izabrana dela

izabrana dela

среда, 18. јун 2014.

Intervju i najava promocije ZAVODNIKA u Negotinu


            Kao što čitaoci ovog bloga dobro znaju, ja u Negotin volim da odem, a hvala Azatotu imam i kod koga! Možete u arhivi bloga pronaći izveštaje sa ranijih promocija FILAŽA, predavanja o Lavkraftu, kao i putopise iz slikovito-gotske okoline (Rajačke pimnice, Vratnjanske kapije, Blederijski vodopad, razna groblja i ruševine...). Imam tamo i prijatelje i poštovaoce i čitaoce... pa je, zbog toga, bilo samo pitanje dana kada ću i pred tom publikom predstaviti svoj najnoviji horor roman, ZAVODNIK.
            Odgovor je jednostavan: u Negotinu sam u ponedeljak 23. juna, u 19 h, u Narodnoj biblioteci. Dođite da popričamo o stravi i užasu zasnovanim na folkloru (ali i hororičnoj stvarnosti) Istočne Srbije. Ako do sada niste nabavili ovaj roman – ovo vam je idealna prilika.
Učestvuju:
dr Dejan Ognjanović, autor
Milorad Grbović
Saša Skalušević

Ostali detalji o ovom dešavanju nalaze se na plakatu:



            Inače, pre dva meseca dao sam intervju net magazinu BUM (Bulevar Umetnosti). Sad vidim da im se na sajtu više ne nalazi arhiva sa ranijim brojevima, pa tako ni ovaj intervju više nije vidljiv. Tu štetu ću smesta ispraviti! Evo tog razgovora u celosti. Pitanja je postavljala Aleksandra Lalić a odgovarao Dejan Ognjanović.



Da krenemo sa intervjuom od najaktuelnijeg, kada očekuješ da tvoj novi roman izađe iz štampe? Reci nam nešto o njemu. Da li je on stilski nastavak Naživo ili je drugačiji?  

Moj drugi roman, pod naslovom ZAVODNIK, trebalo bi da izađe do kraja marta ove godine. Nije nastavak ni u kom smislu reči, ni direktan ni indirektan. ZAVODNIK je veoma različit od NAŽIVOG: mada ga nisam zamislio kao totalni antipod, on to po mnogo čemu jeste. Evo kako: NAŽIVO se bavi hororom sadašnjeg i blisko prošlog; ZAVODNIK se bavi uplivom nešto dalje prošlosti na sadašnjost. NAŽIVO je smešten u urbano okruženje i bavi se urbanom tematikom; ZAVODNIK se dešava na selu i bavi se ruralnom tematikom. NAŽIVO je smešten u vrlo precizan vremenski period (avgust 1995); ZAVODNIK se dešava u nepreciziranoj sadašnjosti koja je donekle vanvremena. NAŽIVO je roman pun mučnih scena, neprijatnih i grozomornih prizora i pornografskih deonica; ZAVODNIK nema takvih eksplicitnosti, pisan je takvim jezikom da može da uđe u lektiru za osnovnu školu (iako su između redova prisutni nimalo naivni nagoveštaji...). NAŽIVO se bavi okultnim i ezoteričnim; ZAVODNIK se bavi folklornim, sujevernim, mističnim... NAŽIVO preispituje modernu horor prozu i njene veze sa drugim savremenim medijima (film); ZAVODNIK se vraća praiskonskim korenima horora (bajka, legenda, mit, folklor, narodna religija).
S druge strane, ZAVODNIK je sličan NAŽIVOM, pored ostalog, po tome što ima pomalo otuđenog i ekscentričnog junaka (mada, ne toliko kao u NAŽIVOM); pisan je u prvom licu, sa svim što uz to ide; bavi se pitanjima nacionalnog i ličnog identiteta, tradicije, prošlosti/sadašnjosti, itsl. Najzad, sličan je mom prvencu i po tome što ne prati nikakav trenutno postojeći trend u srpskom žanrovskom pisanju i što dolazi iz off-a, bez podrške bilo kakvih klanova, grupa ili moćnih izdavača i njihovog marketinga.
            Roman ću objaviti sam, jer mi nijedan drugi izdavač nije ponudio povoljnije uslove od onih koje mi nudi Ghoul Press.



