izabrana dela

izabrana dela

петак, 13. децембар 2013.

PREKO TRASHA DO ZVEZDA

            Dok se zlopatim sa kompjuterom i ozbiljnim dedlajnima za neke tekstove koje pokušavam da napišem dok mi se komp raspada, evo iz moje arhive teksta koji je pre 5-6 godina izašao u leskovačkom magazinu THINK TANK.

 
(c) DEJAN OGNJANOVIĆ

            Ni trash nije uvek trash, niti je svuda trash.
            Skoro pa bi se reklo da je đubre – u oku posmatrača.
            U tridesetim i četrdesetim godinama XX veka u američkim bioskopima postojali su tzv. serijali – jeftine jednočasovne tvorevine, prethodnici TV serija, koje su se prikazivale u rano-popodnevnim terminima ('matine'), pretežno namenjene deci i tinejdžerima. Junaci i superjunaci u njima, obmotani plaštevima, jurišali su pod maskama ili bez njih kroz kartonske kulise, leteli u plehanim 'letećim' tanjirima i redovno oslobađali golišave lepojke od ludih naučnika, mutanata i čudovišta od gume na čijim leđima se lako mogao spaziti rajsferšlus. ''Supermen'', ''Fleš Gordon'', ''Dok Sevidž'', ''Betmen'' i drugi heroji ostajali su da vise u tzv. ''cliffhanger-u'' na kraju svake epizode, samo da bi se na početku sledeće čudesno izvukli, i nastavili borbu protiv zla. Paralelno s njima, postojali su tzv. ''B-filmovi'' – niskobudžetna ostvarenja, najčešće sklepana za par sedmica i isto toliko hiljadarki, čija je svrha bila da stoje u senci glavnog (''A'') filma u duplim projekcijama i pruže amerima – koji ionako sve vole duplo, i veće nego što treba – vrstu zabave koju ''A'' film nije mogao niti smeo. Bili su to filmovi koji su imali slobodniji pristup pravilima ''dobrog ukusa'', i baš zato što ih je malo ko ozbiljno shvatao, bili su u prilici da ispod svojih naizgled jeftinih, klišetiziranih, ''trash'' zapleta provuku subverziju kakvu uglačani i respektabilni ''A'' filmovi nisu mogli da sebi dozvole.

VELIKA DECA

            Čitavu ovu ustaljenu koncepciju razbucala su dva režisera u razmaku od samo par godina, sredinom sedamdesetih. Njihova imena: Stiven Spilberg i Džordž Lukas. Njihova strategija – krajnje jednostavna: snimati B filmove A parama. Vrsta likova i zapleta rezervisanih za klince i nedorasle, u matineima ili specijalizovanim malim bioskopčićima na periferiji, dospela je u multiplekse i dobila centralno mesto. Vanzemaljci, svemirski brodovi, neustrašivi junaci, egzotične lokacije i čudovišta, šareni specijalni efekti – sve ono što je do nedavno smatrano nižerazrednim, postalo je mejnstrim. Deda Indijane Džonsa probijao se između dva fikusa u saksiji dok je iza njega na staklu bila nacrtana astečka piramida; njegov unuk trčkara mnogo bogatijim lokacijama i, potpomognut najboljim efektima koje pare mogu da kupe, mlati stotine miliona sivo-zelenih. Mnogi su Spilberga i Lukasa optuživali da su glavni krivci za infantilizaciju američkih (pa indirektno i svetskih) bioskopa: da su krivi za klišetizaciju i banalizaciju filmske umetnosti i njeno svođenje na vašarsku zabavu. Oni su se na to mnogo potresli, i sekirali se celim putem do banke.
            Istina, kada se dovoljno nafatirao, Spilberg je zaključio da malo poštovanja i ozbiljnijih nagrada nije na odmet, pa je paralelno sa svojim detinjastim filmovima počeo da snima i ono kako mali Stivi zamišlja filmove za odrasle: tako je na svakog INDIJANU ili JURSKI PARK došla po jedna BOJA PURPURA ili ŠINDLEROVA LISTA. Time je Stivi otpočeo još jedan trend – trend autora B filmova koji dobijaju Oskara (istina, za svoje A filmove). U tom smislu emblematična je sudbina Eda Vuda, nepravedno proglašenog ''najgorim režiserom svih vremena'': u svoje doba, tokom '50-ih i '60-ih, snimao je improvizovane jeftinoće sa naslovima poput PLAN DEVET IZ DALEKOG SVEMIRA, NEVESTA MONSTRUMA ili NOĆ GULOVA i ozbiljno pokušavao da svojim minornim talentom pravi horore, SF, pa čak i drame (kultna je GLEN I GLENDA, o transeksualcu sa fetišom prema džemperima od kašmira). Danas njegova (ne)dela pobožno proučavaju ljubitelja trasha i kempa, ali – što je naizgled čudnije – Vud postaje deo mejnstrima kome za života nikad nije pripadao. Film o njemu snima se za prestižni studio, sa ozbiljnim glumcima (od kojih jedan čak dobija Oskara!) i režiserom koji se upravo brčkao u dolarima namlaćenim sa dva blokbastera.
            Mamipare u pitanju su visokobudžetni rimejci onoga što su '50-ih gledala deca: BETMEN i POVRATAK BETMENA (potonji je možda najekstremniji primer kempa u jednom blokbasteru). Režiser, Tim Barton, izgradio je svoju karijeru upravo na B i C sadržajima (stripovi, gothic, horor, SF, priče za decu...), koje je obojio gotskim senzibilitetom i propustio kroz stilizaciju zasnovanu u jednakoj meri na Dizniju i na B-hororima iz '60-ih. Za razliku od Vudovih filmova, koji su čist kemp zato što su naivni (čitaj: nesvesni svoje nesvesti), Bartonovi vrše samosvesno poigravanje sa trash predlošcima, što je već postmoderni pristup (mada izveden nepretenciozno i šarmantno). Njegova dela osobenija su i ličnija od kalkulantskih, Spilbergovih, i mnogi tvrde da je Barton jedan od retkih kojima polazi za rukom da sa velikim budžetima i za velike studije radi autorske filmove u kojima iživljava svoje lične opsesije. Jedan od vrhunaca potonjih sigurno je i njegov MARS NAPADA, nabudžena polu-animirana parada humora apsurda – sa Džekom Nikolsonom (u dve uloge), Pirsom Brosnanom, Majklom Dž. Foksom, Denijem de Vitom i još tucetom zvezda – koja je, zapravo, zasnovana na seriji sličica iz '50-ih. Pre pet decenija klinci tapkali Marsovce – danas tapkaju karte ispred bioskopa koji te Marsovce prikazuju. To se zove napredak.


UMETNOST PRODAJE

Kralj trasha, Džon Voters, često je govorio: ''Oduvek sam želeo da se dobro prodam. Problem je u tome što niko nije hteo da me kupi.'' On je i sam prešao putanju od priučenog odmetnika i kralja ''lošeg ukusa'' do autora koji radi za holivudske studije, a zvezde poput neprevaziđenog debelog transvestita Divajna zamenili su Džoni Dep, Melani Grifit i Ketlin Tarner. Fanovi njegovih ranih radova to mu nisu oprostili, ali Voters se pravdao time da se sistem lakše ruši iznutra nego spolja. To, na žalost, njegove novije filmove nije učinilo boljim (a ni sistem poljuljanijim).
            Ipak, Votersovu formulu niko nije tako upečatljivo ovaplotio kao dvojica filmadžija čije su karijere započele na samom dnu kinematografske lestvice, sa naslovima punim neukusa i jeftinoća svake vrste, a onda ubrzo dospeli ne samo do mejnstrima i blokbaster uspeha, nego i do višestrukih Oskara.
            Ime Sema Reimija zadugo je bilo poznato samo ljubiteljima trash horora. Ko bi drugi, uostalom, uzeo u ruke kasetu (ili DVD) sa naslovom ZLI MRTVACI (The Evil Dead)? U tom filmu zle sile opsedaju grupicu omladine u jednoj brvnari usred šume i pretvaraju ih u pomahnitale 'demone': jeftina premisa i jeftini efekti nisu smetali publici jer je sve ispričano sa očitim preterivanjem: hiperkinetička montaža, iskrivljeni uglovi, neljudski zumovi i vožnje kamere; kreveljenje glavnih aktera, a pre svih Brusa Kempbela; ekstremne maske i efekti koji uključuju klanje, komadanje i čerečenje u tolikoj meri da to prestaje da bude strašno i postaje smešno. Očigledno je da se ni od koga ne očekuje da te 'strahote' shvati ozbiljno –a to je još jasnije u nastavku, koji funkcioniše kao crnohumorna splatter komedija na razmeđi između nadrealizma i kempa. Detalj sa balerinom koja pleše sa svojom odsečenom glavom, pozajmljen iz crtanog filma DESTINO (koncepti: Salvador Dali; izvedba: Dizni studio), u ZLIM MRTVACIMA II je ekspliciran zahvaljujući stop-motion efektima, dok gluma Brusa Kempbela prelazi u otvoreni kemp koji za polaznu osnovu uzima fazone iz 'Tri spadala' – još jednog produkta '50-ih (koje, uostalom, brojni teoretičari smatraju zlatnim dobom kiča, kempa i treša).
            Isti taj Sem Reimi, u čijim ranim filmovima je krv šikljala u nerealističkim vodoskocima, a delovi tela dobijali pravo na široku autonomiju, uključujući i otcepljenje, ubrzo je počeo da koketira sa 'ozbiljnim' trilerima i dramama. Usladile mu se prednosti 'wide release-a' (to je ono kad ti film krene u nekoliko hiljada glavnih bioskopa u USA istovremeno, umesto da se daje u samo stotinak zabačenijih), a sekira – sa koje je brže-bolje oprao veštačku krv- upala mu je u med sa SPAJDERMENOM. Ostatak je istorija. Stotine miliona dolara ne mogu da ne budu u pravu! Naravno, kompromisi sa mejdžorima su neminovni: da bi film mogla da gledaju i dečica (jer tu pare leže), ne sme da bude psovanja, žestokog nasilja, crnog humora, niti –daleko bilo- krvi, sisa i sličnih ''neukusnih'' začina kojima je filovao ZLE MRTVACE. Umesto krvave bljuzge, Reimi se opredelio za isplativiju vrstu bljuzgavice: standardizovanu, obezličenu, prilagođenu masovnom konzumerstvu i najnižem zajedničkom imeniocu kome jedan PG-13 film sme da se obrati. U tom smislu, moglo bi se reći da je završetak prvog SPAJDERMENA, u kome se naslovni junak u tesnom crvenom trikou naslanja na ponosno zalepršanu američku zastavu, veći trash od svih Reimijevih niskobudžetskih hororčića zajedno.
            Sličnu putanju, samo sa još većim ekstremima, prešao je i Piter Džekson, novozelanđanin za koga se može reći da je ispunio tzv. ''Američki San''. Počeo je da snima kao zaluđenik, sa grupicom drugara, vikendom – u kućnoj radinosti, poput ranog Reimija – filmić čiji naslov zvuči kao manifest trasha: LOŠ UKUS (Bad Taste). I naslov nije lagao: smešna premisa o vanzemaljcima koji desetkuju novozelandsku zabit pretvarajući ljude u mesne prerađevine samo je alibi za hit-scene poput one u kojoj bazuka slučajno raznese ovcu, ili kada se grupa vanzemaljaca ''pričešćuje'' pijuckanjem izbljuvaka, ili kada glavni junak (igra ga sam Džekson) sa motornom testerom skoči na aliena, proburazi ga istom, i zajedno sa iznutricama izađe na njegovom drugom kraju. Ako je to neukus, šta reći na prizore iz MRTVIH U MOZGU (Braindead) u kojima se zombi-pop seksa sa zombi-bolničarkom, gde se oživela hrpa pluća, želuca i creva ''posmatra'' u ogledalu i ispušta gasove (pristojno rečeno) iz svog dekarnalizovanog digestivnog trakta i gde na kraju glavni junak svoje edipalne probleme rešava tako što iz svoje džinovske zombi-majke izlazi uz pomoć (još jedne) motorne testere, uz mlazeve krvi! Šta reći? Pa, sigurno da ovo nije oskarovski materijal. Niti da je verovatno očekivati da ćete autora ovako nečega ikada videti kako u odelu, s mašnom, hoda crvenim tepihom.
            Ništa pogrešnije od ovih prognoza jer, kako sada ceo svet zna, Džeksonu je motorna testera upala u med sa trilogijom GOSPODAR PRSTENOVA a – za razliku od Reimija, čije je fazone krao u ranim filmovima – P.Dž. je uspeo da se pored stotina milijuna zakiti i Oskarima. Između ostalog i zato što je naučio osnovnu Spilbergovu lekciju: ozbiljno i pompezno tretirati ono što su do tada svi odbacivali kao bezvredno. Vile i vilenjaci? Mačevi i magija? Trolovi, džinovi, patuljci? Detinjarije! Možda. Ali ako nas je dosadašnja priča nečemu naučila, to je da detinjarije danas na bioskopskim blagajnama najbolje prolaze – pod uslovom da su tretirane kao da to nisu. Izvesna doza ''naivnosti'', ili pretvaranja da ozbiljno prilazimo neozbiljnom, preteranom, fantastičnom, nužni su ne samo za dobar kemp (po Suzani Zontag), već i za dobar blokbaster. Još dvije žlice kvazi-drame i – Oskari su zagarantovani. Džeksonov KING KONG – rimejk filma koji se smatra kemp-klasikom – primer je uber-campa, jer sa napadnom usiljenošću diže na kub simpatičnu apsurdnost originala i ubacuje ružičastu melodramu između plavuše i džinovskog majmuna, dokazujući tako moju tezu da je idealni filmmejker za XXI vek zapravo mutantni potomak Eda Vuda i Stivena Spilberga.


RUŽIČASTI TRASH

     Sličnu parabolu onoj kod Reimija i Džeksona – od neukusa do konformizma, od subverzije do ušemljenosti u sistem – možemo videti i na jednom domaćem primeru. Srđan Dragojević je početkom '90-ih započeo tzv. ''ružičasti talas'' svojim kultnim ostvarenjem MI NISMO ANĐELI. Sa svojom samosvesnom estetikom (i dramaturgijom) kiča, to je bilo osveženje utoliko što je sa intelektualizovanim humorom odgovaralo na sve crnju, ratnu stvarnost. Tuce godina kasnije ''ružičasta'' televizija je sponzor nastavka filma, i u njemu Dragojević uspeva da se uneredi po svemu što je valjalo u prvom delu. Nastavak pokušava da cinično jaše na Pink-TV talasu, i kao i toliko toga u ovoj zemlji na kraju i sam postaje ono protiv čega se prvobitno borio, i počinje da promoviše ono čemu se nekada podsmevao. To je tuga života u Srbiji na koju i ovaj film podseća. Tuga izdaje. Prodaje. ANĐELI 2 kao da kažu: ''Sva ona lepa, pametna omladina koja se nekada smejala I delu sada je ili omatorila ili izginula ili pobegla u neku normalniju zemlju: 'ajde da sad zabavljamo ovaj talog koji je preostao, humorom koji će oni moći da razumeju.'' Otud je 'humor' jadan, na prvu loptu, pretežno prostački i – krajnje predvidiv. Ukratko, prava slika i prilika svog producenta, i njegove ciljne publike
            Trash je zasnovan na protivljenju dominantnom, 'dobrom' ukusu, i ima smisla recimo u američkom, ili uopšte zapadnjačkom filmu. Kod nas, usred vladavine Pink (ne)kulture, gde je trash postao mejnstrim, neukus uopšte nema draž subverzije ili alternative. Bad taste je ovde svakodnevnica, na svakom od TV kanala, 24 časa dnevno. 'Prljavi' humor ANĐELA 2 smrdi na prljavštinu koja se poput pomija prosipa sa malih ekrana tog istog Pinka koji je finansijski i 'duhovni' otac Dragojevićevog (zlo)dela. Istinski hrabar, istinski subverzivan i smeo poduhvat u Srbiji bio bi danas snimiti iskrenu romantičnu komediju, i ponuditi Pink-klincima ljubav kao opciju. ANĐELI 2 nemaju ta muda. To je film nekoga ko je, možda, nekada bio romantik – ali sada je samo cinik.
            Da se vratim naravoučeniju promovisanom na početku: trash nije uvek trash, već samo onda kada nema para da se zamaskira u nešto spilbergovsko, mazno. Ali, na žalost, trash nije svuda trash: ono što je u civilizovanom svetu trash, u Srbiji je svakodnevnica. A vrhunac trash ugođaja je kada mazni američki trash (KING KONG) gledate u srpskom trash bioskopu (Dom Sindikata), pri čemu je jedan od zvučnika crkao pa tako ne čujete glasove glumaca iz centralnog, već samo basove, muziku i buku sa strane – a tokom tri sata filma niko se ne smatra nadležnim da to ispravi ili prekine projekciju, kamoli da se posle iste izvini publici ili ponudi pare nazad. Proteklih 15 godina proveli smo pod geslom ''Ništa nas ne sme iznenaditi – a ponajmanje trash!'' Zar između buđavog filma, buđave projekcije, buđavog tretmana publike od strane bioskopa i onoga što nas čeka napolju, kad iz sale izađemo, ima ikakve razlike? Možda i ima, ali mi smo odavno oguglali na finese. Trash je naša sudbina!

1 коментар:

wellthatisgr8 је рекао...

Vaistinu. Dobar ti je ovaj tekst, Dejane.