THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

  

            Ove godine navršava se okruglo 40 godina od premijere jednog od najboljih horor filmova ikada snimljenih – TEKSAŠKOG MASAKRA MOTORNOM TESTEROM. Ovaj jubilej je već obeležen na nekoliko načina: na festivalu u Kanu prikazana je restaurisana kopija, s Huperom kao počasnim gostom, a slovenačka filmska revija EKRAN počastvovala ga je specijalnim esejom o MASAKRU – koji kao autor potpisujem ja.

            Jeste, u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od početka jula, možete pročitati moj esej pod naslovom OVAKO SVETU DOĐE KRAJ: NE S TRESKOM NEGO S REŽANJEM MOTORNE TESTERE. Evo prvih pasusa tog eseja.

Kada je pre tačno 40 godina premijerno prikazan film sa jednim od najgenijalnijih naslova ikada zamišljenih, Teksaški masakr motornom testerom (The Texas Chainsaw Massacre, 1974), reakcije su, predvidivo, bile podeljene. Mejnstrim mediji kao što je LA Times osuli su drvlje i kamenje: "Vredno prezira... degradirajuće, besmisleno traćenje filmske trake i vremena." Roger Ebert mu je udelio dve zvezdice, otpisao ga kao delo "bez vidljive svrhe..." i dodao: "Ne mogu da pojmim zašto bi iko poželeo da napravi film kao što je ovaj, ali ipak je dobro napravljen, dobro glumljen i previše efikasan... To je naprosto vežba iz užasa." Publika je od njega napravila jedan od najuspešnijih naslova u alternativnim oblicima distribucije: drive-in i ponoćne projekcije. Kritici je trebalo neko vreme da se prilagodi njegovom ekstremnom jeziku, ali već 1981., povodom ponovne distribucije ...Masakra, kritičar New York Timesa pisao je: "Šokantan u svoje vreme, ovaj film demonstrira umetnost kakva se retko može naći u ljigavim horor filmovima... Inteligencija koja je ovde na delu preobražava drugorazrednost u neočekivano provokativnu zabavu." Smesta zabranjen u mnogim zemljama (u Velikoj Britaniji – sve do 2000. godine), film je, ipak, ponegde bio prepoznat kao relevantno umetničko delo: otkupljen je kao stalni deo kolekcije Muzeja Moderne Umetnosti u Njujorku a prikazan je čak i na festivalu u Kanu u selekciji Director's fortnight. 

Ove 2014. godine, u istom tom Kanu, upriličena je specijalna projekcija restaurisane verzije ...Masakra sa rediteljem, Tobe Hooperom, kao specijalnim gostom, u znak poštovanja značaju filma čiji su kvalitet i uticaj eksplicitno priznali reditelji kakvi su Spielberg (u čijoj produkciji je Hooper snimio Poltergeist, 1982), Quentin Tarantino, Gaspar Noe, Nicolas Winding Refn, Alexandre Aja, Rob Zombie, Takashi Miike... Danas je ovaj film u relevantnim studijama i enciklopedijama opšteprihvaćen ne samo kao prvorazredni klasik horror žanra, nego i mnogo više od toga: kao jedan od najznačajnijih i najikoničkijih američkih filmova 1970-ih godina. Uprkos kanonizaciji, on nije izgubio na svojoj snazi, prodornosti i šokantnosti ni pune četiri decenije kasnije, a nastavci, rimejci te zvanične i nezvanične varijacije samo su, svojom polovičnošću, pokazale nedostižnost dometa jednog naizgled sirovog, "malog" splatter filma. Teksaški masakr motornom testerom je, svakako, daleko više od toga.

            Više? Ali – šta? O tome čitajte u novom EKRANU – na slovenačkom, naravno! Ako se zadesite na Grossmann festivalu (15-19. jula) – eto sjajne prilike da nabavite i ovaj EKRAN sa predivnom koricom i zabavnim sadržajem unutra.

            A na srpskom, evo sada mog teksta o MASAKRU koji je pre petnaestak godina objavljen u niškom studentskom listu PRESSING, u mojoj stalnoj rubrici КULT HOROR (tačnije, bila je stalna dok se Deksi Pantalejskom, tadašnjem uneredniku, nisam zamerio). Tad sam još bio mlad, na počecima svog ozbiljnog bavljenja hororom, a ni mesto ni vreme nisu pogodovali nečem baš studioznom: taj tekst je tek zametak nečega što je svoj finalni plod dobilo ovih dana, u EKRANU. Ipak, vredi i to pogledati. Evo.

PRESSING, br. 29,

jun 1998.

str. 36.

TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974)

Scenario i režija: Tob Huper

Ko-scenarista: Kim Henkel

Muzika: Tob Huper i Vejn Bel

Fotografija: Danijel Perl

Uloge: Merilin Berns, Pol Partejn, Džim Sidou, Ed Nil, Gunar Hansen...

Ghoul's rating:

 ***** 

"Film treba da bude kao paprika - ljut, da se sve pore otvore i da se znojimo, pa da telo reaguje!" Tako je govorio Tob Huper u jeku fantastičnog uspeha svog prvenca; donekle sličan koncept filma kao podsticaja na rekciju čitavog organizma (a ne samo intelekta i emocija) imao je i Dejvid Kronenberg, koji je na velikom platnu debitovao te iste 1974. filmom JEZA (Shivers). Na žalost, za razliku od svog mudrijeg i doslednijeg "kolege", Huper u svojim potonjim filmovima nije ostao na nivou ovog svog recepta. Istina, neki njegovi kasniji filmovi uopšte nisu loši, recimo ŽIV POJEDEN (1977),   KUĆA ZABAVE   (1980), POLTERGEIST (1982) i SVEMIRSKI VAMPIRI (1986) – problem je jedino što, kako Kim Newman reče u knjizi NIGHTMARE MOVIES, "niko ne bi mogao da napravi dva takva filma kakav je TEKSAŠKI MASAKR... " (dalje u tekstu TMMT).

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava – TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Ono što posebno treba naglasiti jeste da Huper ovim filmom uspeva da stvori jedno od najintenzivnijih, najnemilosrdnijih i najekstremnijih bioskopskih iskustava ikada – bez posezanja za drastičnim efektima maske i prostetike. Uprkos tako upečatljivom naslovu i svim legendama koje o njemu kolaju, u filmu TMMT ima manje krvi nego, recimo, u POLTERGEISTU, rađenom u Spilbergovoj (!) produkciji, sa PG-13 rejtingom. Baš kao i u famoznoj sceni ubistva pod tušem u Hičkokovom PSIHU (1960), prikazivanje majstorija specijalnih efekata zamenjeno je daleko efektnijom sugestijom kroz virtuoznost samog režisera (koji je učestvovao i u radu na fotografiji i montaži). Nikakvi vodoskoci lažne krvi ne mogu dostići ubitačni šok prvog ubistva, postignut majstorskim tajmingom, montažom i izborom uglova snimanja; ili moć sugestije koju nosi morbidna kosturnica u koju upada (buduća) druga žrtva, jer posle te scene sasvim je izlišno zadržavati se na detaljima njene sudbine; ili, pomenimo još i često hvaljenu scenu frenetično montiranih krupnih planova očiju glavne junakinje tokom ludačke "porodične večere": ona je izbezumljena od užasa koji upravo tada dostiže kulminaciju...

Kao i većina filmova kojima se ova rubrika bavi, i TMMT predstavlja trijumf entuzijazma i talenta mladih i nezavisnih filmadžija nad stereotipnim, reakcionarnim kalkulantstvom "dobrog ukusa" velikih studija: snimljen za nekih 350.000 dolara koje je sam Huper nekako nabavio, film je ubrzo po premijeri zaradio 3 miliona dolara, što je za jedan nezavisno distribuiran film (pretežno u drive-in bioskopima), pa još s tim naslovom, bio izuzetan uspeh. Ovaj instant-klasik brzo je stekao neuporediv kult-status i nivo idolatrije uporediv sa još samo par filmova. Nemoguće je ovde govoriti o njegovom ogromnom značaju za žanr, kako na nivou suptilno utkane subverzivnosti priče tako i na nivou narativne strukture i brojnih režijskih rešenja, kao i ikonografije (kanibali, maskirani ubica, grupa mladih izolovana na nekom pustom mestu, hrabra junakinja koja ostaje da se sama izbori za život na kraju...). Sem što je uz Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968) najveći kult-horor svih vremena, TMMT sa ovim ostvarenjem deli i titulu najuticajnijeg modernog horora.

Kritičarski establišment je, po običaju, kaskao za vremenom, i trebalo je da prođe 5-6 godina pa da, postepeno, ovom filmu bude priznat kvalitet i status jednog od najznačajnijih američkih filmova iz 1970-tih. Slojevitiji i ozbiljniji no što na prvi pogled izgleda (videti, recimo, iscrpnu i ozbiljnu analizu iz pera istaknutog kritičara Robina Vuda u kapitalnom eseju "Uvod u Američki Horor Film" - PITANJA br. 4-5-6/1989) ovo je ipak film čija je kritika nekih društvenih trendova nenametljivo utkana u narativno tkivo, pa Huperov angažman može, za nekoga, biti zasenjen nemilosrdnim tempom zaista napete priče koja ni jedan sekund filma ne troši uludo.