Šta ti u svojim romanima vidiš kao iskorak u odnosu na srpske književne prethodnike, a šta u odnosu na dosadašnju svetsku horor tradiciju?

            Iako sam ja po vokaciji i pisac i kritičar, mislim da nije na meni da tumačim da li u mojoj prozi postoji neki iskorak i u čemu se on sastoji. Uostalom, pisac je po prirodi stvari u najnezgodnijoj poziciji da sudi o sopstvenom delu. Zbog toga, reći ću samo ovo: kad me već pitate o prethodnicima i svetskoj tradiciji, ZAVODNIKA vidim kao duboko ličnu i intimnu transformaciju uticaja pisaca kao što su Henri Džejms, M. R. Džejms, Artur Maken i Momčilo Nastasijević sa filmskim senkama Đorđa Kadijevića, Pupija Avatija i Agustina Viljaronge.


Smatraš li da je akademska javnost odveć puritanska i hermetična da prizna vrednost autorima horora kao i svima onima koji su prst u oko opštoj hipokriziji, kao što su bili npr. bitnici? Da li će se Barouz ikada učiti u školi?

            Iako prema žanru kod nas još uvek postoji izvesno podozrenje, ne mislim da postoji neki snažno izražen otpor toj vrsti pisanja – ili barem ja na njega do sada nisam nailazio. Moji eseji o hororu nagrađivani su na književnim konkursima, moji teoretski radovi na tu temu objavljivani su godinama unazad, i objavljuju se i dalje, bez problema, u prestižnim akademskim časopisima (Književna istorija, Philologia Mediana itd). Takođe, nisam zbog tematike imao teškoće da prijavim i odbranim svoj magistarski rad (o gotskim motivima kod Poa) kao i doktorski rad (o poetici horora). Za kvalitetne radove na ove teme svakako ima mesta, a to što ih nema više verovatno nije zbog protivljenja "akademske javnosti" nego zbog nedostatka dobrih radova: oni koji se nađu u ponudi su ili previše fanovski, ili nedovoljno stručni i upućeni, ili – u najboljem slučaju – hororom se bave samo marginalno, kao ilustracijom neke vanestetske problematike (sociologija, antropologija, rodne i kvir studije...).
            Što se tiče bitnika, oni mekši i masama prihvatljiviji, kao što su Keruak i Ginzberg, obrađuju se u programima redovnih studija anglistike (to pouzdano znam, i kao student a kasnije i kao predavač na tom departmanu u Nišu). Barouz je malo "nezgodniji" zbog eksplicitnog jezika i tabu-tematike (pornografija, homoseksualnost, narkomanija...) ali pretpostavljam da je i on deo izbornih kurseva na poznijim godinama studija, ili na master programima, barem sa nezaobilaznim romanom Goli ručak.


A zašto je onda Dejan Ognjanović prvi doktor nauka koji je doktorirao na temu horora? I zašto nema više naučnika koji su posvećeni toj tematici u Srbiji?

            OK, činjenica je da je horor tokom čitavog "socijalističkog" perioda bio ili ignorisan kao neozbiljan, trivijalan, ili je bio tretiran kao potencijalno štetan "uvoz" iz trulog kapitalizma koji nema šta da traži među našim stvaraocima – ili teoretičarima. To je očigledno u domaćim književnim i filmskim studijama, leksikonima, istorijama književnosti i filma – gde su horor dela bila ili potpuno zaobilažena, ili, ako su negde i pomenuta, otpisivana su kao manje vredna. Izuzetak se pravio samo za najveće među najvećima, one koji se baš nikako nisu mogli izbeći (u književnosti: E. A. Po, Meri Šeli, Henri Džejms...; na filmu: Hičkok, Polanski, Kjubrik...) ali čak i tada se nije govorilo o hororu, nego se pribegavalo eufemizmima: "fantastika", "priče tajanstva i mašte", "saspens", "natprirodni triler" itsl. Naprosto, već i sam termin "horor", odnosno "strava i užas", ovde je posmatran kao stigma. Generacije i generacije su odrasle sa takvim nazorima. Zato je trebalo da stignu novi, mlađi teoretičari koji nisu zadojeni takvim predrasudama, i da počnu novim očima da posmatraju (i re-evaluiraju) tradiciju horora. Brže su reagovali filmski kritičari i teoretičari (Ranko Munitić, Bogdan Tirnanić, Nebojša Pajkić...), dok je proučavaocima književnosti trebalo mnogo duže da prihvate mogućnost vrhunske vrednosti u delima strave i užasa.


Usavršavao si se na kalifornijskom univerzitetu Berkli, kaži nam u čemu su razlike, a u čemu sličnosti u pristupu izučavanja i recepcije horor žanra u SAD i Srbiji?

            Najveća razlika je u tome što se na Berkliju kao najnormalnija stvar nalaze, pored ostalog, i kursevi o gotskoj književnosti i horor filmu dok ih kod nas, za sada, nema. Ipak, sa modernizacijom nastave, sa uvođenjem izbornih kurseva i novih master programa otvorena su vrata i za takve kurseve – samo što je za sada malo onih koji bi ih uopšte držali, ili mogli da drže. Nadam se da ću vrlo uskoro biti u prilici da nešto preduzmem na tom planu, samo ukoliko se vratim na fakultet. Pošto horor u našoj akademiji nema dovoljnu recepciju da bi se govorilo o nekakvim tendencijama, ne mogu ni da pravim paralele između "tamo" i "ovde", odnosno između nečega i – (skoro) ničega.



Kako bi svojim poznanicima iz inostranstva koji su, takođe, ljubitelji horora opisao horor žanr u srpskoj kulturi? Na koje autore bi ih uputio?

            Kao prvo, ovdašnji horor bi morao za njih da ostane na nivou tuđeg opisa i prepričavanja, jer strani čitalac koji bi poželeo da nešto naše pročita, naprosto ne bi imao gde da to pronađe u prevodu na engleski. Žanrovsko pisanje kod nas uglavnom je osuđeno na geto, čak i unutar sopstvenog jezika. Zbog manjeg kruga čitalaca kojima se obraćaju, autori od tog pisanja ne mogu da žive ni u Srbiji, a kamoli da se upuštaju u skupocen i rizičan, slabo izgledan posao da prevode svoja dela na engleski i nadaju se inostranom objavljivanju. Nažalost, najveću šansu da budu prevedeni na engleski imaju upravo plitki, popularni romani sa tematikom alternativne i para-istorije sa elementima fantastike, iza kojih kod nas stoje velike izdavačke kuće.


Šta je to u horor žanru što toliko estetski uzbuđuje?

            Teško je da se složenost ovog žanra, čijoj poetici sam posvetio više stotina stranica svog doktorata, svede na jednu, ma koliko pojednostavljenu definiciju ili objašnjenje svih njegovih paradoksa. Različite ljude uzbuđuju različite stvari, a horor je dovoljno bogat i složen da im može pružiti širok raspon uzbuđenja – od tihe jeze i neodređene slutnje pa do strave, groze i užasa. Većina u njemu traži zabavu i utehu, jer u poređenju sa fiktivnim užasima i preteranim košmarima žanra sopstvena nevesela ali prozaična stvarnost odjednom izgleda prihvatljivija. Drugi, ređi, u njemu vide potentan način da se, umesto bežanja od stvarnosti, sa njom suoče, da se zagledaju u mrak u sebi i oko sebe, sa nagoveštajima istina koje nisu prijatne...

Zašto si odabrao da studiraš i usavršavaš se na katedri za Engleski jezik i književnost? Da su ti one godine, a ova pamet da li bi krenuo istim putem ili bi izabrao nešto drugo za sticanje obrazovanje i zašto?

            U vreme kada sam odlučivao na koji ću fakultet, anglistika je od opcija meni dostupnih u Nišu bila najpribližnija onome što me je zanimalo. Zapravo, da danas opet imam 18-19 godina, a da nemam mogućnost da pređem u Beograd, verovatno bih opet izabrao isto. Da sam 1992., kada je kriza u zemlji dobijala zamah, mogao da sebi priuštim studiranje u Beogradu, možda bih upisao Svetsku književnost, ili okušao sreću na FDU, ali... sada je uzaludno maštati o takvim stvarima. Uglavnom, ne kajem se; studije anglistike pripremile su me sasvim solidno za ovo čime se bavim, i otvorile mi neka značajna vrata – uključujući tu i već pominjani Berkli.

Koji odsek na FDU?

            Eh, ko zna? Dramaturgija ili režija...


Smatraš li da bi tvoj akademski put bio lakši da si manje talasao i da si se fokusirao npr. na priznate autore poput Šekspira, Šoa, Bajrona i sl. umesto što si se borio za horor?

            Ne. Moja borba za horor nema mnogo veze sa horor-sudbinom koja me je zadesila na niškom univerzitetu. Bilo bi, možda, lepo i romantično da mogu reći kako sam postao žrtva borbe za akademsko prihvatanje horor žanra, ali istina je daleko banalnija i tipično srpska: ostao sam bez posla zato što sam povredio sujetu jedne nesrećne, neostvarene žene opsednute time da uvek i svuda dominira i da preti autoritetom koji nije zasnovan na stvarnim postignućima (radovima, knjigama...) nego na goloj poziciji onoga ko te drži u šaci kao mentor i predmetni profesor pa očekuje da poslušno i bespogovorno igraš na svaku melodiju koju izvoli zasvirati. Meni je bilo preče da sačuvam kičmu nego posao – i, eto, nije mi došao glave horor žanr, već horor srpskog visokog obrazovanja.

Kako stati na put „hororu srpskog visokog obrazovanja“?

            Horor srpskog visokog obrazovanja deo je horora Srbije danas: njene posrnule kulture i obrazovanja, njene posrnule ekonomije, posrnulog čitavog bića – deo obezvređenosti kulturnog i umetničkog nasleđa, i posledica je odliva mozgova kao i negativne selekcije sporovođene prethodnih decenija. Rezultati svega toga su dalekosežni i pogubni. Tome stati na put znači načiniti promene toliko radikalne i suštastvene da su one, u ovim mračnim vremenima, praktično nezamislive sa kadrovima koje imamo, sa vlasti koja je takva kakva je... Danas se traži poslušnost (partijska disciplina, pre svega) a ne mišljenje svojom glavom, jednoumlje je na ceni a ne autsajderi, slobodni umovi, ne pluralizam... Vladajuća stranka promoviše kao vrhovnu vrednost to što odluke donosi jednoglasno – bez uzdržanih, bez glasova protiv... i to je strašno. To je horor.

Koja su bila tvoja očekivanja od bloga kada si počeo da ga pišeš i da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

            Nisam imao naročita očekivanja niti planove sa blogom The Cult of Ghoul, osim što sam osećao da mi je potrebno onlajn mesto gde će moje prisustvo biti značajnije i ozbiljnije nego što su to forumi. Drugim rečima, forum mi je, kao forma, postao tesan i nepraktičan, a pokušaj pokretanja sopstvenog sajta neslavno je propao jer je bio preskup, a za te novce od angažovanih kvazi-majstora nisam dobio ni blizu onome što smo dogovorili. Blog je bio nužno zlo i rezervni plan, ali eto – pet godina kasnije on je izrastao u itekako relevantno mesto gde čitaoci i gledaoci ekscentričnog ukusa mogu da pronađu vrstu kritika, intervjua, putopisa, eseja i uopšte pristupa kritičkom promišljanju kakve drugde na netu teško mogu naći. Fidbek koji dobijam od čitalaca bloga puno mi je značio u ovih pet godina, tim pre što se postojanje The Cult of Ghoul bloga maltene poklopilo sa periodom moje nezaposlenosti i skrajnutosti. Dok sam bio institucionalno odbačen i maltene nevidljiv, puno mi je značila pozitivna energija koju sam dobijao od svojih čitalaca. Taj fidbek me je osnažio i u ideji da svoj naredni roman, ZAVODNIK, objavim kao samizdat, bez posredovanja drugih izdavača.


Ostavimo sada horor malo po strani. Kada prođe vreme koji filmovi nastali nakon 2000. će po tvom mišljenju ostati u istoriji filma kao ono vredno i zašto?
REQUIEM FOR A DREAM, MULHOLLAND DRIVE, AVALON, IRREVERSIBLE, OLDBOY, SYMPATHY FOR MR VENGEANCE, MEMORIES OF A MURDER, HAPPINESS, CHILDREN OF MEN, DAMNATION, CALIFORNIA DREAMIN', APOCALYPTO, VALHALLA RISING, THE TEMPTATION OF ST. TONY, CONFESSIONS, INCENDIES, ANTICHRIST, A TOUCH OF SIN, GRAVITY… Bojim se da nema ni prostora ni smisla obrazlagati svaki od ovih naslova, ali zainteresovani će na mom blogu pronaći prikaze većine njih.

Koji autori su po tvom mišljenju ono vredno u istoriji srpskog filma, a koji u istoriji srpske književnosti? Treba li menjati lektiru? Na koji način bi ti apdejtovao listu?

            U filmu, na nivou opusa, Kadijević, Marković, Šijan, Radivojević... Što se tiče novije srpske književnosti, moram priznati da je ne pratim jer me čak i sinopsisi izvikanih i nagrađivanih romana uglavnom nesnosno ugnjave i odbiju me od same želje da ih uzmem u ruke, a onda kada to učinim, i prelistam ih u nekoj knjižari, ono što vidim samo me učvrsti u uverenju da tu svoju šolju čaja neću naći. Što se tiče lektire – nemam ni iskustvo ni pretenzije da se bavim osnovnim obrazovanjem i onim što deca čitaju u osnovnoj školi. Što se tiče visokog obrazovanja, kada/ako budem ponovo na fakultetu, kreiraću lektiru na kursevima na kojima budem predavao.

Gde pozicioniraš Đorđa Kadijevića u toj istoriji?

            Đorđe Kadijević je, istovremeno, klasik i autsajder, i ja ga poštujem i kao jedno i kao drugo – i zbog ostvarenih vrhunskih rezultata, i zbog toga što je uglavnom ostao po strani od domaćeg filmskog mejnstrima i zakulisnih prljavština koje idu uz njega. Mislim da je on kao malo ko uspeo da postigne balans između visoke intelektualnosti i upečatljive osećajnosti, i da stvori unikatan, apartan opus, nesličan ijednom drugom u našoj kinematografiji. Zbog toga, i zbog mnogih drugih razloga, počeo sam da radim na knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u kojoj ću svojim opservacijama i analizama njegovog opusa pridružiti njegova detaljna svedočanstva i uvek prosvetljujuće uvide koji pokrivaju najznačajnija kulturna dešavanja i misaone tokove druge polovine 20. veka.

A našeg najnagrađivanijeg reditelja Emira Kusturicu?

            Priznajem izvesnu vrednost za Sećaš li se Doli Bel i za Oca na službenom putu, ali sve posle toga je dekadencija i cirkus. Ima ko to voli i ima ko je to u određenom trenutku smatrao da treba podržati, finansijama i nagradama, ali to nema veze sa umetničkom vrednošću.


Ima li nade za posrnulu srpsku produkciju? Koje autore vidiš kao nadu da se na ovim prostorima napravi nešto lepo i vredno?

            Bojim se da nema nade. Bioskopi su pred izumiranjem, novi autori su idejno i stilski znatno inferiorniji od starijih generacija, i uprkos veštačkom proizvođenju fame oko tzv. "Novog srpskog filma" ja vidim samo niz manje ili više talentovanih pojedinaca koji se batrgaju kako znaju i umeju u ovoj nepostojećoj, neorganizovanoj državi u kojoj je kultura večito poslednja rupa na svirali. Neki, zbog toga, pokušavaju da se dopadnu inostranim fondovima proizvodeći udvorničke, auto-šovinističke "filmove", a drugi se okreću komercijalnom žanrovskom filmu koji možda mogu da prodaju u inostranstvu, budući da sopstvenu državu odavno više ne interesuju. Od mlađih autora koji se junački drže u ovoj neveseloj slici i koji se za sada nisu prodali ili propali, a imaju već profilisan opus, istakao bih jedino Mladena Đorđevića.


Koje delo srpske književnosti smatraš zahvalnim da se ekranizuje i da bude dobar horor film?

            Pekićevo BESNILO. Novele "Ostaci" i "Fobija" Marka Piševa. Novele "Sveti rat" i "Supernova" Gorana Skrobonje...

I za kraj jedno pitanje: imaš li košmare i plašiš li se mraka?

            Nažalost, nemam košmare (tj. imam ih jezivo retko) a, na sreću, ne bojim se mraka, osim onog ljudskog, suviše ljudskog koje iz njega može da izroni. 

* * *


Нема коментара: