izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 16. јануар 2012.

OTRANTSKI ZAMAK - Horas Volpol

Mali Nemo
Pančevo, 2011
Ćirilica, broširani povez
148 strana
Prevod: Milena Dasukidis


Otrantski zamak Horasa Volpola (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764) predstavlja, istorijski gledano, prvi gotski (tj. horor) roman. To je, doslovno, kamen-temeljac horor žanra.
    Prošle jeseni je ova značajna knjiga po prvi put objavljena na srpskom.
    Tekst, koji je u originalu gusto zbijen (upravni govor različitih likova nastavlja se u istom redu, umesto u novom, i sl.) ovde je razbijen i raširen u skladu sa modernim načinom prenošenja dijaloga, što ga čini lakšim za čitanje.

    Osim romana, tu su i dva predgovora od strane samog Volpola, u kojima objašnjava šta je hteo a šta je zapravo učinio, kao i pogovor prevodioca u kome se nalaze reference i na moje napise o gotiku (uostalom, objavljene kod istog izdavača, Malog Nema, u zbirci eseja STUDIJA STRAVE).
    Prevod je vrlo dobar, skoro odličan, i sadrži samo jednu, ali krupnu grešku. Naime, za zaplet je ključno drevno proročanstvo koje u ovom prevodu glasi: "kako će zamak i gospodstvo Otranta biti oduzeto tadašnjoj porodici onda kada njegov pravi  vlasnik dovoljno stasa da može da ga naseli" (str. 11). Tačniji prevod drugog dela ove značenjski suštinske rečenice glasio bi: "...onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." Dakle, u potpunosti je promašen smisao, što će svakome biti jasno u raspletu romana.

    Povodom ovog značajnog poduhvata za sve proučavaoce horor književnosti, okačiću na blog nekoliko faktografskih pasusa iz mog doktorata o poetici horor žanra koji mogu poslužiti kao najosnovniji uvod u ovaj roman. Oni koje OTRANTSKI ZAMAK ozbiljnije i dublje zanima mogu potražiti moj rad o njemu u martovskom broju časopisa SVESKE. Do tada će ovde na blogu biti predstavljeni još neki pioniri gotika kao što su MONAH, VATEK i MELMOT LUTALICA...

U vreme svog nastanka Otrantski zamak Horasa Volpola nije imao pretenzije niti ambicije prema začinjanju novog žanra, iako se već u predgovoru drugom izdanju nazire svest o invenciji nove vrste romanse. Kao i svaki drugi pionirski pokušaj, tako i ovaj roman iz perspektive kasnijeg razvoja žanra može delovati grubo, nedorađeno, čak nevešto. Svakako se ne može očekivati da novi žanr već u prvom svom egzemplaru (ili prototipu) zasija u punom sjaju. Ipak, za sve one koje gotska (horor) književnost zanima, ovaj kratki roman je nezaobilazan.

    Zaplet romana: mladi naslednik Konrad gine tik pred svoje venčanje sa Izabelom tako što na njega s nebesa pada džinovski viteški šlem ukrašen perjem. On strada u dvorištu Otrantskog zamka, kojim vlada njegov otac, Manfred. Manfred je uzurpator, budući da poziciju ima zahvaljujući zločinstvu svog dede, koji je ubio Alfonsa Dobrog i preoteo mu titulu. On vlada uprkos Frederiku, najbližem Alfonsovom rođaku, a obojica su nesvesni da je mladi Teodor zapravo direktni potomak Alfonsa. Teodor, nesvestan svog plemenitog porekla, na početku romana živi kao seljak i sluga, što ga ne sprečava da se zaljubi u Manfredovu ćerku, Matildu. Za to vreme, Manfred je opsednut time da dobije drugog sina i naslednika, i u te svrhe proganja nesuđenu snahu, Izabelu, Frederikovu ćerku, uprkos svojoj venčanoj ženi. Od njegovih nasrtaja Izabela beži kroz podzemne hodnike zamka u utočište obližnjeg samostana, dok raznorodna natprirodna dešavanja podsećaju na drevno proročanstvo: "Da će zamak i vladavina Otrantom biti oduzeti od sadašnje vladarske porodice onda kada zakoniti vlasnik postane suviše veliki da bi taj zamak nastanjivao." 

U pomenuta fantastična zbivanja, pored džinovskog šlema sa neba, spadaju: statua koja krvari; slika pretka koji ustaje sa slike i šeta po sobi; oživeli kostur pustinjaka koji upozorava Manfreda; zveket džinovskog oklopa koji se čuje u oblacima; džinovska ruka u metalnoj viteškoj rukavici koja se javlja na ogradi stepeništa zamka. Na kraju romana džinovska figura Alfonsa u oklopu ruši zidove Otranta i uspinje se u nebo ka Svetom Nikoli, zaštitniku Otranta. Manfred je kažnjen time što, u zabludi, greškom ubija rođenu ćerku Matildu; pritisnut tragedijom, znamenjima i prikazama, on priznaje Teodora za pravosnažnog naslednika Otranta i povlači se, sa ženom, u samostan. Teodor, u melanholiji zbog smrti voljene Matilde, na jedvite jade pristane da se, ipak, oženi Izabelom, čime se roman okončava.
    Otrantski zamak uvodi više motiva koji će ubrzo postati zaštitni znakovi gotika kao žanra. Pre svega, tu su ambijenti koji će u gotiku postati tipski: a) zlokobni zamak; b) monahija ili samostan; c) tajni prolazi i podzemne kripte, katakombe i grobnice; d) jeziva šuma.

Pored navedenih ambijenata, Otrantski zamak u gotik uvodi ključnu trijadu tipskih glavnih junaka. Tipični likovi gotske romanse jesu: progonjena junakinja, zlikovac, i junak. U gotovo svim slučajevima u okviru ranog gotika, protagonista je mlada, lepa i vrla devojka (ovde: Izabela). Ona se, na ovaj ili onaj način, nađe pod uticajem zlikovca, za koga je vezana nekom socijalnom vezom (srodstvo ili ugovoreni brak), i čijih zlih namera mora da se oslobodi (ovde: ona je nesuđena snaha, a zatim i nesuđena nevesta zlikovcu). Glavni pozitivni muški lik (ovde: Teodor) često je po strani, udaljen od heroine bilo fizički, geografski (motiv razdvojenih ljubavnika), bilo socijalnom konvencijom (ako je već u njenoj blizini, često je maskiran u slugu koji radi za zlikovca, i mora da krije svoj identitet), bilo neznanjem (on nije svestan da je junakinja u stvari njegova davno izgubljena ljubav). U Otrantskom zamku, Teodor na početku nije svestan svog plemenitog porekla, i od voljene Matilde odvaja ga njegov trenutni društveni položaj (sluga)...

Da budem jasan - ovaj roman nije naročito dobar, ali je zato PRVI od svoje sorte. Kao poezija Volta Vitmena, kao filmovi H. G. Luisa, kao prvi prototipi letilica braće Rajt... Dakle, više je to nešto za antikvare i izučavaoce negoli za ljubitelje lepe književnosti per se, ali ako ništa drugo barem je kratak i ni približno tako dosadan kao neki kasniji gotski romani, uključujući i najveće klasike (MONAH, u tebe gledam)!
    Za sam kraj, preporučujem da pogledate vrlo simpatičnu adaptaciju ovog romana koju je – u formi kratkog filma – napravio Jan Švankmajer! Na Jutjubu ne vidim verziju sa eng. titlom, ali nju svakako možete skinuti negde drugde sa neta ako do sada niste.

Нема коментара: