izabrana dela

izabrana dela

субота, 07. јануар 2012.

NAJBOLJI HORORI 2010. GODINE


Za par dana biće skockana moja lista najboljih horora premijerno viđenih u 2011-oj. Do tada, evo prilike da se podsetite godinu dana starijih i proverite da li vam je promaklo nešto od ovoga – dok ne stignu friški naslovi.
    Ovaj tekst pisan je ekskluzivno za slovenački filmski časopis EKRAN, gde je – na slovenačkom, of kors – izašao u broju za decembar-januar, pre tačno godinu dana.
    Sada, sa njihovim dopuštenjem, obznanjujem ovaj pregled po prvi put na srpskom jeziku.



SATIRE I SATARE: NAJBOLJI HORORI 2010. GODINE
Dejan Ognjanović


Godina 2010. na polju horor filma odlikuje se pretežno razočarenjima na estetskom planu, bez obzira što je taj žanr na američkim blagajnama beležio velike uspehe. Površinski gledano, horor zaista jeste "in" – tražen je, gledan i vrlo komercijalan; ali ako se dublje zagledamo u ovaj fenomen, videćemo da kvantitet (i box office) uglavnom nisu praćeni adekvatnim kvalitetom. Na blagajnama su najbolje prošli "reality horrori" koji imitiraju stil "dokumentarnih" snimaka (po uzoru na Blair Witch Project, 1999) kao što su Paranormal Activity 2 i The Last Exorcism, zatim finalni (?) nastavak torture porn franšize Saw 3-D i high-concept film Devil. Ipak, pravi kvaliteti nalaze se negde drugde.
    Najviše prašine ove godine s pravom je podigao Srpski Film Srđana Spasojevića, izuzetno redak primer prodora bilo kog naslova sa ex-Yu prostora na relevantne svetske žanrovske festivale i na zapadno tržište. Film je postigao odlične kritike ali i velike kontroverze svuda gde je bio prikazan: South by Southwest Film Festival (SAD), Brussels International Fantastic Film Festival (Belgija), Fantasia Film Festival (Kanada), Puchon International Fantastic Film Festival (Južna Koreja), L'Étrange Film Festival (Francuska)... a još više tamo gde nije bio prikazan, npr. London FrightFest Film Festival (Engleska). Na ovom poslednjem je u zadnji čas povučen zbog cenzorskih zahteva da se skrati za 4 minuta kako ne bi englesku publiku iskvario svojim prizorima u kojima se seks i smrt spajaju na prilično morbidne i šokantne načine.

Na stranu kontroverze, radi se o odlično napisanom, snimljenom i režiranom horor-trileru u kome se američki žanrovski storytelling primenjuje na vrlo srpsku (ali i uopšte, balkansku) priču o tome kako smo (s)jebani spolja i iznutra i kako nam bolji neprijatelji od nas samih i ne trebaju. Pritom se triler i horor elementi pokazuju savršeno prikladnim za prikaz raspada humanih vrednosti i degradacije koja je postala naša svakodnevnica. Paradoksalno je da je veštačka, fimska krv uzbudila mnoge gledaoce koji su, nedavno, bili hladnokrvni na prolivanje one prave, ljudske.
    Krv obilno pljušti i u hongkonškom Dream Home, u kome se nasilje, kao i u Srpskom Filmu, pokušava opravdati društvenim angažmanom – ovde, satirom na ekonomsku situaciju današnjeg Hong Konga gde je praktično nemoguće doći do stana po povoljnim uslovima. Zato je jedini način, barem za poremećenu protagonistkinju, da krene u krvavi pir i tokom jedne noći učini zloglasnom odabranu lokaciju, kako bi joj time spustila cenu. U suštini, ovo je natprosečno dobro napisan i režiran slasher koji najviše pleni spremnošću da ide u ekstreme na koje se proračunati američki hororčići retko usuđuju.
     Heartless je dugo čekani povratak Philipa Ridleya, autora kultnog horora The Reflecting Skin (1990) i mračno-nadrealnog The Passion of Darkly Noon (1995). I u ovom filmu primetan je društveni angažman (aluzije na beskućnike i na tinejdž-nasilnike sa kapuljačama, tzv. "hoodies") ali je u srcu priče ipak jedna barokna horor-melodrama sa Faustovskim motivom prodaje duše Đavolu jednog mladog čoveka koji, želeći da ukloni beleg sa svog lica, stiče beleg na srcu.

