PREKID PROGRAMA (2013)

žija: Jim Production (66')

Pre svega, evo kako tvorci ovog video zapisa predstavljaju svoj rad na (inače neaktivnoj) Fejsbuk stranici, sa koje potiču i ilustracije uz ovaj rivju.

"Prekid Programa, dugo je bio u scenarisko/produkciskoj fazi od dana osnivanja avgusta 2008 pa sve do juna 2010 godine... Radni naslov filma, bio je "Marko Krej". Tvorac o liku Marka Kreja, bila je Tijana Ducić, koja je po ugledu na Freddy-a Krugera, stvorila lik mladig neshvaćenog psihopate. Rola Marka Kreja bila je namenjena mladom glumcu Marku Dimitrijeviću, a centar priče je trebalo da se odvija po Zaječarskim blokovima, na žalost zbog manjak opreme, film je morao biti odložen u nadi da će se otpočeti projekat kad tad. Nekoliko meseci kasnije, scenario se otvara u Vladičinom Hanu, pod nezavisnom produkcijom Jim Production, a ovog puta ulogu Marka Kreja dobija Jovan Veljković, rad na scenariju je trajao 7 meseci, nakon 11 dana snimanja i tri uzastopna dana montiranja, film je završen juna 2010 godine."

Postoje kritičari koji veruju, ili barem tvrde, da je entuzijazam kvalitet dovoljan da, sam za sebe, bez dodatnih postignuća, bude vredan hvale.

Postoje oni koji tvrde da je važno učestvovati a ne i pobediti.

Najzad, ima i onih koji uporno pevaju refren: rodilo se, valja ga ljuljati.

            Ja, međutim, nisam pretplatnik tih teorija. Samo zato što je neko bio dovoljno dokon i nesvestan svoje nesvesti i netalenta pa da javnosti predstavlja rezultate svog piskaranja, ili crtkanja, ili farbanja, ili gnjavljenja gline, ili zato što publici prikazuje nekakve snimke koje je izmontirao u "film" – za mene nikada nije bilo dovoljno. Valjda me zato neki (svakim danom sve brojniji!) smatraju zlom osobom, jer nisam u stanju da, posmatrajući rezultat nečijeg truda izreknem onu klasičnu izreku: "Mali je glup, ali se trudi!" odnosno da žmurim jednim okom na odsustvo praktično bilo kakvih drugih kvaliteta u njegovom nedelu, osim – entuzijazma.

            Što me dovodi do ovog proizvoda. O njemu mogu da kažem "samo" dve pozitivne stvari.

1) Lepo je što su njegovi tvorci sedam meseci (!!!) radili na "scenariju" koji deluje kao da je nevešto naškraban za jedno popodne od strane ljudi koji nikad nisu videli ni film ni scenario; lepo je i što su to posle snimali, zabavljali se, trudili se oko pravljenja nečega što iz aviona (možda!) može da zaliči na film – a nisu to morali. Mogli su, umesto toga, prosto da bleje ispred televizora, ili kompjutera, ili dragstora, ili gde već; da se opijaju, drogiraju, ubijaju... A oni ne, nego – puf, ajd da pravimo film! Baš lepo.

2) Oduvek sam bio skeptičan prema floskuli "Toliko loše da je – dobro!" (ili, na našem jeziku, "So bad it's good"), i klonio sam se proizvoda koji smrde po trešu jer, ipak, u dosadašnjoj bogatoj istoriji FILMA, napravljeno je sasvim dovoljno dobrih, vrlo dobrih, odličnih, pa vala i izuzetnih FILMOVA, zbog čega ne vidim zašto bih svoje dragoceno vreme traćio na loše, neuke, nekompetentne video snimke koji se izdaju za "filmove"... Međutim, PREKID PROGRAMA je toliko nadnaravno, spektakularno, glavopucatelno loš – loš čak i za standarde amaterskog filmmejkinga kakav se često viđa na Festivalu Srpskog Filma Fantastike i njemu sličnim – da sam se ja, nakon početnih minuta odbojnosti, šoka i neverice, zapravo tokom većeg dela trajanja zaista dobro zabavljao i glasno smejao, uz povremeno pljeskanje u čelo, osvrtanje oko sebe, uz štipanje da se uverim da ne sanjam i uz gurkanje laktom kolega koji su sedeli oko mene – Milosh zdesna, Pishev sleva – onda kad bi stvari postale suviše nadrealno neverovatne.

Da, PREKID PROGRAMA je, možda, loš u svakom zamislivom smislu reči, na svakom pojmljivom nivou svog postojanja – a opet, baš takav, zabavniji je za gledanje od većine "kompetentnih", pristojno izvedenih školskih vežbi studenata FDU čije smo domaće zadatke takođe mogli na istom festivalu da vidimo. Još konkretnije rečeno – za razliku od većeg dela programa FSFF-a koji sam uspeo da pogledam jedva jednom, PREKID PROGRAMA ću vrlo rado odgledati opet, prvom narednom prilikom, na Jutjubu ili gde god se već ovaj video rad bude mogao naći. Yes, it's THAT fun!

Scenario je sub-neinventivni pačvork J-horor fazona o duhovima/ubicama iz televizora izveden bukvalno od štapa i kanapa, napisan i odglumljen toliko tragikomično da se publika grohotom smejala na sve te non sequiture, a sve je uslikano toliko nevešto da se kamera maltene baca s ramena na rame i drma kroz vazduh, ne hvatajući uvek kako valja ni aktere ni "dešavanja" – a film čak i nije "faund futidž" pa da u tome traži izgovor za ovoliko drmanje i odsustvo čak i najelementarnijeg smisla za kadriranje i slikanje i osvetljenje i praktično bilo šta što ima veze s tim zanatom (a kamoli s umetnošću).

Nekakvi arhivski snimci munja i gromova ubacuju se u scene s kojima nemaju nikakve veze. Glumice toliko zbrzano trče kroz ionako loše dijaloge čije čitave slogove gutaju da to skoro da ne može da se prati. Tu ne postoji ni privid nekog ritma ili elementarnog storitelinga, u smislu da tu postoji barem najosnovnija struktura priče (story structure) kako bi čovek barem posle nekog vremena mogao da pohvata ko su uopšte ti likovi, u kakvom su međusobnom odnosu, šta oni žele, šta im se i zašto dešava... A tek njihove reakcije na nadnaravne fenomene! To je toliko prajsles ("Ah, nema veze, ajdemo da spavamo") da se to ovde rečima ne može preneti. Pritom je svaka veza sa stvarnim svetom u startu pokidana – jer čovek može da progleda kroz prste tome što ovi nisu ni pokušali da pronađu neku prostoriju koja bi mogla da glumi kancelariju, nego su scene "na fakultetu" snimili u svojoj kujni. Kao, ajde, to je zbog malog budžeta, sirotinja raja nije imala veze ni para da plati snimanje na pravom faksu ili ma kakvoj instituciji; ali s parama nema nikakve veze to što jedna od junakinja odlazi kod "mentora za prijemni ispit" na fakultet, i što se iz niza drugih dešavanja vezanih za tu instituciju jasno vidi da ovi likovi fakultetu nisu prišli ni na puškomet. Što, opet, nije loše po sebi – ne kažem da filmadžije moraju nužno da budu pismene (većina etabliranih, poznatih reditelja odavde teško bi sama, bez tuđe pomoći, sastavila nešto pismenije od gorenavedenog saopštenja), ne kažem čak ni da filmadžije moraju nužno biti fakultetski obrazovane (hell, ogromna većina to nije) – ali fuck, videli oni fax ili ne, ako već svoj zaplet donekle vezuju za dešavanja na njemu, valjalo bi barem da su konsultovali nekoga ko zna šta je to i kako zapravo radi. 

Ali ne, na stranu čak i "mentor za prijemni ispit", i wtf dijalozi, i niđe veze japanski duhovi u belim spavaćicama sa dugom crnom kosom zabačenom napred usred Srbije, na stranu čak i ničemuneslužeće intruzije hevi-metal pesama u scene bez ikakvog smisla i svrhe (sede dve cure za stolom, puste kasetofon, i onda idućih minut-dva kamera izađe iz sobe, na terasu, slika prozor dok trešti metal pjesma, tek tako, a onda se, bez ikakve poente, to prekine i skoči se na neku, kao, oniričnu scenu). Na stranu to što scena scenu stiže, a malo koja ima ikakve veze sa prethodnom u smislu zapleta, ali i u smislu ritma, atmosfere, ugođaja, kontrapunkta... Ne, sve su to totalne misterije za ljude koji su ovo snimali i montirali... Ali sve to na stranu – kad vidite ovog zloduha, na kraju, kad izađe iz TV-a i počne da pokušava da se kreće kao slomljeni duhovi iz GRUDGE filmova (ono između puzanja, čučanja, gmizanja niz stepenice...), i kad krene da jurca po šumama oko Vladičinog Hana sa, kao narogušenom, kao jezivom facom – e, to je stuff that nightmares are made of!

Da ne dužim više – jer ipak ovo nije ni vredno analize, a kamoli "pljuvanja": jedini razlog što sam o ovome pisao i ovoliko je baš taj, da vam ga PREPORUČIM. Zapamtite ovaj naslov – PREKID PROGRAMA – pa ako video snimak s tim naslovom ikada vidite na netu (trenutno ga nema!), gledanje je pod OBAVEZNO!

PS: Počinioci ovog snimka na odjavnoj špici se zahvaljuju na stručnim savetima Jovanu Ristiću i Miroslavu Lakboriji (sic!). Vala, ja ne bih bio najsrećniji da mi se zahvaljuju tvorci jedne ovoliko rečima neopisive elementarno nekompetentne nepodopštine, nesposobni čak i ime da potrefe i napišu ga kako valja – sreća te je mala šansa da se meni bilo ko od ovakvih "filmadžija" zahvaljuje. Hell, mnogo su verovatnije uvrede i pretnje od "ekipe", pa možda i neki pokušaj ultranasilja. Ipak, ja uprkos tome idem dalje i govorim šta mislim, kud puklo da puklo, jer to je moj križ!

PPS: Ipak, počinioci ovog snimka imali su barem toliku trunku samosvesti da se, na kraju, ne potpišu – odnosno, "reditelj" (if any) nije potpisan imenom, nego je ovo sve, kao, režirao (ha!ha!ha! – režirao!) izvesni Džim Prodakšn, iliti Jim Production. Neka mu je sasrećom u daljem bavljenju filmom. Njegovo nedelo, za sada, zaslužuje da ponese novouvedenu nagradu: Ghoul's Seal of Disapproval!