izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 25. фебруар 2013.

AMOUR (2012)

***
3-

             Priča o ljubavi obično ugnjavi, rekao je Pesnik, a ja se složio.
            Ali ima još jedna evergrin mudrost primenjiva na ovaj film: u dobru je lako dobar biti – na muci se poznaju junaci. Odnosno, pravi ljubavnici.
            Hanekeov najnoviji film alternira između efekta ugnjavljenosti i svežine otkrovenja, i zbog toga od mene ima polovičnu ocenu, ni tamo ni ovamo. Obrazložiću.
            Ljubav je nešto što se marketinški plasira i eksploatiše kao stvar za decu i omladinu: zagrljeni tinejdžeri, poljupci među omladinom, vitki mladi i glatki ljubavnici pred zalaskom sunca... Dojke čvrste i nadignute, stomaci glatki, guzovi loptasti, mišići tvrdi i zategnuti... draže nas sa "Volim te" čestitki i razglednica. Uostalom, ne zaboravimo da najčuveniji ljubavni par – sinonim zaljubljenosti – sačinjava dvoje iz današnjeg ugla kriminalno premlade dece: 13-godišnji Romeo i Julija.  
Da, za slučaj da odavno niste čitali Šekspira, ili ste ga primili samo kroz medijaciju Holivuda (gde su ove zaljubljenike igrali više nego punoletni glumci), poster boy & girl za LJUBAV su, zapravo, deca. Što, na neki način, ima smisla, jer ta vrsta izbezumljenosti potpaljene biološkim nagonima ima smisla dok je raspiruju uzburkani mladalački hormoni, dok se posle toga obično transformiše u nešto drugo: posvećenost, požrtvovanje, dužnost, poštovanje, naviku itd. To, u skoro-idealnim uslovima kakvi se sreću jedva jednom u sto slučajeva. O preostalih 99 često čitamo u novinama: preljube, razvodi, ubistva i samoubistva...
Embrouz Birs je ljubav definisao kao "privremeno ludilo koje se može izlečiti brakom ili sklanjanjem pacijenta od uticaja pod kojim se razboleo." U jednom od sto slučajeva čak ni brak ne uspeva sasvim da zgasne onaj izvorni plam, i baš o takvome govori Hanekeov film. On dekonstruiše najmanje dva opšta mesta, ili barem klišea vezana za tzv. "ljubavne" filmove. Prvi, da je to stvar omladine, sa omladinom, za omladinu. On za protagoniste uzima par čije udružene godine iznose negde oko 170. Drugi kliše je onaj "a onda su živeli dugo i srećno do kraja života." Haneke kao da kaže: "Happily ever after? E pa, neće da može! Niko ne živi srećno, a naročito ne do samog kraja." Otud bi kao alternativni naslov ovoga mogao poslužiti naziv jednog od meni najomiljenijih ljubavnih (?) filmova ikada: KRAJ JEDNE LJUBAVNE PRIČE (THE END OF THE AFFAIR) Nila Džordana.
Znači, umesto da nam, kao i 99% drugih filmadžijskih eksploatatora nagona zaljubljene mladalačke publike za povlađivanjem njihovim hormonima, prikazuje ŠTA SE ZGODI KAD SE LJUBAV RODI, Haneke govori o tome ŠTA SE ZGODI KAD SE ŠLOG DOGODI: kad ljubljena žena počne da se pretvara u senilnu, moždano oštećenu i telesno nepokretnu ljušturu a kad njen voljeni, umesto da se bori sa nenaklonjenim roditeljima, društvenim konvencijama, njenim kretenskim dečkom (čije mesto želi da zauzme) ili već tako nekom oveštalom preprekom iz žanra "ljubavnih" filmova – ovde ima da se bakće sa njenim hranjenjem, zapiranjem i menjanjem pelena za odrasle. E, na toj muci se poznaju pravi junaci.
Vaš odnos prema ovom filmu zavisiće od mnogih faktora, a pored ostalih i od toga koliko duboko i iskreno ste voleli + kontemplirali nad ljubavlju i drugim, s njom indirektno povezanim životnim pitanjima. Ako ste do sada pretežno obitavali u izmaglici seksualnog nagona i njegove šminke, ne misleći mnogo o tome šta donosi sutra (a kamoli – šta donosi 30 ili 50 godina od sada), i ako ste dopustili da vam Industrija Ljubavi Inc. ugradi svoje šablone kao većini parova čije uzidane fraze slušamo i pavlovljevski ugrađene reflekse gledamo u emisijama 48 SATI SVADBA ili SVE ZA LJUBAV, onda će vašim holivudizovanim i sapunskooperizovanim svestima Haneke doneti pravi ŠOK (da ne kažem: ŠLOG) svojim filmom. S druge strane, pametnijima i promišljenijima teško da će reći ili pokazati nešto novo. Odnosno, njegova relativna novost sastoji se samo u suprotstavljanju oveštalim filmskim klišeima – ali teško da postoji neki čitalac ovoga (a naročito na Balkanu, gde zbog načina života i premasne ishrane šlog predstavlja jedan od tri glavna uzroka smrti) koji ne zna za sličnu životnu priču iz svog najbližeg, porodičnog ili barem komšijskog okruženja.
Hanekeova LJUBAV, dakle, razara neke oveštale klišee, ali to ne znači da sebi ne "namešta karte" tako da proizvede jednu drugačiju vrstu veštačkog ambijenta u kome jedino ova priča može da funkcioniše. Recimo, ma koliko tragična ova konkretna situacija, zamislite koliko bi još mučnija bila da protagonisti nisu imućni buržuji kojima novac nije nikakav problem? Ili da glavni junak nije visokoobrazovani, kulturni Europejac nego tamo neki, šta ja znam, mlekar, pekar, apotekar? Šta da oni nemaju uslova da egzistiraju u MEHURU, u KAPSULI izlovanoj od ostatka sveta, u skoro samodovoljnom mikrokosmosu? Čitav AMOUR, budite upozoreni, dešava se u jednom jedinom prostranom stanu! Kako bi ova priča funkcionisala preneta u Srbiju – u prosečan službenički stančić, u prenatrpane ambulante, u deprimirajuće čekaonice po bolnicama, u nesnabdevene apoteke, u nemogućnost da sebe ili nekog svog iole zalečiš ili barem lekaru približiš ako nemaš adekvatnu "vezu" ili dovoljno para za mito? Kako? Od koje penzije? Itd itd.
Dakle, s jedne strane imamo dobro napravljen, odlično odglumljen, umereno intrigantan film koji teško da vas neće, bar u pojedinim scenama, emotivno dotaći: iako se lako sprdati sa ovim zapletom (a naročito nama, mlađima, koji imamo još deceniju ili dve do senilnosti, šloga, infarkta ili tako nekog usuda), valja priznati da je AMOUR ipak gledljiv, sa prijemčivim junacima i pričom koji vuku na praćenje do kraja. Takođe, sve i da vas ceo film ugnjavi do smrti (!), morate priznati da tu postoji najmanje jedna apsolutno genijalna scena zbog koje vredi izdržati preko dva sata ovoga – scena ka kojoj sve vodi i koja mi je, priznaću, naterala suze na oči. Neću da spojlujem, reći ću samo: jastuk. I zamisao, i izvedba, i impakt su izuzetni. Aplauz od mene.
S druge strane, teško mi je da se oduševljavam prozaičnom dramaturgijom, ili odsustvom iste – jer ovde i ne postoji pravi dramski konflikt kao jedan od preduslova za ozbiljan zaplet. Već prva scena nam ubija nadu za hepiendom (kao da natpis: Režija – Mihael Haneke to već nije učinio svakome ko išta zna o filmu), ali time i svaki saspens po pitanju ishoda. Već u prvih par minuta vidimo kako će se to okončati. Takođe, nema saspensa ni u tome da li će On da poklekne i u nekom trenutku ostavi Nju. Od početka je jasno da neće.
Dešavanja su prozaično linearna, a antagoniste ovde i nema, odnosno "konflikt" se odigrava između Starca i galopirajućeg propadanja Starice što je puka biološka činjenica protiv koje nikakva Akcija ne može baš Ništa. Iako je Haneke previše dobar filmmejker da svoje delo svede na prepis iz novina, na banalni soc-realizam, on je tome ovde bliže no ikada – bliže čak nego što je to bio onda kada je doslovno ekranizovao članak iz novina (slučaj samoubilačke familije u SEDMOM KONTINENTU). Zaplet AMURA svodi se na: Oni se Vole. Sranje se desi. Ona propada i umire. On nemoćno gleda i čini šta može, što je nedovoljno da bilo šta promeni. Naravno, jedina uteha, i jedina poenta svega toga jeste u pokušaju očuvanja dostojanstva, njegovog i njenog. Ostati Čovek u neljudskim okolnostima, u iskušenjima na kakva iluzorni "Dobri Bog" nikoga ne bi trebalo da stavlja – a ipak to čini, na stotine iskušenika svakodnevno, u daleko gorim okolnostima nego u ovom filmu prikazanim.
I mada Haneke pomalo "vara" u svojoj priči, moram priznati da je uspeo da postigne solidan balans između otkrivanja tople vode (starost = sranje) i nečega dosad retko viđenog, između foliranja i autentičnosti, između prozaičnog i univerzalnog... Napokon, između nihilističkog i humanog. Uspeo je da napravi film koji će mračnjacima, ako samo zažmure na jedno oko, potvrditi sve ono najcrnje što uopšte mogu da zamisle o univerzumu i čovekovom neslavnom mestu u njemu, dok će istovremeno neizlečivim optimistima i vernicima u Hramu Ljubavi, pod uslovom da zažmure na jedno oko (a ljubav je ionako slepa), pokazati da LJUBAV (može da) nosi dozu oplemenjenja čak i u najgorim okolnostima, i ako već ne može da pruži spas u doslovnom, životnom smislu, može barem da omogući nekakav jadni metaforički ekvivalent, što je slamka za koju se moramo držati, jer čvršću nemamo.
Uspešnim sedenjem na dve stolice Haneke je postigao svoj do sada najveći uspeh, bar što se tiče zvaničnih nagrada (Zlatna de Palma, Oskar...), iako AMOUR nikako nije njegov najbolji film. Tu titulu, bar za mene, neprikosnoveno nosi PROFESORKA KLAVIRA (čija se Izabel Iper ovde javlja u sporednoj, nezahtevnoj ulozi). AMOUR, ma koliko "svež" i drugačiji delovao nekima, ipak ne donosi mnogo toga ni na konotativnom ni na audiovizuelnom planu što bi ga činilo mnogo boljim od blago natprosečnog. Nema tu mnogo originalnosti a kamoli slojevitosti: kvaliteta je dovoljno za jedno gledanje, ne za više. Nema tu misterije, nema izazova, nema WTF (a la CACHE) – sve što je imao da (po)kaže, (po)kazao je vrlo jasno i direktno, bez mnogo mistike i metafora, u prvom planu, a između redova nije ostalo ništa.
Za moj groš daleko uzbudljiviji, izazovniji, u svakom smislu zabavniji, idejno i emotivno pregnantniji, beskrajno iznova-gledljiv, a nadasve originalniji i slojevitiji film na temu ljubavi, starenja i smrti, odnosno o iskušenjima što ih TELO sa svojim nekontrolisanim prohtevima stavlja pred LJUBAV (ali tretirano metaforički) jeste Kronenbergov masterpis MUVA. Now, THAT's cinema! U poređenju s tim "monster muvijem", AMUR je tek prozaična skica, pipanje u mraku, prilog iz Beogradske hronike...
PS: AMOUR sadrži jednu odličnu scenu čistog horora. Iako se radi o košmaru, moram reći da spada u neke od najjezivijih scena viđenih u poslednjih par godina... Ujedno, još jedan dokaz moje teze da su često reditelji nehorora uspešniji u pravljenju prave, efektne strave od oveštalih žanr-majstora, a naročito ako se radi o dokazanim mračnjacima poput Hanekea.
PPS: Ako vas ovaj film i ovaj moj rivju bace u totalni bedak i beznađe, ima leka! Obavezno bacite pogled na Lažni Tviter nalog M. Hanekea: neki šaljivdžija svakog dana na Twitter kači apsolutno smehotresno genijalne postove, navodno iz ugla Hanekea, koji ne samo što dubinski ismevaju i Hanekea i Holivud i svekoliko filmotvorstvo i njegove hipokrizije i narcisizme, nego ingeniozno parodiraju i samu formu te dživdžanske "društvene mreže"! Potpuno prajsles stvar – OVDE!
Ili, ako vas format Twittera smara, evo rekapitulacije iz poslednjih 7 dana ovde.

1 коментар:

matoji је рекао...

Ovaj košmar (ne mislim na film u celini, već na dedin ružan san) slikovito objašnjava brak; nateran si da se krećeš kroz vodu koja te usporava, a žena ti je stalno za vratom spremna da ti začepi usta kako ne bi mogao da dišeš punim plućima. Ovo je zaista jedna od najhororičnijih scena snimljenih poslednjih godina.