KILLER JOE (2012)

***(*) 

3+

Vilijam Fridkin se pokazuje kao krajnje redak primer vitalnog starca sposobnog i da u jeseni svog života proizvede svež, žestok, mladalački Fuck-You film (za razliku od pregaženih penzionera tipa Kopole, Ridlija Skota ili Arđenta). Dobro, ne treba očekivati mega-klasik u rangu nedodirljivih masterpisova nanizanih jedan za drugim u 1970-im (THE FRENCH CONNECTION, THE EXORCIST, SORCERER, CRUISING), ali ova crna triler-komedija svakako je najbolji njegov film koji je napravio još od CRUSINGA, dakle u više od tri decenije. 

Ultimativna sjebana familija, degradirani međuljudski odnosi, bizarni planovi o unutarporodičnom ne-baš-plaćenom ubistvu koji pođu po zlu, svet blizak postapokaliptičnom paklu (Suncem sažeženi, otrovnicama i kanibalima naklonjeni Teksas) – i sve to živahno i sočno, kao da nije rađeno po pozorišnoj predstavi čoveka po imenu Trejsi! Crni humor u lopatama, izuzetna gluma (naročito MekKonahi u naslovnoj ulozi), vanredna fotografija Kaleba Dešanela, brutalno nasilje i još brutalniji psiho-teror, nepredvidivi preokreti... Ukratko, sjajna zabava: izgleda kao najbolji film braće Koen (uključujući i Larija Koena) koji nisu oni radili! 

Istina, uz sav nesumnjivi entertainment, ovaj freak-show previše naginje eksploataciji i ide u iživljavanje dalje i dublje i duže nego što je potrebno – što je lepo po sebi, ako ga posmatramo kao neambiciozni komad bezobrazne zabave, ali okrnjuje eventualne veće pretenzije ka nekakvoj ozbiljnoj drami o ljudskom stanju. 

Psiho-antropo-sociološki posmatrano, KILLER JOE je isto toliko "realna" i "prodorna" drama realnih karaktera i mentaliteta koliko je to, recimo, THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE II, koji je (da ne budem pogrešno shvaćen) izvanredan i vrlo mi drag film, i ujedno najpribližniji rođak (brat od dementne tetke) ovome ovde, iako MekKonahijevo prisustvo (i najmanje jedna njegova pretnja: "Ako me ne poslušaš, iseći ću ti lice i nosiću ga preko svoga!") prizivaju asocijacije na IV deo tog serijala, u kome je on debitovao (zajedno sa Rene Zelveger) igrajući lik po imenu Vilmer Slaughter!

Pošto doslovno svi rivjui na netu pominju scenu sa Kentaki Prženom Piletinom, ja ću namerno da je NE pomenem (zavisno od vaših preferenci, ona može da pobudi krčanje creva ili povraćanje – meni je izazvala pomisao: "Mmmmm... batak!"). Umesto toga, reći ću da je sam samcit kraj genijalan, i da sam u filmu uživao kao u malo kom u poslednje vreme: pravo osveženje i blast from the past pravo u već pomalo zaboravljeni etitjud i ludilo kakvo danas, jedva, može da se nađe samo u retkim limited release ili direct-to-dvd filmovima, a nekad ste ih imali u wide-release ili barem svakom drive in-u... Mislim, šta reći kad vas već u prvom minutu filma pravo u lice tresne žbun još uvek držeće Đine Geršon!
  P.S: DŽOA sam gledao na FANTASTIC ZAGREB festivalu, i dok ovo pišem, nije dostupan za skidanje sa neta. Ali svakako ga zabeležite na svoje TO DO liste i ne propustite prvu priliku da ga pogledate, kadgod i gdegod se ona ukazala.