izabrana dela

izabrana dela

субота, 10. децембар 2011.

SRPSKI HORORI U ČEŠKIM BRDIMA

            Već sam ovde na blogu objavio da je najnoviji broj češkog časopisa za teoriju, istoriju i estetiku filma ILUMINACE (3/2011), koji je izašao krajem novembra, u potpunosti posvećen temi "Žanrovska produkcija u socijalističkim zemljama", i da se u sadržaju tog broja našlo prevedeno nekoliko odabranih delova iz moje knjige U BRDIMA, HORORI (NKC, Niš, 2007).
            Ova deonica o srpskim hororima praćena je uvodom priređivača celog temata, Jaromira Blažejovskog. Siguran sam da izgarate da saznate šta je g. Blažejovski imao da kaže o ovome, tim pre što se u svom uvodu osvrće ne samo na mene, nego i na još nekoliko mlađih filmskih kritičara, privremeno okupljenih oko u međuvremenu propalog projekta Novi Kadrovi.
            Prevod sa češkog uradio je Janko Takač, prijatelj bloga i uopšte ghoulish aktivnosti, koji je već pisao o snuff motivima u savremenom srpskom filmu u slovačkom časopisu HLAS L'UDU (to jest njegovom dodatku za kulturu i umetnost Obzory), pa se tamo osvrnuo i na NAŽIVO u tom kontekstu. Zahvaljujući Jankovom prevodu sada možemo, ekskluzivno i samo ovde, na The Cult of Ghoul, da vidimo kako nas je Blažejovski predstavio.


HORORI U BRDIMA

BELEŠKE UZ PREVOD
Jaromir Blažejovski
(Preveo na srpski: Janko Takač)

„Srpska kinematografija nikada nije obilovala raznolikošću žanrovskih filmova“ tvrdi Đorđe Bajić (Srpski krimi film... u NOVI KADROVI, str. 45-46). “Film o osveti je u domaćoj kinematografiji istinski raritet“ piše Miloš Cvetković (Film osvete... u NOVI KADROVI, str. 157). “U srpskom poratnom filmu, kao i u celokupnoj jugoslovenskoj kinematografiji, slabo je prisustvo istorijskih ostvarenja“ konstatuje Aleksandar Novaković (Polomljena koplja u NOVI KADROVI, str. 213). “Zašto su dečji filmovi u domaćoj kinematografiji tako značajna pojava?“ pita se Kristina Đuković (NOVI KADROVI, str. 88). Dejan Ognjanović priznaje, kada god se nekome poverio da će pisati o srpskim horor filmovima – sreo se sa pitanjem „Zar mi to imamo?“ (U BRDIMA HORORI, str. 9).
Iako je jugoslovenska kinematografija u vreme socijalizma češkoj i slovačkoj publici bila jedna od atraktivnijih (Akcioni partizanski filmovi su šezdesetih u Čehoslovačkoj dostizali od 0,5 do 1,5 miliona gledalaca. Prema Jiri Havelka, ČS. Filmove Hospodarstvo 1966-1970) tamošnji (lokalni) filmofili je smatraju žanrovski siromašnom. Nova generacija srpskih kritičara se pre tri godine oglasila zbornikom Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma u kojem su pokušali da na 408 strana sakupe sve trunke domaće žanrovske produkcije. Četrnaest autora, rođenih između 1970-1984, obrazovanih u raznim oblastima (psihologija, dramaturgija, istorija, engleski jezik i književnost, istoričari umetnosti, medija...) razabire teme koje su dotada ostajale izvan proučavanja – krimići Žike Mitrovića, tematika tajnih službi, queer elementi u srpskoj kinematografiji, zanemareno stvaralaštvo Miće Popovića i Đorđa Kadijevića. O žanrovskim filmovima novi kadrovi  promišljaju na  najozbiljniji način, dok se neki okreću parodiji ili persiflaži, prema Dimitriju Vojnovu, zato što nemaju dosta hrabrosti da stanu iza svog žanra. Komentar Dimitrija Vojnova o kritičaru i piscu Nebojiši Pajkiću koji je bio smatran za začetnika žanrovske misli u Srbiji, u Dejan Ognjanović (ed, U BRDIMA HORORI, str. 185)  
Nekoliko studija zbornik posvećuje autorima „crnog talasa“, koji je kao novotalasni fenomen bio i ostaje u centru pažnje (Posle knjige Bogdana Tirnanića Crni Talas, izašla je letos dvojezična publikacija čiji je autor doktorant na beogradskom univerzitetu Greg DeCuir jr. - Yugoslav Black Wave), to su Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović i Kokan Rakonjac. Pogovor je napisala profesorka Nevena Daković sa Beogradskog univerziteta. Projekat koji želi da iznova „kadrira“ i iznova „urami“ srpsku istoriju je započeo i nastavlja svoj život na internetu. Novi kadrovi su ujedno u personalnom prožimanju sa grupom zvanom Niški kritičarski krug, koju je u posebnom dvobroju svog Yu film danas (br. 92-93, 2010) pod nazivom Svetlo sa tvrđave predstavio Severin M. Franić, njen patron, oponent a ponekada i njena meta (Severin M. Fanić (1952) je srpski pesnik, filmski kritičar i teoretičar filma, dugogodišni urednik časopisa JU film danas i YU Film danas, autor antologije Svođenje računa).  
Pokretač ovih „talasanja“ je Dejan Ognjanović (1973), filmski kritičar, urednik, autor romana „Naživo“ (2003), knjiga eseja Faustovski ekran (2006), Studija strave, eseji o horor žanru (2008), par desetina prevoda sa engleskog i web stranice The Cult of Ghoul, sa podnaslovom strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film (11). Godine 2009. izdao je knjigu U brdima, horori – srpski film strave (NKC), a njen naziv je paraftaza priče U brdima, gradovi iz Prve knjige krvi Klajva Barkera (12). Da bi održali vernost češkom prevodu, nazvaćemo Ognjanovićevu knjigu Horor u brdima, srpski film strave.
Radi se o knjizi kritičara i filmofila a ne istoričara filma (uže-stručna ograničenost u post-jugoslovenskom kontekstu je retkost, onaj ko piše o kinematografiji piše i kao filmski autor, novinar, pisac, pedagog ili organizator) i smatramo je odličnom ilustracijom na koji se način u postsocijalističkom kontekstu premišlja o žanrovskom filmu. Ognjanović se pita, zašto je horor takva retkost u zemlji koja je svetu podarila reč „vampir“? Bez iznenađenja, saznaje da je srpski narod u svojoj istoriji imao toliko neizvesnosti, užasa i krvoprolića, da nije ni željan fantastike strave. Zapadnjački horori se u vreme socijalizma nisu prikazivali pa ni kritika (sa izuzetkom Bogdana Tirnanića) nije naučila da ih razume. Stoga do 1990. Ognjanović uspeva da izdvoji samo jedanaest horor filmova u srpskoj produkciji. Pet je nastalo u produkciji beogradske televizije, većina kao deo srednjemetražnih ostvarenja u okviru Priče tajanstva i mašte iz 1973. (od kojih je jedno, Devičanska svirka, imalo premijeru 31 godinu kasnije). Daljih nekoliko horora je nastalo posle raspada Jugoslavije. Knjigu dopunjuju tri „razgovora sa povodom“ – sa režiserima Đorđem Kadijevićem i Dejanom Zečevićem i kritičarom Dimitrijem Vojnovim.  
Jezgro srpskog horora Dejan Ognjanović nalazi u stvaralaštvu Đorđa Kadijevića, kao i u radu apsolventa FAMU Gorana Markovića. Njegovi filmovi Variola Vera i Deja Vu kod nas u svoje vreme nisu smatrani hororima (Pošto se radilo o za širu publiku atraktivnim filmovima, puštani su u bioslopski repertoar širom Čehoslovačke. Variola vera je bila najavljivana kao „drama“ (Filmski pregled, 1988) a Deja Vu kao „psihološki“ film (Filmski pregled, 1991). Ovaj film je bio hendikepiran činjenicom da je u bioskope išao bez titlova i da je bio distribuiran samo sa češkom dijalog-listom. Polovinom devedesetih je emitovan na češkoj televiziji). Naročito kod ovog drugog, Ognjanović pribegava vratolomnoj manipulaciji – prvo nas na osnovu posrednih dokaza uverava da se ovde uprkos svim manama ipak radi o horor filmu, da bi onda zamerio autoru da nije bio dosledan i da nije ispunio sve mogućnosti žanra. To je tipičan primer dramaturške kritike koja nije pomirena sa delom koje ima ispred sebe, već bi htela da ga - u skladu sa svojim predstavama – opere, ponudi mu bolje lepša rešenja (što je dvadeset godina posle nastanka filma uzaludan posao). Ognjanović se pritom ne bavi time da, na primer prema – svakako spornoj - koncepciji Noela Kerola, Markovićevi filmovi nisu istinski horor filmovi (Carroll definiše horor „... kao stvari koje nauka ne može da objasni, koje nisu priznate u oblasti nauke... natprirodnog povoda, proizvod SF mašine... “. Hičkokov Psiho dakle nije horor; Noel Carroll, Philosophy of horror, 1993), nemaju uporište ni u jednoj teoriji žanra.
Knjiga, kao i ceo tematski blok, ukazuje na to da je nasleđe žanrovskog filma socijalističkih kinematografija i danas nepoznato, promenljivo i fluidno polje na kojem se vrednosti još uvek preuređuju i na kojem još uvek traje borba oko njihovog definisanja. Nova generacija filmofila, sa ukusom građenim na američkim filmovima, sa iznenađujućim poštovanjem se klanja domaćim klasicima i autsajderima čiji su žanrovski pokušaji u svoje vreme ostajali usamljeni i neshvaćeni. Izabrali smo za čitaoce Iluminacije iz knjige U brdima, horori tri prikaza – filipiku pritiv Severina M. Franića kao protivnika žanrovskog filma, poglavlje o filmu Deja Vu i zaključak za kraj („Umesto pogovora“). U tekstu smo ispravili pojedine faktografske greške i malo smo ga skratili – pre svega citate drugih autora i pasaže koji ne skraćuju recenzentski diskurs tj. one koji se obraćaju samo srpskoj javnosti. Pošto je film Deja Vu kod nas već puštan i pošto je o njemu detaljnije već bilo reči u Filmskom pregledu, izostavili smo detaljniji opis njegovog sadržaja.

* * *
 
            Eto, to nam je rekao Blažejovski. Hvala mu na ovoj prilici da se srpski horori predstave Česima na ovako uglednom i finom mestu.
            Njegovo posezanje za Kerolovom definicijom horora je, međutim, promašeno: ja imam određeno poštovanje prema Kerolovim pokušajima hrvanja sa definisanjem horora, i njegova knjiga Philosophy of horror ima svojih lucidnih momenata, međutim, suštinski njegovo određenje smatram neprihvatljivo ograničenim i nepraktičnim. U suštini, on odbacuje svaki horor u kome Monstrum nije onostranog porekla – dakle, po njemu u horor ne spadaju ni PSIHO, ni PEEPING TOM, ni WICKER MAN, ni AJKULA, ni PIRANA, ni Arđentovi đalo-horori... pa tako, na kraju balade, ni VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO. Definiciju koja odbacuje toliko mnogo nesumnjivih horora smatram beskorisnom, i sasvim je logično da se na nju, ni u BRDIMA a ni inače, ne oslanjam. Srećom, osim nje postoje i neke druge.
            Priznajem da je moj propust, možda, što u uvodu BRDA nisam definisao šta horor na filmu jeste, već sam ga tretirao kao manje-više samopodrazumevajući žanr (ostavljajući teorijske radnje za svoj doktorat, gde sam to definisanje i izveo, istina na primeru književnosti). Možda ću u II dopunjeno izdanje da stavim i jedno poglavlje o tome, da se ne bi ovakvi opet hvatali za to – iako sam uveren da sam u tekstu o DEJA VU sasvim argumentovano i detaljno obrazložio srodnosti i odstupanja od matrica psiho-triler horora...

Нема коментара: