недеља, 10. јун 2012.

GRADAC: NEOBIČNA TELA (Bogalji, nakaze, kiborzi)

             Izašao je iz štampe najnoviji GRADAC, broj 182. Taj genijalni časopis i inače ima Ghoul's Seal of Approval, ali ovaj broj posebno ističem kao zanimljiv za čitaoce ovog bloga – ne samo zato što sam ja preveo dva poduža teksta u njemu, nego zato što je tematika prilično bliska onome što promovišem na ovom blogu.
            Tema broja je body horror, body fantasy, body politics... Nakazna, deformisana, invalidna tela u književnosti, istoriji, filozofiji... ultimativni autsajderi... ne-normalni... "monstruozni"... 
Priređivač je Ivan Velisavljević, vrhunski intelektualac i divan čovek, moj prijatelj i povremeni saradnik, ujedno saučesnik & sapatnik u projektu NOVI KADROVI.  
Evo šta je on odabrao na ovu temu (anotacije uz sadržaj su njegove):

Sadržaj:

Lenard Dejvis – „Bogalji uzvraćaju udarac: Uspon studija invaliditeta“
(Lenard Davis – Crips Strike Back: The Rise of Disability Studies)
Uvodni esej koji objašnjava promene u pristupu invalidnom telu na kraju XX i početkom XXI veka, i formiranje novog akademskog područja pre svega u američkom obrazovanju – „studija invaliditeta“.

Homer – Hefestova radionica, Ilijada, XVIII pevanje
                Krivonogi Tersit vređa Agamemnona, Ilijada, II pevanje

Vilijam Ebenštajn – „Ka arhetipskoj psihologiji invalidnosti zasnovanoj na mitu o Hefestu“
(William Ebenstein – Toward an Archetypal Psychology of Disability Based on the Hephaestus Myth)
Detaljna analiza mita o Hefestu koja ističe složenost njegovog lika kao paradigmatičnog za kasnije naracije o likovima sa invaliditetom.

Biblija – Kako je Jakov postao hrom i dobio ime Izrael, Prva Mojsijeva, glava 32
              „U koga bi bila mana na tijelu, neka ne pristupa da prinosi hljeb Boga svojega“, Treća Mojsijeva, glava 21
                Isus Hristos isceljuje bogalja u Vitezdu, Jovan, glava 5

Saul M. Olian – „Invalidnost u jevrejskoj Bibliji“
(Saul M. Olyan – Disability in the Hebrew Bible)
Uvodni tekst iz knjige Saula Oliana koji nabraja i analizira sve likove bogalja, slepih, mentalno onesposobljenih, leproznih, i na drugi način telesno nesposobnih, u biblijskim tekstovima.

Sveti Avgustin – „Adamovi potomci“ (odlomak iz Države Božje)

Anri-Žak Stiker – „Sistem(i) dobročinstva“
(Henri-Jacques Stiker – The System(s) of Charity)
Poglavlje iz knjige „Istorija invaliditeta“ koje se bavi odnosom prema bogaljima u srednjem veku, značajno drugačijim od starozavetne paradigme, zbog pojave učenja Isusa Nazarećanina. Stiker pre svega analizira formiranje koncepcije „dobročinstva“, pomaganja siromašnima i obogaljenima,  kao puta kojim bogati i zdravi dolaze do spasenja.

Mišel de Montenj  - „O bogaljima“ (odlomak iz eseja)

Šeron L. Snajder – „Bezbroj oblika: Invalidna figura u umetničkoj tradiciji“
(Sharon L. Snyder – Infinites of Forms: Disability Figures in Artistic Traditions)
Kratak esej pisan kao uvodni tekst u reprezentaciju invalidnog tela. Bavi se Hemingvejem, Bajronom, Poupom, i invalidnim telom u slikarstvu renesanse, na nekoliko primera: Rafaelovom „Požaru u Borgu“ i „Preobraženju“, kao i „Tebi“ nepoznatog autora iz XV veka.

Lord Gordon Bajron – „Izobražen preobražen“ (odlomak iz drame The Deformed Transformed)

Fridrih Niče – „O iskupljenju“ (odlomak iz Tako je govorio Zaratustra)

Rozmeri Garland Tompson – „Američki vašar nakaza, 1835-1940“
(Rosemarie Garland Thomspon – The Cultural Works of American Freak Shows, 1835-1940)
Fukoovska istoriografska studija o pravljenju vašarskog spektakla od različitih „nakaza“, „bogalja“ i „monstruma“ u američkom društvu tokom XIX i u prvoj polovini XX veka.

Edgar Allan Poe – „Skočižabac“ (odlomak iz pripovetke)

Ivan Velisavljević – „Teatar bogalja: Invalidno telo u dramama Beketa i Bernharda“
Esej o dva velika dramska pisca u čijim se dramama može pročitati invalidska perspektiva, odnosno jedna od prvih kritika kartezijansko-modernističke paradigme o invalidnom telu kao „pokvarenoj mašini“ koju treba lečiti ili rehabilitovati.

Thomas Bernhard – „Uzrok“ (odlomak iz romana)

Karen Kadora – „Feministički kiberpank
(Karen Cadora – Feminist Cyberpunk)
O naučno-fantastičnoj književnosti koja sa feminističkih pozicija, u kiberpank maniru, piše o kiborzima i drugačijim telima, obično kombinaciji ljudskih i mašinskih elemenata.

Dajan M. Nelson – „Fantomski udovi i nevidljive ruke: Tela, proteze i identifikacije kasnog kapitalizma“
(Diane M. Nelson –  Phantom Limbs and Invisible Hands: Bodies, Prosthetics, and Late Capitalist Identifications)
Esej o politizaciji invalidnog tela, njegovom otporu dominantnom kapitalističkom sistemu, kao i o uticaju kapitalističke ekonomije i uređenja na pojavu protetičkih metafora u antropologiji.


Sve to zauzima 104 strane teksta standardnog formata GRADCA + 6 "masnih" strana sa fotografijama (koje uopšte nisu onako odbojne kakve bi bile da sam ih ja birao: nekima od njih ilustrujem ovu najavu).
Ja sam izabrao da prevedem ova dva eseja: Културно дело америчког фрик шоуа 1835-1940 (Розмери Гарланд Томсон. Извор: Rosemarie Garland Thomson, Extraordinary Bodies: Figuring Physical Disability In American Culture And Literature, Columbia University Press, New York, 1993) i Феминистички киберпанк (Карен Кадора. Извор: Karen Cadora, "Feminist Cyberpunk", Science Fiction Studies, Vol. 22, No. 3 (Nov., 1995), SF-TH Inc). Odlični su, garantovano.

Kao što sve kulturne osobe znaju, GRADAC se može naći u knjižarama BEOPOLIS i ALEKSANDAR BJELIĆ, i u još ponekim koje pokriva distributer KRUG.
Za slučaj da vam sve gore rečeno nije dovoljno, ljubaznošću priređivača – ekskluzivno na ovom blogu! – možete pročitati i njegov predgovor tematu. Pošto GRADAC izlazi na ćirilici, na tom pismu je i ovaj tekst.

Предговор

Најпре би требало разјаснити наслов. Зашто ’наказе и богаљи’, уз додатак киборга, а не друга, политички коректнија ознака,  попут ’инвалида’, ’хендикепираних’, ’неспособних’, чак ’онеспособљених’? Разлози за то проистичу из пристрасне позиције приређивача: бивајући и сам инвалидно тело, одлучио сам се за погрдне, непримерене термине ’наказа’ и ’богаљ’ (киборг засад није погрдан, мада је амбивалентан), због тога што они истичу различитост оштећеног, неспособног, хендикепираног тела, истовремено га политизују и стварају нелагоду при коришћењу таквих термина. Напослетку, помпезније и привлачније звуче, претварају некадашње рекламне узвике са вашара наказа у стратегију отпора, док наглашавају инвалидима добро познато осећање зурења и истовремене привлачности и одбојности оштећеног, изузетног тела.
У књизи Необична тела: Обликовање физичке неспособности у америчкој култури и књижевности, из које смо превели један есеј, Розмери Гарланд Томсон анализира употребу енглеског еквивалента ’богаљу’, термина ’cripple’, на примеру Ненси Маирс, теоретичарке са инвалидитетом. Маирсовa се одлучила за политику самоименовања управо овом речју, не бежећи, дакако, од анализе њеног погрдног значења, али сматрајући да баш због нелагоде и увредљиве конотације та реч истиче особеност инвалидног тела. Када чују реч ’богаљ’, људи се тргну, каже Маирсова, а у том трзају крије се и другачији поглед на инвалидно тело с којим се сусрећу: „Желим да ме виде као жилаво створење, којем судбине/богови/вируси нису били наклоњени, али које уме да се поштено суочи са бруталном истином свог постојања.“ Розмери Гарланд Томсон о таквој употреби речи богаљ пише: „Не слави овде Маирсова напросто термин који истиче његу другост нити покушава да преокрене његову негативну конотацију; пре ће бити да она жели да привуче пажњу на материјалну стварност своје обогаљености, на своју телесну различитост и искуство те различитости. За Маирсову, аргумент друштвеног конструктивизма носи ризик од брисања значења њеног бола и њене борбе са околином која је створена за друга тела.“
Друштвени конструктивизам који Р. Г. Томсон помиње настао је у оквиру новог и врло обећавајућег академској подручја које се развило у последњих двадесетак година – „студија инвалидитета“ (или „студија онеспособљености“, disability studies: 'онеспособљеност' у српском језичком контексту није уобичајена, тако да смо disability преводили као 'хендикеп', 'инвалидност', а неретко и 'инвалидитет', иако смо свесни разлике међу овим терминима: интересантна лексикографска обрада „речника инвалидности“ налази се у Речнику инвалидности: ка једнакости у говору Милице Миме Ружичић, објављеном у Новом Саду 2003. године). Студије инвалидитета покушај су да се анализира културни и историјски развој односа друштва према инвалидном телу – регулација његовог статуса, успостављање норме ’способног тела’ према којем се одређивао степен ’неспособности’, друштвени положај неспособних, репрезентацију инвалидног тела у култури и уметности... Настао под утицајем постструктуралистичке теорије и нарочито Фукоових критичких приказа друштвених институција и историја маргинализације одређених група, историје 'рађања клинике' и специјализованих болница за социјално некорисне, друштвени конструктивизам сматра да је „не-способно“ тело културни конструкт, именовање и стављање изван друштва, или на друштвене маргине, тела које је заправо различито и не може да се уклопи у претпостављене норме способног тела, тј. оног тела које може да функционише у раду, економији, религиозним обредима и ритуалима заједнице. Међутим, студије инвалидитета и с њима повезан активизам заједнице инвалида, не могу себи да допусте, како примећује Розмери Гарланд Томсон, потпуно прихватање флуидности идентитета и релативизам културних конструкција, јер би тако занемарили управо оно од чега су почели – различитости, специфичности инвалидног тела којима оно доводи у питање углавном прећутно установљену норму „способности“. У овом броју часописа Градац представљамо нашој јавности, између осталог, и увод у ту дебату, као и увод у ово занимљиво подручје истраживања.
Градац је већ залазио у подручја која се граниче са нашим тематом. Иако постоји велика опасност у изједначавању 'чуводишности' и 'инвалидности', нарочито ако се занемари да се прва тиче и људске маште, док је друга пре свега друштвена и историјска чињеница, Градац посвећен „Чудовиштима и враговима“, који је 1987. године приредио Јовица Аћин, свакако је занимљиво читати у пару са овим бројем. На тај начин се, у низу текстова о историји инвалидног/неспособног/хендикепираног, другачијег тела, и приказивању таквог тела у култури и уметности у различитим периодима, могу упознати истраживања и анализе које постављају три важна питања: како се на Западу, од антике до данас, третирало инвалидно тело, какав је био однос према неспособнима, оштећенима и унакаженима, и како се тај однос у култури и друштву преносио на уметничку представу о инвалидном телу (и обрнуто)? Наравно, таква питања неминовно покрећу и теме измењеног тела у нашем добу нових медија масовне комуникације и меморије, времену високе технологије, простетике, вештачких руку, разних протеза и машина које надомешћују телесна оштећења, времену естетске хирургије, робота и киборга... Оно што ће радознали читалац свакако приметити јесте недостатак есеја о необичном телу на филму, као и на југословенском простору и у југословенској култури: због ограниченог простора такви текстови нису могли бити увршћени у овај број часописа, али за почетак трагања по богатом подручју филмских богаља, наказа и киборга, предлажемо књигу Cinema of Isolation Мартина Ф. Нордена, или зборник есеја Screening Disability, док се увод у историју југословенског инвалидитета моће пронаћи у часпису Херетикус број 3/2004, у тексту Љубомира Петровића „Поглед на ивалидност кроз историју“ (овај број часописа такође је изврсна допуна нашем темату). Истраживање приказа инвалидности у југословенској култури још чека на темељну студију.
Било како било, темат о необичним телима један је од првих у Србији који приказује академско проучавање инвалидитета. Нека врста увода у „disability studies“, изузетно занимљиву академску област, овај темат часописа Градац доноси филозофске, социолошке, културолошке и књижевно-теоријске приступе теми оштећеног/неспособног/необичног тела, у испитивању нових перспектива које такво тело, као различито у односу на претпостављену норму, доноси у културу нашег времена.

Нема коментара:

Постави коментар