WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

 **(*) 

 3- 

            Ovo je, u suštini, skoro dvočasovna antireklama za prokreaciju: "Ne rađajte decu, jer može vam se zalomiti da na Jahveovoj Laugh-Riot lutriji izvučete potpuno neljudskog changelinga koga onda morate do kraja života da volite i trpite kao svog". Tilda Svinton je majka psihopatskog bebeta-deteta-dečaka-tinejdžera koji počinje da je, bez povoda, kinji od samog svog rođenja pa sve dok sa nekih 15-ak godina ne ode sa lukom i strelom u svoju školu i ne pobije grdan svet, for the hell of it.

Ovo je horor koji se pretvara da nije horor, iako nesumnjivo spada u podžanr filmova o demonskoj deci kakvi su nedavno doživeli svoje holivudsko vaskrsenije (kao izraz postmilenijumskih lomova u američkom društvu i ponovnog procepa na relaciji roditelji-deca?). Umesto banalnih žanrovskih tropa o antihristima, opsednutosti, zlim zvezdama i ne znam čemu, KEVIN se pretvara da je suvo realistička drama. Beba-Kevin namerno kenja u svoje tek promenjene pelene. Dečak-Kevin neće mami da uzvrati bačenu loptu. Šara zidove svoje sobe. Imitira majku svoju sa "Njanjanjanjanja!" 

Tinejdž-Kevin (Ezra Miler) drka u kupatilu a kad ga mama zatekne (vrata kupatila su, naravno, otključana) on ne prekida, nego nastavlja još energičnije, drsko buljeći u nju. 

Ubija sestricinog hrčka i melje ga u vodenici za đubre u sudoperi. Itd. Sve do tog finalnog nestašluka sa lukom i strelom...

Inače, ovo je patološki Anti-Muški film, zamalo pa kao THE WOMAN, samo što je bolje napravljen i glumljen. Naime, šta imamo ovde: Dečak je rođen Zao. Nema motivacije, nema povoda, nema agende, nema Više promisli koja diriguje njegovim Zlom: on je Zao zato što je On, zato što ima pišu. Born Bad. Bad to the bone. 

Tata je odsutan najveći deo vremena. Onda kad je uopšte kod kuće (retko!) – pun je razumevanja za dečaka, ne veruje ženinim tvrdnjama o njegovoj lošosti, i implicitno ga podržava da s tim nastavi. Uostalom, tata je taj koji mu kupi luk i strele za vežbanje u avliji. Tata je taj koji ga tapše po ramenu kad strelom nabode centar: "You're a natural!" Natural Man, hoće se reći. Natural Born Killer. Jer, ima li falusnijeg simbola od strele? Ima li muškijeg sporta od streljaštva? Nije li to streljaštvo samo falusna ekstenzija muškog pišanja i zapišavanja, a kasnije i neka vrsta supstituta za silovanje? 

Centar mete kao vaginalna rupa; strela kao violentno prodiruća zabadajuća falusoidna oštrica; a čitava meta, sa koncentričnim krugovima, neodoljivo podseća na spiralu, pradrevni ženski simbol. Destruction of the Feminine iz najbolesnije feminističke vizure, eto šta nam usiljeno dramatizuje ovaj filmić. Naglašavam: Tata svome Sinu kupuje Strele kojima će ovaj kasnije da pobije drugare u školi. Ljiljana Bogoeva bila je u pravu sve vreme, a sa njom i Ted Hjuz, jebo ga divlji vepar!

A gde je Mama? Mama je sve vreme sa nepromenjivo paćeničkim izrazom lica (koji bi Tildi, kako izgleda, mogao da donese Oskara!): ona se trudi, ona je strpljiva, ona voli svog malog sinčića, a ako povremeno i prsne na švajsovanom mestu (kao kad se iznervira zbog zakenjavanja gaća pa ga tresne o zid i slomi mu ruku) ona se duboko i gorko kaje i tužnim očima gleda u daljinu i pita se Zašto i Dokle i Čemu sve to. 

A nakon što Zli Sin napravi masakr u školi (pošto je prethodno ubio i Tatu i Seku), Mama je ta koja mora da istrpi iživljavanje preživelih roditelja nepreživelih učenika i ostalog polusveta koji je šamara u prolazu, baca joj crvenu farbu na kuću i kola i lomi joj jaja u samoposluzi iz čiste pakosti (pa onda ona mora kod kuće da jede omlet sa komadićima ljuske u zalogajima! O, užase, ima li ti kraja?!).

            Da sumiramo: Sin je rođen Zao. Tata je pomogao Sinu da postane još Zliji jer nije verovao svojoj ženi, nego je potkrepljivao Zlost i direktno (strelama) gurnuo Sina na put Zločina. Sekica je dobroćudno naivno nevinašce. Mama je puna ljubavi i razumevanja i stoički trpi sve strele i praćke sudbine, sa izrazom mučenice, martirke majčinstva, ona je Magna Mater za koju je plod njene utrobe svetinja i kad sere u gaće i kad ubija sve živo.

            Prc, kažem ja.

            Džaba vam odlična gluma; džaba vam inovativna režija i montaža (sa odlično komponovanim flešbekovima i flešforvardima); džaba vam produkcija, i sve, kad je scenario sranje. Baš kao i THE WOMAN, umesto da ponudi realnu, relevantnu i ubedljivu kritiku falocentričnog Zla, onakvog kakvo zaista postoji, sa njegovim aktuelnim i složenim mehanizmima ispoljavanja, kao što su to horori 1970-ih vrlo uspešno umeli da urade, žena-reditelj (suprajz!) Lin Ramzej nam u KEVINU pruža jednostrani patološki pamflet bez veće relevantnosti za ikakav širi kontekst jer sve svoje "poente" poništava tim inicijalnim Born Bad momentom, a onda ih dodatno utapka pod zemlju imbecilnim ponašanjem likova koji, uprkos naslovu, i uprkos stotini malih i velikih pokazatelja da to dete nije normalno, NIKADA zaista ne popričaju o Kevinu, ozbiljno, niti međusobno, a kamo li sa nekim ekspertom (npr. psihologom, pedagogom, psihijatrom...). 

            Ako za antagonistu imaš Čisto Zlo, onda moraš biti genije kao Džon Karpenter pa da od toga, vrhunskom režijom i stil-iznad-supstance pristupom napraviš remek-delo horora (HALLOWEEN). Međutim, taj isti koncept savršeno je beskoristan i čak direktno kontraproduktivan za nešto što pretenduje da bude ozbiljna drama o stvarnom svetu, stvarnim ljudima i stvarnim problemima. Majkl Majers tu nema šta da radi.

            Okej, psihopatija jeste realna pojava: dešava se u stvarnom svetu nekim stvarnim ljudima. I sve bi bilo okej da je ovo film o porodici koja pokušava da se nosi s tim da je njihovo dete, uprkos svoj ljubavi i pažnji kojima ga obasipaju – bezosećajni sadistički skot. Ali ovo nije film o tome. Pre svega, klinički posmatrano, ovakva porodica kao u ovom filmu NE proizvodi psihopatu. Osim toga, kao što već pokazah gore, sasvim specifičnom dramaturgijom i organizacijom zapleta jasno je svakom pažljivom gledaocu da je ovo jednostrani, groteskno karikirano feminocentrični falusofobični film o Zlu Muškosti kao takve, i o nemoći Ženskosti da se s njenom destruktivnošću nosi, osim junački stisnutom vilicom i beskrajnom trpeljivošću uz povremeno kolutanje očima i paćenički pogled zaboden u nebo.

Where is your Goddess of Complete Being now?! 

 PS: Film, uprkos svemu, nije nezanimljiv: ima tu snažnih dramskih scena, gledanih u izolaciji, mada besmislenih u datom kontekstu. KEVIN se, ipak, može posmatrati kao nenamerna auto-parodija feminističkog plitkoumlja dovedenog do svog imbecilnog Dna, a može se čak koristiti i u kampanjama protiv prenaseljenosti i prikazivati onima koji se još uvek dvoume oko toga da li da imaju porod ili ne, pod parolom "Sometimes abortion is better!"