O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem

             U prethodnom izveštaju opisao sam "susrete" sa Lijem izdaleka, tačnije – viđenja, u masi i iz mase, na njegovim javnim pojavljivanjima na Grossmannu. Sada je red da opišem i kako sam se sreo s njim naživo, i o čemu smo tom prilikom popričali.

Što se tiče mog intervjua sa Lijem, čim sam video koliko je stroga njegova Žena-Zmaj, napustio sam i to malo nade da ću dobiti priliku za tete-a-tete sa njim, i prepustio sam se molitvama da barem bude upriličeno nešto slično onome što smo imali sa Cormanom pre nekoliko godina: zajednički razgovor nekolicine najvećih fanova i novinara sa njim. Međutim, sasvim neočekivano mi, veče uoči tog sudbonosnog zbitija, priđe preslatka PR festivala po imenu Urška (to je ime nastalo od milja od Ursula, ali uvidom u njenu ličnu kartu uverio sam se da je Urška pravo ime a ne nadimak), i reče mi da sam u užem izboru imena za intervju sa Lijem te da budem spreman sutra popodne. Baš fino, pomislih, i dalje sumnjajući da će to stvarno da se desi. I mean, come on: pa tu je i Žuti titl, i gomila drugih najvećih medija iz regije, a Lija bi baš meni dali...?

            Bio je to dan u kome se odigravao i tradicionalni rafting do "Ostrva ljubavi". Od muke što tamo nije služeno vino, iskapio sam jedan čokanj rakije (koju inače ne pijem), a potom, kada smo u povratku svratili na jednu farmu meda, naterali su me da popijem jednu, a zatim i drugu čašicu medovače. Iako je ona slatka i pitka, čak i za moje senzibilno grlo, branio sam se od nje pre svega zbog toga što nisam hteo da se opijem i onesposobim se za decentan intervju sa Legendom – ali onaj prokleti fun-loving alkos Marko Mehtsun je toliko insistirao i navaljivao da bi napio i majku Terezu a kamo li mene, koji svemu dobro odolevam, osim iskušenjima. (Da, pozdravio vas Gručo Marks.)

            No, sinoć najavljeni plan bio je da sa Lijem pričam oko 18.30, a da pre toga malo odremam i pročistim se od umora, od napornog veslanja Murom i ošamućenosti od tih rakija, a san je pouzdan lek, bar kod mene. Eto šoka kad se vratismo nazad u Ljutomer, a tamo mi Tomaž (aka "Zli Tomaž") saopšti da je došlo do promene plana i da sa Lijem ne razgovaram večeras, najeden, ispavan i istrežnjen, nego sada odmah, gladan, umoran i polupijan! Smesta sam se otreznio, zaboravio na hranu, san i ostale gluposti, i pohitao u hotelsku sobu da pokupim diktafon i memorabilije za potpis, i smesta me strpaše u auto koji krenu ludačkom brzinom da zavija krivinama ka dvorcu Jeruzalem, gde je u tom trenu Lija uveliko gnjavila ekipa slovenačke televizije, a ja bi trebalo da budem sledeći, odmah posle njih!

            Iako je sve bilo odrađeno brzo, ništa nije bilo kuso. Smesta je lociran i priveden video-snimatelj da ovekoveči moje ćaskanje sa Lijem a na lice mesta stigosmo upravo kada je RTS (Radio Televizija Slovenije!) završavala svoj intervju. Došao sam taman na vreme da vidim kako La Terza Madre "riba" Filipa Bergsona, Lijevog čoveka za vezu, zato što su neki turisti prišli na više od 5m Liju, što su zverali okolo dok se snimao intervju s njim, a neki su čak, o užasa, čak i slikali aparatom! "If necessary, cordon them off!" siktala je crna žena, a siroma Filip se trudio, koliko je u granicama ljudskog bića, da joj udovolji, iako je zaista teško kordonisati ljude koji su takođe legitimni gosti tog hotela.

            Uprkos saspensu zbog iznenadnog intervjua, tenziji koju je proizvodila Lijevica, neizvesnosti oko toga da li je RTS već smorila Lija i da li će biti sposoban i voljan za još jednu priču (i u kom, tačno, trajanju) i drugim faktorima, ja sam bio skoncentrisan, opušten i miran dok sam stajao malo podalje i prisluškivao poslednjih par Lijevih odgovora. Za ovaj razgovor se uopšte nisam spremao – došao sam s onim što već imam u glavi, bez ikakvog dodatnog researcha; prethodne večeri sam na papir stavio 4-5 pitanja, ali ga ovom prilikom nisam ni vadio iz džepa, jer sam vrlo dobro znao šta hoću da ga pitam.

            Avaj, pre nego što sam i zauzeo svoje mesto, čuo sam Lijev odgovor Slovencima, da o svojim akcijama tokom WW2 na prostorima Jugoslavije i dalje ne može da govori, što me je veoma razočaralo, jer planirao sam da ta tema čini veći deo našeg razgovora. Na ovom blogu već sam okačio sken opširnog intervjua koji je Lee dao za DUGU 1990. godine, u kome pominje ponešto na temu svog angažovanja na Yu prostorima tokom II svetskog rata. U razgovoru sa Slobodanom Aranđelovićem, koji je tada intervjuisao Lija, on mi je kazao da je Li navodno obavezan da o tim operacijama ćuti 50 godina, nakon čega se sa njih skida oznaka TOP SECRET. U to vreme taj period još nije bio istekao, ali nadao sam se da će sada, dve decenije kasnije, Li moći da baci neko novo svetlo na svoje susrete sa Titom, Pavelićem i drugima. Avaj, ispade da ne može.

            Na svu tu muku već nagoveštenu, ubaci se još Filip, čiji je zadatak bio da proveri šta ću Lija da pitam, i on me je upozorio – kao što sam i slutio – da Lee baš ne voli da priča o hororu, i da ne krenem odmah sa pitanjima vezanim za the H-word. Ozario se kad mu rekoh da obožavam THE WICKER MAN – Lijev omiljeni od svojih filmova – što je uvek pozitivno, pa me je kasnije njemu upravo i najavio kao "THE WICKER MAN enthusiast".

            Znači, nije da se vadim, pravdam, objašnjavam ili bilo šta, ali ipak moram da naglasim pod kolikim sam pritiscima bio (kao nikad u životu!) neposredno pred i za vreme ovog konkretnog intervjua! Da sumiram i podvučem:

1) Umoran, gladan i sa tri rakijice u sebi (ja, koji rakiju ne pijem);

2) Uhvaćen na prepad naprasnim novim (ranijim) terminom, psihološki nespreman;

3) Zadihan od žurbe i brige da li ćemo stići na vreme, pre nego što Lijeva žena odvede dedu nazad u sobu i zamandali vrata za danas;

4) Zabrinut da li je Li umoran, da li će (i koliko) moći da priča sa mnom;

5) Stalno na žici: da li ću nekim pitanjem da dotaknem neki Big No-No, neku svetu kravu, neki tabu, nešto što će da iznervira Lija, Filipa, Ženu ili Svetog Petra; 

6) Neprestano svestan Filipove senke nada mnom (i nevidljive puppet-master žene) koji u svakom trenutku mogu da preseku moju ili Lijevu priču i da kažu: "To je dosta! Kraj!";

7) Zbog toga što Li govori prilično sporo, u pažljivo odmerenim rečenicama, sa par sekundi pauze između njih, ponekad nije lako proceniti šta je kraj odgovora, a šta samo pauza u misli koju Li želi da posle nekog vremena nastavi ili razvije u drugom pravcu: budući da sat otkucava (nikad glasnije!) a ovo dvoje mi visi nad glavom, stalno sam bio u tenziji da me ne prekinu, ili da Li ne pomisli da ćutim zato što nemam daljih pitanja (a ne zato što čekam da vidim da li je gotov s odgovorom) pa sam morao da malkice ubrzavam sa (pot)pitanjima, zbog čega sam u par navrata zapravo Liju upao u tok svesti...

8) Ne treba zanemariti ni to da je Li, uprkos grdnoj starosti, još uvek impozantna pojava koja zrači autoritetom: tu je još uvek onaj varničavi pogled, i onaj komandujući, duboki mada melodični glas – zbog čega, kao i zbog svesti o tome s kakvom veličinom pričam, ipak postoji jedna doza zadrške -neću reći treme, jer to nije- i pojačane svesti o tome da ovde i sada naročito ne bi valjalo da nešto lupim ili pogrešno kažem. Mislim, ipak ovo nije isto kao kad sam pričao sa Cormanom, Deodatom, Buttgereitom, ili pak Gordonom (na Fantaziji).

Anyway, nakon što me je Filip najavio kao poklonika najdražeg mu filma, i pošto sam Liju stisnuo desnicu rečima da sam istinski počastvovan što ga srećem, seo sam preko puta njega, i započeo razgovor...

Sve je proteklo vrlo glatko, bez ikakvih problema, živahno, zanimljivo, i bez intruzija sa strane kojih sam se bojao. Li je bio solidno raspoložen za priču, dao je nekoliko opširnih odgovora, ali lagao bih ako bih rekao da je bio preterano srdačan, razdragan ili bilo šta slično. Ipak, od čoveka u tim godinama i u toj poziciji, mislim da sam dobio 90% maksimuma. Naravno, ja nikad nisam sasvim zadovoljan – da sam imao malo više vremena pokušao bih da ga još detaljnije propitam oko par pitanja na koja mi nije dao baš decidiran, onoliko konkretan odgovor koliko ja to volim, ali sve u svemu – zadovoljan sam. Dobio sam više nego što sam očekivao, i vremenski (27 minuta!) i sadržinski.

            Intervju će na srpskom izaći u nedeljniku НИН (aka Најн Инч Нејлз; ко чита ћирилицу може се с њиме упознати већ сутра: четвртак, 11. август); na slovenačkom u EKRANU (septembra); a na engleskom – videću još da li u nekom print ili web magazinu, na kraju svega. Zbog toga za sada ne mogu taj razgovor da kačim ovde, niti drugde onlajn, ali mogu barem da navedem svoja PITANJA postavljena tom prilikom:

 

 ---Foto: umetnički reimagining idealno potpisanog DVD-covera---

- Imam veoma konkretno pitanje vezano za vašu misiju pri britanskim specijalnim jedinicama u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. U intervjuu koji ste dali beogradskom novinaru Slobodanu Aranđeloviću 1990. godine, kazali ste: "Veoma pomno i danas pratim zbivanja i mogu vam reći da me nedavni uznemirujući događaji kod vas nimalo nisu iznenadili. Pogotovo što sam od posete Visu poneo utiske koji nisu bili pogrešni." Možete li malo detaljnije opisati te utiske?

- Ali mogli ste, čak i u ono vreme, da osetite neku vrstu neslaganja između ovih naroda?

Hteo bih da vas pitam nešto vezano za film Čovek od pruća, koji je, verujem, vaš lični favorit? Bili ste u toliko mnogo dobrih i odličnih filmova. Šta je, dakle, to što ovaj naročiti naslov čini vama tako dragim?

- Da li su mnoge vaše replike izbačene? Da li su sve poticale iz scenarija, ili ste neke improvizovali?

- Da li ste vi lično osećali neku srodnost sa ovim sistemom paganskih verovanja?

- Da li ste, dakle, ulozi Lorda Samerajla pristupili kao negativcu, ili ste pokušali da ga glumački odbranite?

- Kako je to bilo nedavno raditi neku vrstu nastavka tog filma, The Wicker Tree (2011)?

- Bili ste prijatelj sa piscem Denisom Vitlijem (Dennis Wheatley), i igrali ste u dva filma po njegovim romanima o okultnom...

- Da li je To The Devil a Daughter menjan u odnosu na verziju koju ste prihvatili da radite?

- Vi ste neka vrsta entuzijaste za oblast okultnog, zar ne? Koja su vaša verovanja po pitanju natprirodnih sila? Verujete li da postoji nešto izvan psihologije ljudi koji u njih veruju? Odnosno, da postoji objektivna relanost tih fenomena?

- Da li ste imali neko lično, direktno iskustvo te vrste?

- Da li biste se onda izjasnili kao Hrišćanin?

- Imate li neka prisećanja na Marija Bavu (Mario Bava), s kojim ste radili dva filma u Italiji, a naročito na Bič i telo (The Whip and the Body, 1963), koji je jedan od njegovih – i vaših – najboljih filmova?

- Znam da vi ne volite da vas previše povezuju sa horor žanrom, ali ipak moram da vas upitam kakav je vaš stav prema činjenici da ste ime stekli prevashodno zahvaljujući ulogama u takvim filmovima? Naravno, imali ste zapažene uloge i u filmovima drugih žanrova, ali ljudi vas se nekako najviše sećaju po onima iz horora.

- Da li osećate kajanje što ste postali povezani sa jednim žanrom koji se ponegde još smatra inferiornim?

- Kako su se stvari promenile, po pitanju pozicije glumca, od vremena u kome ste se vi otisnuli u tu profesiju pa do danas?

 

            Lijeve odgovore na ova pitanja videćete uskoro u gorenavedenim medijima.

            Na kraju razgovora pružio sam mu na potpis jedan mini-poster (tačnije, portret) njegovog DRAKULE – ali je on na njega samo odmahnuo i kazao "I'm not signing that", čime je po ko zna koji put demonstrirao svoje gnušanje nad tim likom i tim serijalom, budući da mu se smučilo da ga poistovećuju s Drakulom. Valjda je, bojeći se Bela Lugoši sindroma otišao u drugu krajnost... 

 ---Foto: autentični izgled Lijevog autograma na poleđini DVD covera + nepotpisani Dracula---

Na svu sreću, tu je bio DVD omot za Bavin THE WHIP & THE BODY, koji je rado potpisao. Zapravo, pošto moj srebrni flomaster nije baš najbolje pisao po crnini, Li je izvukao sopstveni, crni, iz džepa, i napisao mi kratku posvetu sa unutrašnje, bele strane DVD omota. Damn, krajnje je vreme da kupim BELI flomaster! Ovaj srebrni je zaista shit i useless za ove namene!

            Uz još jedan stisak ruke i zahvaljivanje Liju na vremenu koje je izdvojio za ovaj razgovor, oprostih se od njega.

            Eto, tako je protekao susret sa Legendom... Pinki je video Tita. Tačnije, Li je video Tita, a Ghoul je video Lija.

            Stisnuo sam ruku Kristoferu liju: Drakuli, Frankenštajnovom stvoru, Mumiji, Fu Mančuu, Raspućinu, Lordu Samerajlu, Sarumanu...