izabrana dela

izabrana dela

недеља, 15. јануар 2012.

NIGHT DRIVE (2011)

*** 
3-


    Usred južnoafričke noći nekakvi crnci izvode okultni ritual nejasne svrhe i namene ali definitivno zlokobnih konotacija, dok oko njih kruže i cerekaju se hijene. Jedan od njih je kao neki šaman, sa zverinjom lobanjom na glavi (od hijene; kasnije saznamo da je to tzv. Čovek-Hijena, moćan vrač). Kolju se tu neke živuljke, proliva se krv, jedan goli crnac to pije, obuzima ga trans, kao da je opsednut, hijene su histerične, pojačavaju se lajanje i zavijanje i ludilo, a onda ovoga srede mačetom i odsečenu ruku daju jednoj od hrabrijih hijena…

    …Dan. Neki čiča surovog lica, sa ožiljkom posred face, ispituje crnca na obali reke. Nije baš jasno šta od njega traži, ali jasno je da ovaj to neće da mu kaže, uprkos makljanju i torturi. Pošto ništa drugo ne pali, ovaj ga polije benzinom i (sic!) – zapali. Kasnije saznamo da je ovaj piroman – pajkan/lovočuvar…

    …Čovek kupuje drogu od polugolog meleza sa dredovima, žešće tetoviranog. Njegov krimogeni ortak donosi piće da zaliju biznis. Odlično je prikazana tenzija, nepoverenje, sumnja jednih prema drugima, varničenje na ivici požara. Ovaj (za koga već tu slutimo, a kasnije i saznamo, da je undercover pajkan) mora da ispije čašicu – i odmah krene da mu se muti u glavi. Nastane tuča, pucnjava, bežanje, sve u delirijumu, frenetična jurnjava ulicama, trčanje po sokacima, na kraju balade dred-krimos hvata taokinju i izaziva ovog našeg da puca…

    …I sve ovo se izdešava u prvih 13 minuta filma!
    It had me at HELLO!
    E, to se zove film koji me je kupio u prvom minutu, dobio me odmah sa tim triple-trash-treat početkom, i zato sam spreman da mu oprostim to što u daljem razvoju nije baš sasvim ispunio ovo obećanje, barem ne u ovoj meri (ionako bi tolika tenzija neprekinuta tokom 90 minuta bila neizdržljiva), ali je svejedno, u celini gledano, isporučio mnogo više nego što uopšte smem da očekujem od današnjeg horora na engleskom jeziku.

    NIGHT DRIVE je došao niotkuda: nisam ranije čitao nikakve rivjue, nije bio hajpovan po festivalima, nema ga na listama najboljih horora godine, pa zato nisam imao nikakvo izgrađeno očekivanje; lako sam mogao da ga otpišem kao generički B-hororčić kakvih ima ko pleve. Uostalom, zaplet tako i zvuči: grupa ljudi ode na noćni safari, pokvari im se auto, neko počne da ih kolje u mraku. Pih. Još jedan iz podžanra "izgubljeni u nedođiji na udaru redneka, divljaka, ludaka…"
    Ali nije baš tako. Mislim, iz aviona gledano, jeste, ali… ovo je sjajna ilustracija zimzelene mudrosti da je u umetnosti često manje važno ŠTA nego KAKO. Tako i ovde: NIGHT DRIVE je vanredno dobro režiran film koji UME da udari kad zatreba, zna da napravi IMPAKT, da šutne, da tresne, da bude frenetičan, žestok, prljav – i tu ne mislim samo na prolivanje krvi, jer te efekte danas može da napravi svaka šuša za stotinak dolara u kućnoj varijanti, i svaki šugavi B- i C-horor danas ima barem solidne ako ne i odlične efekte.

    Međutim, moram pohvaliti reditelja: ovaj Justin Head zna znanje. Ume da stvori saspens. Ume da orkestrira scenu. Ume da pripremi gore-efekat i da ga izmuze za maximalni efekat, umesto da samo reporterski usnimi to što su mu majstori za efekte smućkali. Ume da se suzdrži; ume da pretera. Ukratko, on je vrlo solidan igrač čije ću naredne projekte budno pratiti. Nije baš u rangu najvećeg južnoafrikanca među rediteljima, Ričarda Stenlija, da budemo jasni: ne nazire se ovde nekakva izgrađena vizija, svetonazor, filozofija… ali je zato odlično uhvatio to anything goes haosa u kome je policija još monstruoznija od kriminalaca, i gde nikad ne znaš ko će pre i više da te sjebe, da li ludak s mačetom ili organ reda i mira s pištoljem i pendrekom.

Mistika ovde nije dovoljno razrađena, i malkice je usiljeno ugrađena u jednu prozaičnu pričicu o lovokradicama koje veruju da im kanibalistički rituali popravljaju šanse za dobar ulov (a da sami ostanu neulovljeni od strane lovočuvara)… Previše se robuje klišeima u karakterizaciji i u situacijama da bi se govorilo o kompletnom, autentičnom autoru. Npr. u grupi nasukanih u pustinji nalazi se uber-iritantni kreten i seronja, koji istina ima 'alibi' u tome što je na kokainu, ali svejedno, prećeralo se s tim kliše-likom bolida za koga vrištiš na ekran da već jednom crkne što bolnije. Ili šta reći o izlizanoj situaciji za prevrtanje očima: pajkan greškom upuca taokinju, onda ga ceo film konstipiraju savest i sudba kleta, a onda u krucijalnom klimaksu ima identičnu situaciju sa zlikovcem i novom taokinjom: šta mislite, da li će ovog puta preciznije da gađa?

Zbog toga što je dopustio da mu se sredina filma pomalo raspline u konvencijama i da se pogubi onaj intentzitet početka (koji je sam po sebi vredan pažnje, sve i da je ostatak filma otišao u Uve Bol teritoriju), kao i zato što mu previše likova strada od vatrenog oružja umesto od mačete i drugog ladnog oružja (kako Horor Bog zapoveda!), i što je prećerao sa tim "Nemci-Partizani" puškaranjem pred kraj (gde je ipak pohvatao konce i pružio još nešto malo dobre žestine), umesto da to sve lepo reši u slasher ključu sa tek ponekim metkom, moram mu oduzeti nekoliko poena, i zaključiti da je Džastin Hed, za sada, pokazao da je vrlo talentovana PALJEVINA koja podjednako ume da radi akciju kao i horor, a da li će da izraste u prvu ligu ozbiljnih igrača, ili će da se prepusti lokalnoj reciklaži ili pak tezgarenju u Americi, ako ga Holivud pozove (što nije isključeno) – to ćemo uskoro videti.

Ipak, budimo realni (tražimo nemoguće!) ne može svako da debituje sa nečim kao što je HARDWARE – u ovom čemernom i nikakvom usranom 21. veku, ja sam prezadovoljan i nečim polusvarenim i nedokuvanim i poluklišetiziranim, ali brutalno živopisnim i egzotičnim i sočnim i baš prljavo-krvavim i gnusnim kao što je to NIGHT DRIVE, te stoga ovo sa svojom blago-klimavom trojkom sasvim izvesno ide u sam samcit vrh moje godišnje liste naj-horora.

Нема коментара: