ENDER'S GAME (2013)

***

3

           

            Odmah da kažem: nisam čitao roman(e) nego samo originalnu priču iz koje je sve ovo posle izraslo, a i to je bilo pre nekoliko decenija, u nekom MONOLITU, čini mi se. Pamtim samo da mi se veoma dopala – ali ne baš toliko da bih ganjao romane. Uostalom, u to vreme sam se sve više okretao ka hororu a SF mi je značio sve manje. Dakle, ovo je samo rivju filma, bez bavljenja time da li je adaptacija dobra, koliko je verna itsl.

            Ukratko, ENDER je prijatan za gledanje i ima moju umerenu preporuku. To je jedan pitak, vizuelno nadahnut, mestimično spektakularan SF koji vredi pogledati u bioskopu, kome se može. Zaplet je veoma sličan onome u STARSHIP TROOPERS: bube iz dalekog kosmosa prete Zemlji, i zato, da se ne bi čekao njihov novi napad (prethodni je prilično zla naneo planeti), u pripremi je kontranapad s namerom da im se zatre leglo. U tom ratu, primarnu ulogu imaju – DECA. Navodno, deca su mnogo bolji stratezi od odraslih; kao, umovi su im otvoreni, vide više kombinacija, brži su im refleksi itsl. 

            Kad se pogleda u kakvo autopilotsko mrtvo puvalo se pretvorio Harison Ford – android potpuno mrtve mimike, kao da su mu mišići lica plastifikovani; uz to, ravnog glasa i lišen one žeravice u oku koja je nekad krasila Hana Soloa i Indijanu Džonsa – onda čovek još nekako i može da poveruje u tu žvaku. Pa opet…

…Meni ta fraza ne pije vodu: čovečanstvo je sasvim fino ratovalo kroz ovolike milenijume, narodi su zatirali i genocidirali jedni druge a da im nisu balavci komandovali, pa ne vidim zašto bi sad odjednom matore prdekanje otišle u dobrovoljnu penziju (ko je još to ikada video u vaskolikoj dosadašnjoj istoriji?!). Dakle, sama premisa ovoga je malkice apsurdna i bezvezna za progutati, ali ako preko nje pređete onako lako kako to film od vas traži (alibi za đecu se daje bukvalno u jednoj ili max dve rečenice, i onda se odmah vozi dalje, bez zadržavanja na obrazlaganju tog PIPAVOG pitanja) – film nije bez svojih zadovoljstava. 

            U suštini, ovo je samo još jedna (ali malo bolje napravljena) varijacija na "Ružno pače" – žgoljavi dječarac, uprkos krupnijim i bezobraznijim "drugarima" i nepoverljivim, sumnjičavim, pa i neprijateljskim odraslima, pokazuje svima da je baš on IZABRAN, da je bolji od jačih, bučnijih, nadmenijih. Što ga više vređaju, ponižavaju, ugnjetavaju, što mu manje veruju, to on veći frajer ispada svaki put kad, iznova i iznova, ispadne najpametniji i najsnalažljiviji u društvu. Bolji – za šta? Za borbu do pobede! Izabran – za šta? Da povede čovečanstvo u međugalaktički genocid kao jedini način za kolektivni miran san.

            Kao što se da videti, film se dotiče vrlo ozbiljnih i AKTUELNIH pitanja – danas, kada Amerika vodi nekoliko paralelnih ratova, što otvorenih, što potajnih; kad se ratovanje najčešće zaista umnogome i svodi na video-igrice; kad se neprijatelj prethodno demonizuje do nivoa INSEKTA kojeg nije nikakva šteta istrebiti do poslednjeg; i kada se deca sve više koriste u ratu (istina, za sada češće kod suparničke, "terorističke" ili partizanske strane).

            STARSHIP TROOPERS (the movie) je bio pregenijalna antimilitaristička satira, što danas, evo, posle 16 godina, NAJZAD dolazi iz dupeta u glavu pojedinim Američanima. I tamo smo za junake imali, ako ne baš decu ali svejedno ne ni zrele osobe, nego tek-svršene srednjoškolarce, što bi se reklo: barely legal mlađariju koja je odmah po diplomiranju bačena u uniforme, tako da penkala zameni puškama. Verhoven je tamo izvrgao ruglu američki vojnoindustrijski kompleks, kolonijalno-genocidnu US politiku, ratnohukačku retoriku i besomučnu propagandu, zloupotrebu mladih i nebrigu ne samo za "neprijateljski" nego i sopstveni narod, i praktično izjednačio američku spoljnu politiku sa nacističkom.

            Reditelj Gevin Hud ovde ne pokušava ništa slično: isto kao što nam u par rečenica servira svoj najveći sociološki novum (društvo u kome su pretpubertetlije – generali što komanduju zvezdanim flotama!), tako nam, naoko uzgred (štono reko Severin Franić), prezentira i onu drugu problematiku koja u filmu jeste prisutna, ali je tu samo zato što NUŽNO proističe iz zapleta, odnosno predloška (kažu neki da je roman kritičkiji prema militarnom child abuse-u, što mi je teško da poverujem imajući u vidu recentne frikšou-kripšou istupe pisca Orsona Skota Karda…), a ne zato što scenario namerava da tu bilo šta istražuje – ili, daleko bilo, da kritikuje. 

            Većim svojim delom, ENDER'S GAME je pričica o tome kako Enderovo pače poraste u kur… ovaj, labuda; od balavca kojeg kod kuće mlati stariji brat, a u školi mu ne daju mira siledžije pa preko (neizbežnog!) Crnog Narednika TM i nadrkanog oficirčića, sve do zapovednika flote koja će (SPOJLER!) pobediti vanzemaljsku pretnju. I to je, mora se priznati, ugodno gledati iz istog razloga iz kojeg nam imponuju sve te željoispunjavajuće storije o "izabranima": ko se od nas nije osetio okružen grubijanima i sirovinama koje ga sputavaju, i maštao o tome da se jednom izdigne nad njima i svima im pokaže svoju superiornost?  

Ovaj film ne kritikuje vojnu propagandu – on joj ide niz dlaku, jer ilustruje slogan kojim se i ova naša, već propala, desetkovana, demolirana vojska reklamirala, tražeći novo topovsko meso u onom epp-u koji kaže: BUDITE ODABRANI. A ko ne bi voleo da bude ODABRAN – da mu daju priliku da pokaže svima ono što čuči, zapreteno, zatomljeno, zgnjavljeno u njemu?! Da, dečače: i TI možeš biti ENDER!

            Istina, ENDER'S GAME nije gung-ho storija koja fetišizuje onaj fašizam koji je Verhoven parodirao. Ne, u svojim senkama i uzgrednim nagoveštajima on implicira da možda nije baš lepo ubijati i DECU bacati u ratnu mašnu – ali…

            …ali sledećih par pasusa sadrži SPOJLERE… preskočite ih pa čitajte dalje, ispod crnila

…ali zaplet nam pokazuje zašto se to tako MORA; odnosno, kulminacija daje za pravo američkim stratezima, jer dete im je zaista dobilo rat. Therefore, BRING MORE KIDS!

            Kraj, takođe, sadrži i gorku notu kakvu ne viđamo u staromodnim fašistoidnim epp-ima za klanje i zatiranje. Ne, jer ovde Ender, shvativši da ga je vojska izmanipulisala (o, zar se i to može…?) i da je, ne znajući to, istrebio čitavu rasu (insektoida, ali inteligentnih!), odluči da jedno sačuvano jaje, od poslednje, umiruće matice, ponese na neki plodan svet, i da zametne novu-staru rasu, postajući usput GOVORNIK ZA MRTVE – to pod uslovom da film zaradi dovoljno da izrodi franšizu, što, kako izgleda, ipak neće da se desi.

            Pa, dobro, kažete vi sad: je li ovo pro-ratni ili anti-ratni film? E, tu je kvaka! Nominalno, on je anti-ratni, po onome što nam Ender (po)kaže na kraju. Isto kao što je Obama protiv rata, baš mu nešto mrsko da ratuje, ali stalno ga neki dušmani nateraju i onda: šta da radi, što se MORA – nije teško, pa vrag nek nosi i tu Nobelovu nagradu za MIR i sve! Suštinski, ENDER'S GAME je pro-ratni, jer tokom 9/10 svog trajanja ne dovodi u pitanje SUŠTINU ratnohuškačke lažljive kolonijalne decoizrabljujuće politike, ne upituje Sistem, nego, eventualno, sporadično, njegove pojedine NEBITNE šrafove (ovaj ili onaj oficir).

 Čak ni ta 1/10 na kraju, ma koliko bila dobrodošla, ne nosi sa sobom dovoljno gorčine ili preokreta da bi nas navela da rekonsiderujemo sve ispočetka, nego je tu pre kao šlag na govnetu da ga lakše progutamo, isto kao što Ameri danas (uglavnom) gutaju ratnohuškačku retoriku svog Nobelovca samo zato što je "demokrata", pa još crn. I tu je, ta desetina, naravno, zbog nastavka filma… 

Drugim rečima, moglo bi se reći da je ENDER, u ovom obličju, savršeno indikativan i znakovit film za vreme Obame, i da svojim "spolja gladac a unutra jadac" kvazifinim politički korektnim (pogledajte samo tu multi-kulti ekipu dečurlije – mada, zna se, Vođa je ipak arijevski plavooki dječačić a ne neko od hindu-crno-smeđe-žuto-ženske ekipe) pristupom pipavoj temi precizno oslikava današnju Ameriku, baš kao što su akcijaši i ratni filmovi iz 1980-ih (direktni i blatantni, besramni u svom militarizmu i vojske-fetišizmu) bili slika i prilika Reganove Amerike. Odnosno, suština je ista, samo je namaz na torti druge boje, he he he. Pre je bila vanila, sad je čokolada, ali ispod je isto ono što traje, truli i kancerozno se razvija bar od Atomske bombe naovamo…

Ček, pa kako onda trojka jednom takvom filmu? Pa, eto: ako sam mogao da gurnem u stranu apsolutno ogavnu agendu HURT LOCKERA (pa čak i ovog Leninog novijeg) i priznam da sam uživao u triler & saspens momentima, mogu valjda da i ovde svesno prenebregnem tj. jednim okom zažmurim na daaaaleko manje transparentnu i ogavnu agendu i uživam u stvarima kao što su: odlična scenografija i kostimi; odlična gluma (a naročito ovaj mali Asa koji igra Endera: biće od njega glumčina, ako ga pre toga ne izjedu alkohol, pičke i droge, kao tolike druge decu-zvezde u Holivudu), u super efektima, u odavno neviđenoj svemirskoj pucačini ovih razmera, 

u izvanredno lavkraftovski dizajniranoj matici tuđinske rase (šteta što je na kraju ipak pokažu jasno i ukrupno, na svetlu: raniji kadrovi, u kojima se njena nakazna anatomija samo nazire u mraku, iza nekakvih stena, apsolutno su genijalni i stravoužasno-uznemirujući kao malo šta u nominalnim "horor filmovima viđenim u skorije vreme!) i, naravno, uživao sam u ovako lepo i zanimljivo ispripovedanoj željoispunjavajućoj fantaziji. Hej, 'oću i ja da budem ODABRAN!