpski domaćini zovu MEZE!   
Elem, dobili smo: supu od pečuraka (nisam neki ljubitelj, ali pošto sam prethodnih dana znatno otvrdnuo svoju stolicu pretežno čvrstim jelima, uželeh se malo čorbe) i ordever sa malo kobaja, pršute, sira, kuvanih jaja i paradajza. I hleb (crni, teško da je jutrošnji). Nisam se previše unosio u ovo meze, jer nije bilo bitno različito od onoga što smo već 5 dana jeli za doručak, pa tako i samo par sati ranije. Nadao sam se đakonijama koje sam ranije tog dana video Hlebeca kako pohranjuje u svoje ogromne krematorijume u dvorištu. Avaj, kad je ovaj, odmah posle ovog ordevera počeo da donosi buhtle (koje čak i nisu moja ideja poslastice: običan slatki 'leba pečen sa malko pekmeza), shvatih da je Hlebec odneo šalu, te dohvatih suvi crni hleb i uzedoh malo pršute i kobasca i sira. Sve to uz obilate doze belog vina. Sticajem okolnosti zapale su mi dve čaše iz kojih sam naizmenično pio, jer ispade da Hitler ne sme vino, iz medicinskih razloga.
            Deo tog obeda koji mi je najviše prijao jeste: belo grožđe koje nam je izneto na kraju. Nisam ni znao (jer nisam nikad ni razmišljao o tome) da postoje posebne vrste grožđa samo za vino (nisu mnogo dobre za jelo) i vrste koje se gaje samo za jelo. Ovo koje nam je izneto svakako spada u najbolja grožđa koja sam ikada jeo, te uništih nekoliko grozdova. Sve to uz zabavno ćaskanje sa Šikijem, i neizbežna pitanja vezana za KO TO TAMO + MARATONCE o tome kakvi su bili glumci, kako je bilo snimati te filme, kakav je ko bio na snimanju, jel bilo improvizacije, itsl. Marko je totalno šarmirao sve prisutne, čak i 'bezobrazni' vicevi i provale iz njegovih usta su imali izvesnu detinju nevinost i simpatičnost. Nije nemoguće da dobije manju ulogu u nekom narednom Šijanovom filmu. (Naravno, svi smo bili učtivi da ni rečju ne pomenemo njegov S.O.S. i ta tišina je pričala volumene, što bi reko Ratko.)
            Onda pođosmo ka Ljutomeru. Ja i Aca i Jor bejasmo u Tomaževom autu. Tu je došlo do jednog bizarnog razgovora koji bih voleo da mogu da pripišem vinu – mada ga nisam previše popio, a i Aca i Jor su ga čuli. Ipak, iz poštovanja prema domaćinu, neću pominjati njegov groteskni faux pas, tim pre što nikad posle toga više nije tražio ono što je zatražio tada. On unrelated topik, ispade da nema ništa od novčanog dela nagrade za kratež Acinog drugara, tj. da će obećanih 500 E, reklamiranih u svim medijima, biti, možda, uplaćeni, ali "ne pre 28. septembra", kako ljupko improvizova Tomaž. Aci to nije baš bilo smešno, ali meni je ova Srbija usred Slovenije bila blago zabavna. Ipak mi nismo baš toliko različiti koliko bi neki želeli da naglase.
            S tim u vezi, 2 opaske:  
1. SVI iz ex-Yu obožavaju srpske psovke, i što masnije i groznije i uvredljivije i sočnije, to bolje! Ako nekome hoćeš da jebeš majku, ali propisno i do daske, moraš na srpskom. Marko se pokazao naročito receptivnim za duševnost srpskih psovki, oduševljeno ponavljajući i mentalno zapisujući svaku koju bih mu velikodušno i nesebično izneo. I uopšte, Marko je najveći Srbin među Slovencima, vrućim temperamentom – koji vuče pomalo na Afriku, pošto mu je ćale iz Eritreje! – totalno odskače od fun-loving ali fun-unable-to-produce okruženja.
2. Ispred bioskopa me, sasvim iznenada, prepoznavši srpski kojim govorim, spopadne jedan lokalni mladi fotograf: kaže, 'oće da ide sa curom u Guču, pa se pita ima li u okolini neko dobro jezero gde bi, usput, mogao s njom da svrati da se malo zezaju. Ja se prvo nasmejem na ironiju ("E, moj brajko, gde baš mene nađe da pitaš za Guču!?"), onda priznam da imam prilično mutnu predstavu o tome gde se, tačno, Guča uopšte nalazi, i kažem, instinktivno, da mi se javlja kako u tom kraju nema nikakvih jezera. Tu naiđe i Aca, još gori Srbin od mene, podjednako zbunjen pitanjem. Na kraju mu preporučim da ode na Taru a zajebe pomisli o jezerima.
            Ovo sve pominjem jer doznajem da je među Slovencima poveća pomama za odlaskom na Sabor trubača u Guči, njima je to zabava kakvu u Sloveniji (više) nemaju niti mogu da imaju, pa odlaze na jug, where the grass is green and the girls are pretty and the trumpets loud and the pigs dead & roasted! Iako se na sva zvona zvoni što je Slovenija u EU (recimo, na svim zvaničnim natpisima vezanim za Festival stoji upadljivo naglašeno 'Ljutomer, Slovenija, EU'!), primećujem određenu vrstu, eh, zadrške. Mislim, lepo je njima, bole ih kurac, sa ličnom kartom idu na put, samo uđu u avion gdegod im ćune da idu, nemaju jebavanja sa vizama kakve smo mi imali da bi nas pustili čak i u Sloveniju… ali, vidi se izvesna doza nostalgije za izvesnim balkanizmima koji još nisu iščezli iz kolektivnog nesvesnog.  
To zapažam u brojnim detaljima, pa čak i kod Hrvata: recimo, vidim da momci iz ŽUTOG TITLA kao posebnu ezoteriju u svojim knjigama naglašavaju činjenicu da su u 80-im čitali (srpski) YU VIDEO, i čak filuju svoje textove apsurdnim, ispraznim citatima iz tamošnjih napisa da bi to dokazali. Meni je, npr, bilo naročito zabavno da podjebavam Marka što mora da izađe iz kafića MITRA i da puši napolju, zbog EU propisa o 'kajenju': "Šta je, Marko, što te isteraše napolje kao poslednje pseto? Što pušiš ovde? Pa zar ste se za to borili?!" On je samo rezignirano slegao ramenima. (Mene, inače, kao nepušača, posebno uveseljava posmatranje muka kroz koje prolaze pušači kako bi utažili svoju adikciju! Kažu mi da je kazna za pušenje u kafiću 120 E! He he he, damn bastards, tako vam i treba, nosite svoje kancerozne štapiće daleko od mojih pluća!)
            To (pred)veče sam pretežno proveo pričajući sa g. Hitlerom. Nekako se dohvatismo teme raspada Jugoslavije, genocida, rata, Bosanaca, Šiptara, itsl, i ja mu iznesoh neke svoje opservacije za koje mi je sada krivo što ih nisam snimio diktafonom, jer mi je odnekud pokuljalo posebno nadahnuće da su se Hitler, kao i Sajmon (već dobrano pripit) valjali od smeha – Sajmon još malo pa bukvalno, u par navrata samo što nije pao sa stolice kad sam im pričao o metodama razmnožavanja Šiptara, kao i o načinima za njihovo istrebljivanje. Onda je pijanom Sajmonu iz nekog razloga ćunulo da ustane i počne da se dere kako neće dozvoliti da se u njegovom prisustvu više čuje 'the N-word', misleći pritom na činjenicu da sam ja Marka sve vreme iz ljubavi zvao 'my nigger', na šta je on uzvraćao prijateljskim zezanjem na račun mog (ne)rasta, zovući me 'malim Srbinom' itsl. Dakle, kad je ovaj engleski pederčić ustao u odbranu crnaca, ja se setih da je još veliki Krouli pisao "The key of joy is disobedience", te počeh da ga poprckujem u stilu: "What N-word? Ninny?... Nigger? NIGGER, is it? Why not? Why shouldn't we talk about Niggers?" itd dok je ovaj padao u fras, primao se i skakao kao text-book seka persa sve dok ga nisam porazio svojom tvrdoglavošću.  
Hitler mi je pričao o svojim drugim projektima (pretežno glumi u pozorištu, imao manje uloge na TV, napisao 2 drame i roman koji mi uopšte ne zvuče kao nešto što bih čitao, ali – tko zna?) kad stigoše špagete koje je Aca naručio za sebe i mene. Na žalost, u MITRI se često dešavalo da čak i uski izbor sa menija bude dodatno sužen time što nema svega sa njega, te tako umesto bolonjeze dobismo špagete sa tunjevinom ili tako nečim ribećim, što mi nije preterano prijalo. Bilo je to poslednje veče zajedno, i proteklo je neočekivano bezbolno (u smislu: očekivao sam da će biti predosadno, svima nam je MITRA već bila na vr' kurca i jedva smo čekali povratak nazad), bilo je čak vrlo zabavno.  
            Na kraju večeri, izgrlismo i izljubismo one simpatičnije među gostima, s ostalima se pozdravismo, i krenusmo na spavanje relativno rano: u krevetima smo bili već negde oko 02.00 h, možda i ranije. Trebalo je sutra rano ustati za put kući.


7. dan: 12.08.
OJ, SRBIJO, MAJKO MILA!
 
Jutro vlažnjikavo ali suvo. Ustadosmo oko 08.30h kako bi se malo založili Hlebeca i igara i spremili se za polazak na put, koji se desio oko 10.30h. Jor je malo gnjavio s pakovanjem jer je zaturio svoje plavo jastuče za putovanja itsl, ali na kraju, posle kraćeg čekanja, pođosmo i, sem kraćeg šopinga u Merkatoru, ovog puta nije bilo zaustavljanja i gnjavaže. Život je zaista mnogo lakši bez jebanog FRITT VILTA! Dve omladinke su ostale da jure muževe po Sloveniji, pa smo se nazad vraćali rasterećeni njinih odsutnih prisustava, razbaškareni po kombiju. Kroz granice prođosmo kao vruće sečivo kroz kocku putera.
Budući da je I tom ŽUTOG TITLA rasprodat i ni autori nemaju primerke za prodaju/razmenu, ja se poduhvatih čitanja primerka koji su oni KUPILI da bi poslali Zlakobriji, i pročitah ga celog u putu; i ne samo njega, nego dobrano načeh i II tom, kao i KATANE, LIGNJE, BRADAVICE (vodič kroz japanski film). ŽUTI TITLOVI su umereno zabavni, mada nedovoljno duhoviti za moj okus (povremeno su baš napregnuti u pokušajima da budu, ali neće to silom); čak smo se Aca i ja zabavljali tražeći propuste (materijalne greške, netačnosti i sl.), i našli ih gomilu. Uprkos tome, utisak mi je pretežno povoljan. Te knjige se i ne reklamiraju kao drugo do ZABAVNIK, i umereno zabavne jesu. 
KATANE, LIGNJE, BRADAVICE su već nešto drugo. Naizgled ozbiljnija, ova knjiga je tek prilično površan UVOD, u kome se o svakom naslovu piše tek par najuopštenijih rečenica o zapletu i 'hajlajtima' + neki neargumentovani te stoga neubedljivi sudovi o njima. Otprilike, kao zbirka copy-paste plot summary + user comments tih filmova sa imdb-a. Pazi, ne kažem da je to način na koji je knjiga pisana (tj. da je plagijat tuđih textova) nego je informativnost i dubina textova na tom nivou: elementarnom. Teško da će bilo koji pažljivi čitalac Cult of Ghoula saznati u ovoj knjizi za neki naslov koji ovde ja ili neko drugi nismo već prikazali sa mnogo više dubine i analitičnosti. Svejedno, veliki plus za trud, i za širenje japanskog gospela među would-be filmofilima-početnicima. 
U Bg stigosmo oko 16h, čitavi, orni, neoštećeni (što važi čak i za Bekijeve flaše vina koje je kupio od našeg Hlebeca). Oni odoše svako na svoju stranu, a ja se smesta bacih u dodatna 3 sata gnjavaže u NIŠ-EXPRES busu ka Nišu koji je, kako bi me smesta podsetio gde sam se vratio, bio kao najgori košmar svakog putnika: krcat (mada sam mesto do sebe uspeo da izborim nezauzetim), sa susedima u vidu nervozne blebetave majke, njenog retardiranog (ali zaista, taj pogled!) muža i njenog derišta koje se najveći deo puta – dernjalo. Usledilo je menjanje pelena usred puta, mnogo priče, mnogo plakanja, mnogo ispraznog ćaskanja mobilnim sa familijom koja ih čeka u Nišu… a moji čepovi za uši uspeli su da me zaštite tek jednog dela tog užasa, ali ne baš svega. Povratak domu je zaista bio okrepljenje.

A sad, restlovi: bits & pieces koje nisam do sada izneo, a nisu sasvim beznačajni:
 
- Zabavio sam svoje domaćine kada sam, listajući jednu knjigu na slovenačkom, otkrio nekakvog masovnog ubicu, Grossmana, koji je zaklao 50-ak ljudi i prodavao njino meso mesarama. Bili su oduševljeni činjenicom da je (kako to često biva) trebalo da dođem ja, čak iz Niša, da bih njima, tu u Ljutomeru, otkrio pravi smisao Festivala!

- Ostali filmovi! 
* Češke SF filmove nisam gledao sada, jer sam te iste gledo u Berkliju, u Pacific Film Archive. Donekle žalim, jer KRAJ AVGUSTA U HOTELU OZON, pa i IKARIE, vrede reprize. Ipak, nije se moglo baš sve i svuda!

* Slovenački NA NEBU KAO I NA ZEMLJI ne videsmo jer smo u to vreme (otvaranje) još bili zarobljeni na granici; kažu da nije negledljiv. Aca je dobio DVD pa ću ga, možda, nekad pogledati. 

* BORE LEE: ZLATNE NUNČAKE: bio sam u bašti dok je ovo išlo i ćaskao sa ŽUTIM TITLOVIMA; povremeno sam bacio pokoji pogled, i čuo i više dernjave nego što bih želeo, ali ovaj jad i beda zaista nisu za dugometražni format; zapravo, čak i kao kratki film, nije mi posebno zabavno da se smejem (kliničkim) retardima. Za slovenačku publiku, pak, ovo je bilo baš po meri! Bio sam zabezeknut kad mi rekoše da je 1. deo ovog serijala (toga ima još!) igrao čak i u hrvatskim kinima, a da je DVD među najprodavanijima.

* KO TO TAMO PEVA – ovo mi je krivo što nisam pogledao: kažu da je prikazana neka savršeno očuvana kopija iz slovenačke kinoteke: Šijan je lično oduševljen. Jor kaže: "Nisam znao da u tom filmu postoje te boje!" Film je prikazan pred nekoliko stotina (kažu 250, ali možda malo ipak preteruju?) ljudi. Hlebec reče da dolaze neke njegovi pajtaši čak iz Maribora samo da bi zajedno gledali taj film s njim. Kako se ne diviti filmu koji i posle 27 godina uspeva da s nesmanjenim uspehom zabavi publiku, čak i onu koja, kao, ne govori srpski, i da probije sve barijere koje će zauvek ostati neprobojne ovim pišljivim produktima koje danas srpskim filmovima nazivamo!

- Ostali gosti!
 
* Snimio sam intervju sa norvežaninom, scenaristom FRITT VILTA. Baja mi nije nimalo simpatičan: delovao je užasno uštogljeno, skroz out of place & out of touch sa žanr-fanovima. Priznao je da je bio unajmljen, da nema posebne ljubavi prema hororu, a nekmoli znanja, itd itd. Lukavim pitanjima naveo sam ga da samog sebe denuncira kao smrdljivka koji nije ni mogao da napiše nešto originalnije od one bljuzge.

* Plavuša iz BROKENA je pristala na intervju, ali onda kad sam ja hteo, ona nije mogla, onda kad je (možda) mogla ja nisam imao diktafon uz sebe; ne žalim previše. 

* Sa špancem iz filma COLD HOUR imao sam, zapravo, vrlo zabavan razgovor: nezvaničan, ali vezan za film. Ispalo je da, kao i ja, veoma voli Viljarongine filmove; pričao mi je o Kirogi, režiseru filma COLD HOUR (stidljiv, povučen, živi s majkom), o filmu Vudija Alena u kome sada igra, o španskim hororima, o de la Iglesiji (kaže da ima poveliki ego, da nije baš najprijatniji za društvo) itd. Vrlo simpatičan lik, skroman, tih, da ga ne spazih u društvu Bekija i Maje možda ga ne bih ni upoznao.

* Grci koji su sočinili TO KAKO bili su smešteni kod Hlebeca, kao i mi, ali nisu mi bili simpatični. Sem par učtivih fraza tokom doručka nisam poželeo da se s njima bondujem niti da pričam o ne znam čemu. Ipak, bila mi je zabavna situacija u kojoj se Beki malo usekao kad ga režiser filma upita otkud mu insert iz njegovog filma koji je pustio u ŠOK KORIDORU. Iako je Grk zvučao kao da se šali, i da ne zamera što to posedujemo na divxu, ni ja ni Beki nismo baš bili ubeđeni da ovaj gleda na pirateriju baš blagonaklono (kao Kaufman, navodno).

- Mediji? 
Nalazim pomalo apsurdnim da su organizatori dovukli ovolike goste, a da najveću većinu njih nisu nikako upotrebili. Ako ne računamo vrlo kratke naklone pre početka njihovih filmova (sa najavom na slovenačkom), druge interakcije sa publikom ili novinarima nije bilo. Niti Q&A posle filmova (s kim? s KOJOM publikom?), niti su nešto novinari i kamermani bili prisutni da nekoga usnime i propitaju. Konferencije za štampu praktično nisu ni postojale, sem za najizvikanije goste (Šijana i Kaufmana). Šteta jer, kao što rekoh, neki od najzabavnijih gostiju bili su iz senke, nisu zvezde, ali imali su šta da (po)kažu.

- Sve u svemu?
Pa, interesantno iskustvo, sa svim usponima i padovima. Drago mi je što sam otišao i iz prve ruke video sve to, upoznao neke zabavne ljude, razmrdao svoje engleske mišiće, zezao se (pretežno) o tuđem trošku, pogledao neke (kako ispade, pretežno loše) filmove… Vredelo je podneti to malo žuči zbog meda, koga je ipak bilo u dovoljnim količinama.
Toliko od mene.
Živeli!

Нема коментара: