Specijalni gost ovogodišnjeg Grossmann festivala bio je Ser Kristofer Li (Sir Christopher Lee). Njegov dolazak svakako je kruna prvih sedam godina festivala, jer on je bez sumnje najveće ime koje je do sada posetilo ljutomerski fest (pre njega, to bi verovatno bio Roger Corman, koji je tu bio pre tri godine).
Da budem iskren, Li meni lično, intimno ne znači baš nešto preterano. Recimo, privatno mi je milije što sam tu sreo Ruđera Deodata. Koliko god on, možda, za široke mase, medije, prosečnu publiku i ostalu rulju bio nekakva nepoznanica, fusnota, freak, ili šta god, meni je on autor jednog od najdražih mi italo horora (CANNIBAL HOLOCAUST) i još nekolicine vrlo finih, autentičnih, žestokih, ne-jebem-živu-silu horora, trilera i akcijaša.
S druge strane, Li je radio sve i svašta, i previše toga, a od njegovih 270-ak naslova praktično sve iz 1980-ih i 1990-ih mi baš ništa, ili vrlo malo znači; ukupno mi tek možda 5-6 njegovih filmova zaista izaziva nekakvo vibriranje u H-spotu. Od njegovih koji mi nešto posebno znače zapravo bih istakao samo dva-tri: Bavin nepravedno skrajnuti skoro-masterpis THE WHIP & THE BODY (1963) i Hardijev antihrišćanski pamflet THE WICKER MAN (1973). Recimo da bi solidno treće mesto na mojoj privatnoj top-Leesti zauzeo THE DEVIL RIDES OUT (aka DEVILS' BRIDE, 1967), u kome igra pozitivca (!), ali to je manje-više sve od istinski bitnih mi naslova.
Naravno, respektujem to što je učinio svojom pojavom kao Drakula kod Hamera (ali ne i kod Džesa Franka, uprkos brkovima!), ali mora se reći da su idiotski scenariji i osrednja egzekutorska režija Hamerovih odradeka činili sve da uguše njegove kvalitete, i svi ti filmići su, što se mene tiče, goli mediokritetizam at best, a često i slabije od toga. Donekle ga i razumem što danas ima distancu prema njima.
Naravno, Lee se pojavljuje i u nekolicini drugih odličnih filmova, ali tu se radi o kameo-epizodicama a ne o važnim ulogama, i teško je reći da je Lee među važnijim kvalitetima filmova kao što su RAW MEAT (1972) ili SLEEPY HOLLOW (1999). Odličan je i kao Saruman u trilogiji LORD OF THE RINGS, ali te filmove više na neki način poštujem i podnosim nego li intimno volim, pa ne mogu reći da mi i taj momenat nešto naročito znači. O Lukasovim spejs-bajkama u prikvel-trilogiji (gde igra grofa DUKUA!) ne bih trošio pljuvačku.
Takođe, lagao bih ako bih rekao da mi je draga njegova naglašena distanca prema hororu, koji mu je leba (i večnu slavu) obezbedio – njegovo stalno isticano distanciranje od strave i užasa i njegovi neuspeli pokušaji da nešto značajno postigne izvan tog žanra, sve dok ga pod stare dane nisu vaskrsli Džekson i Lukas.
Zatim, ne mogu baš reći da smatram naročito pametnom njegovu probirljivost i "smisao za kvalitet" koji su ga naveli da odbije ulogu u HALLOWEENu (koju je potom imortalizovao Donald Plezens) a da prihvati onu u THE HOWLING 2: STIRBA THE WEREWOLF BITCH.
Sve ovo ističem samo kako bih ponudio jednu malo složeniju skicu od inače Pavlov-refleksa nepodeljenog obožavanja i divljenja do imbecilnosti pred Lijem. Nimalo mi nije namera da umanjim njegov značaj, naprotiv, evo reći ću explicitno da zaista osećam veliki respekt prema njemu čak i zbog tih osrednjih horora u kojima je igrao, jer ipak je Li velikan klasičnog horora, poslednji preživeli gigant te dead&buried faze žanra u kojoj su istovremeno radili Lee, Cushing, Price, Lorre i Karloff (na zalasku). Li je ostavio svoj neizbrisivi pečat na jednu epohu i na niz vrednih filmova, i to mu niko ne može oduzeti. Oko 5% svega u čemu je igrao (dakle, bar jedno tuce naslova) večno će da traje i da se gleda.
Zbog toga sam Lija počastio najdužim i najglasnijim aplauzima koje sam ijednom pojedincu ispljeskao i zaista mi imponuje privilegija što sam mogao da mu lično stisnem ruku, kažem mu da sam počastvovan što sam ga sreo, i čak da popričam neko vreme s njim, te dobijem potpis s posvetom na omotu jednog DVD-a.
Doći do toga nije bilo nimalo lako, i time je ova privilegija vrednija. Naime, za razliku od drugih dosadašnjih gostiju Grosmana – mlađih, manje slavnih, pristupačnijih – Lee je bio značajno nedostupniji. Pre svega zbog svojih godina (89!) zbog kojih se brzo i lako umara, kao i zbog povrede kuka od pre par godina, od kada se otežano kreće. A zatim i zbog hiper-protektivne ženetine, koju sam ja od milja zvao La Terza Madre. Ona je bila sklona dizanju prašine i galami svaki put kad bi joj se učinilo da neko nije do kraja ispoštovao Lija (već na aerodromu se žalila da je auto koji su poslali po Lija – premali!), ili da se drznuo da prođe njegovim perimetrom ili škljocne aparatom bez dozvole.
Ona lično je proučavala spisak medija prijavljenih za intervjue, ona lično je prešvrljala desetine njih, ona lično je rekla: "Dejan Ognjanović? But of course!" tako da, svemu uprkos, ne mogu mnogo ni da je kudim. Zaista, grdni ugledni mediji – magazini, radio programi, televizije – izvisili su za priču sa Lijem, a ja sam se našao među nekolicinom (mislim da nas nije više od 5-6 ukupno) kojima je podarena privilegija tete-a-tete sa Lijem.
Prvi "susret" sa njim desio se prigodom projekcije filma RASPUTIN, THE MAD MONK, koju je on došao da najavi. Nije se penjao na pozornicu, zbog pomenutih problema sa kretanjem (zbog kojih koristi štap), nego je stao dole, ispred prvog reda – ali imajući u vidu njegovu visinu to nije bio problem. Ja sam ionako bio negde oko 5. reda, tako da sam ga video odlično. Bio je pozdravljen zaista gromkim, dugim aplauzom pune sale, a kao uvod u film ispričao je neke nagoveštaje o pravoj priči o Raspućinovom skončanju, za razliku od one prikazane u filmu (po njemu, bilo je više zaverenika, i više načina egzekucije na delu).
Bila je to vrlo detaljna priča, i meni je bilo fascinantno što je on savršeno pamtio sva ta grdna ruska imena, koja je izgovarao vrlo tačno, i sa tvrdim "r" – dakle, nimalo engleski (ili američki) kako to inače biva. Potonje ne treba da čudi, jer Li je ipak tokom WW2 bio engleski špijun, i pored ostalih jezika, dobro zna ruski. Takođe je tokom te priče pomenuo, onako uzgred, da je imao prilike da vidi fotografije Raspućinovog leša, a samo najpažljiviji i oni koji su u toku sa Lijevim bekgraundom mogli su da se upitaju – otkud njemu jedna takva privilegija.
Evo delića te njegove najave, da osetite "ukus":
Drugi "susret" bio je prilikom Lijevog "master classa" na trgu Ljutomera, gde je on – ovog puta ipak na pozornici – pred par stotina ljudi, žena i dečurlije imao javni razgovor sa Filipom. I tom prilikom se pokazalo da, ma koliko na nekim fotkama ili snimcima Li deluje krhko, staro i onemoćalo, dovoljno je samo da u ruke uzme mikrofon i da krene da priča, pa da se sve to potre: njegova snažna persona i komandujući glas i dalje ulivaju strahopoštovanje!
Taj razgovor je potrajao tačno 50 minuta, što je, imajući u vidu Lijeve godine i tako to, zaista sjajno postignuće. Li je tom prilikom govorio o svom glasu i nesuđenoj karijeri u operi koja mu se ozbiljno smešila, o početku rada kod Hamera (Frankenstein, nikako Dracula!), o scenama mačevanja koje je imao u desetinama filmova a naročito u Četiri musketara, o važnosti toga da se stalno uči, uči, uči... o svom prijatelju Borisu Karlofu, o tome da nije ni gledao Nosferatua sa Kinskim, itd.
Inače, pošto se sve to dešavalo na trgu, otvoreni prostor bio je prenapučen gomilama nekih slučajnih (?) prolaznika i idiota; ako se dernjanje dečurlije i bebića još nekako i moglo razumeti, nema oprosta za mamlaze koji su u toj gomili neprestano kenjali neke svoje imbecilne priče, ne obraćajući pažnju na Legendu Koja Govori sa pozornice. Mislim, jeeebote, koliki zaista idiot treba neko da bude, pa da glasno preživa neke svoje privatne priče dok nekoliko metara od njega govori Dracula Saruman Frankenstein Summerisle Mummy?! Ozvučenje je bilo OK, i Lijev tih govor se mogao, uglavnom, čuti, ali brbljanje ovih morona je povremeno bilo na granici nepodnošljivog, i ja sam samo čekao kad će Lijeva Žena-Zmaj da izvadi iz tašnice mitraljez i krene da puca naslepo u masu...
Kada je došao red na pitanja iz publike ja iskoristih priliku da ga priupitam nešto detaljnije i konkretnije o njegovim iskustvima kada je 1960-ih u Italiji snimio nekoliko solidnih gotika – nažalost, on je samo ponovio, sa vrlo malo novih detalja, ono što mi je par dana ranije već kazao u intervjuu kada sam ga pitao o Mariju Bavi. Inače, prepoznao me je: dok sam postavljao pitanje Lee je kazao: "Oh, I've spoken to him before!"
Desetine mlađarije stuštilo se potom na Lija sa svojim DVD-ima i posterima – pretežno Džekson-Lukas provenijencije, naravno – ali Li je bio preumoran da se time bakće, i smesta se sa ženom povukao u (premali?) auto, mahnuvši prethodno gomili koja ostade bez njegovih autograma. Opet, da naglasim – gnjaviti tim potpisivanjem starca Foču od stotinu ljeta u toj gužvi tu zaista bi bilo malkice neprilično i preterano, tako da je razumljivo bilo što je Li preskočio taj momenat. Iako su lovci na autograme verovatno bili razočarani, verujem da je većina imala razumevanje za deda-Lija, i da niko nije ostao ljut.
Poslednji put sam video Lija tokom završne ceremonije, kada su mu uručili Prastarog Hudog Mačka (za životno delo). Prethodno je siroma' morao da u prvom redu odsedi čitavu ceremoniju dodele nagrada za sve kategorije (muzički dokumentarci, kratki filmovi, itd.), što je on junački izdržao.
Istina, pribojavao sam se da će njega (ili njegovu ženu) da iziritira vampirska kostimografija performansa dodele: najavljivač našminkan kao vampir, sa crnim ogrtačem, ustaje iz sanduka... njegova super-sexy asistentica-vampirica (balkanski subordinisana, veći deo u njegovoj senci ili na kolenima, na užasavanje feministe u meni)... lažna magla pućka sa scene u sali bez erkondišna... Međutim, nisam primetio nikakvo komešanje ili gunđanje, a sedeo sam 2-3 reda iza njih (za razliku od Dinka Tucakovića, ovde u svojstvu člana žirija, koji je sedeo tik do Lija). Kasnije čujem da je Ženica nešto malo gunđala samo zbog tog mrtvačkog kovčega...
Naravno, i tokom montiranja omaž-inserata organizatori su bili prinuđeni da izostave bilo kakav prizor iz bilo kog DRAKULE – što je, ipak, u ovom slučaju, bezveze, da ne kažem apsurdno...
U skladu sa tim nadrealizmom bila je i pojava Đure the Nadrealiste, kao uručioca nagrade Liju – kao, Đura je Big Shot u Sloveniji (što reče neko, neću reći ko, "kao da nešto znači biti Big Shot u Sloveniji!") a pored toga, igrao je sa Lijem u nedavnoj bombi Penisa Tanovića, filmu TRIAGE (za koji čujem da je gnjusna Chetnixploitation ujdurma, pa se možda nateram da to pokušam da odgledam).
Li je bio vidno ganut gromkim aplauzima i celom počašću, i zvučao je iskreno kada je izjavio da je putovao širom sveta, ali da je Slovenija jedno od najlepših mesta koja je igde video, i da je zaista uživao ovih nekoliko dana koliko je bio ovde. Evo dela gde to kaže:
Zaista je bila privilegija biti u njegovom društvu.
U idućem nastavku opisaću kako je izgledao moj tete-a-tete susret sa Lijem, i o čemu smo tačno razgovarali, a do tog trenutka možete pogledati insert sa te javne Q&A sesije i videti i čuti Lija kakav je tog dana bio.
A evo i deonice u kojoj govori kako bi (i zašto) rado rimejkovao i igrao u DEVIL RIDES OUT:
--- nastavak u sledećem broju ---
Нема коментара:
Постави коментар