    The Revenant takođe sadrži tragove društvene satire, naročito kada neobjašnjeno vaskrsli junak i njegov drugar koji mu pripomaže, odluče da žeđ za krvlju utoljavaju kriminalcima u LA predgrađu, što ih pretvara u vigilante-zombije. Odličan balans između drame, "buddy"-komedije i splattera scenarista i reditelj D. Kerry Prior kvari tek na kraju. Satira postane prenaglašena u raspletu u kome otkrijemo da američka vojska koristi zombifikovane vojnike kao oružje masovnog uništenja – u Iranu.
    Australijski The Loved Ones možda ima na pameti satiru o današnjim muško-ženskim odnosima kroz priču o jednoj nesuđenoj kraljici mature koja otima poželjne momke i muči ih u svom domu (uz očevu pomoć!) ne bi odabrala pravog – ali ovaj dobro uslikani "torture porn" ne uspeva do kraja da osmisli svoj sadizam, niti da nas istinski zainteresuje za sudbinu prerano svezanog mladića začepljenih usta.
    I američki Frozen Adama Greena ima elemente satire na međuljudske odnose: troje prijatelja glupim sticajem okolnosti ostane zaglavljeno na žičari usred snežnih planina, a ljubav i prijateljstvo stavljeni su na probu kad dođu noć, hladnoća, glad, vukovi... Iako drama nije najdoslednije sprovedena, jer je rasplet više proizvod slučaja nego li konkretne akcije, film sadrži dovoljno saspensa i prijemčive drame koja nagoni na neizbežno pitanje: "Kako bismo se poneli u sličnoj situaciji?"
    Evropa je osvetlala obraz kroz belgijski Amer; naslov znači "Gorčina", ali se nigde ne prevodi. U pitanju je visoko artistički naslov, na granici eskperimentalnog i nenarativnog, u kome se do ekstrema dovode tematika italijanskog "giallo" horor-trilera (psiho-seksualno nasilje) kao i njegov stil (hipertrofija krupnih planova, fetišizma objekata i ženskog tela svedenog na predmet, hladno oružje, nevidljive ubice, krv...). Dario Argento je izgubio kompas, ako je suditi po njegovom nenamerno smešnom Giallu (2009); belgijski par Hélène Cattet i Bruno Forzani pokušava da njega, i sve nas, podseti o čemu je tu zapravo reč u ovom meta-filmskom eseju.
    Nisu baš svi imali tako artističke ili barem satirično angažovane namere: neki su, prosto, hteli da zabave publiku željnu strave i krvi. Najbesramniji u tome bio je Francuz Alexandre Aja koji se, posle zasluženog uspeha filma Haute Tension (2003), preselio u Hollywood kako bi Amerikancima pokazao da može da snimi veći, glasniji i gluplji "letnji film" od njih samih. Njegova Piranha 3D – o krvavom piru praistorijskih pirana nad razgolićenom omladinom u jednom letovalištu – deluje kao cinična, možda i previše cinična parodija B-filma. Uprkos napadnom dodvoravanju masama, publika nije reagovala. 

    Joe Dante (reditelj "originalne" Piranhe, 1978) vratio se hororu sa respektabilnim naslovom The Hole (u 3-D), o jami ispod jedne kuće u predgrađu koja vodi sve do – privatnih strahova onih koji u nju zavire (pretežno klinaca). Tragovi nekadašnje magije prisutni su, ali u manjim dozama, podriveni niskim budgetom i razočaravajućim završetkom.
    Solomon Kane Michael J. Bassetta mogao je da ima uspeha kod publike – da mu je samo pružena šansa. Producenti su ovaj spoj akcije, fantazije i horora (prema delima tvorca Conana, Roberta E. Howarda) iz nejasnih razloga "bacili" pravo na DVD, iako je solidnim budgetom, efektima, intrigantnim glavnim junakom i solidnom pričom zasluživao veliko platno. To je zabavan i atmosferičan film o borcu protiv demona iz 18. veka – nešto kao Van Helsing (2004), samo sa življim likovima i manje bombastičnih CGI efekata. U pametnijim rukama od ovoga je mogla da nastane solidna horor-akciona franšiza.
    Najzad, nastavak španskog (i međunarodnog) hita Rec dobio je nastavak. Drugi deo potpisuju isti autori, Jaume Balagueró i Paco Plaza, što je garant visokog nivoa egzekucije energičnih horor scena, ali premisa o čudnoj "zarazi" u jednoj zgradi, donekle je degradirana jer ovde poprima sve usiljenije i apsurdnije demonske konotacije. Ipak, krvi i napetosti ima više nego dovoljno za gledaoce jakih živaca.
    Za kraj vredi pomenuti i nekoliko solidnih direct-to-DVD naslova:
    Road Kill je natprosečno dobro napravljen, vizuelno kulturan i intrigantan, atmosferičan hororčić, nešto kao australijski pustinjski Duel sa kamiončinom koja umesto na benzin ide na – ljudsku krv i meso. Dopadljiv kast i simpatični likovi pomažu da se svari apsurdnost metafore nizašta.
    Burning Bright je još jedan okej film ni o čemu. Pravi, živi (a ne CGI!) tigar teroriše tinejdž sestru i njenog mlađeg, autističnog brata, zatočene u kući za vreme tajfuna. Zatočio ih očuh da bi dobio novac od osiguranja, ali bata i seka su žilaviji nego što deluju... Ovo je kao jeftini Panic Room, samo sa tigrom. Saspens scene su dobro režijski uklopljene, sa odličnim zvučnim dizajnom.
    Altitude počinje sa grupom antipatičnih stvorova koji ulaze u mali privatni avion. Stvari postaju zanimljive kad se nađu visoko u vazduhu, sa kvarom koji im onemogućava spuštanje, a čudni oblaci i još čudniji pipci (!) iz njih ne slute na dobro. Film sadrži nekoliko napetih scena vezanih za stravu u krhkom aviončetu izgubljenom u ogromnim visinama. Strah od visine je jedan od temeljnih ljudskih strahova, i ovde je na momente odlično eksploatisan. Šteta samo što je kraj izgubljen u Zoni sumraka...
     I tako, između satare i satire horor je pregurao još jednu godinu, bez epohalnih, antologijskih filmova, ali sa sasvim dovoljno pristojne zabave za one koji vole da se plaše.

Нема коментара: