izabrana dela

izabrana dela

петак, 26. септембар 2014.

Zamkovi Vojvodine, 2. deo: ARAČA – srednjovekovna opatija


            Dok sam ja ovih dana na sasvim drugom delu ex-Yu prostora, odnosno u Istri, evo izveštaja sa ekskurzije koju smo Marko Pišev i ja preduzeli ovog proleća - u Vojvodini. 
Zaputili smo se u obilazak nekih od slikovitijih zamkova, kula i ruševina "naše najveće žitnice", a jedna od najlepših lokacija u tom smislu je upravo ova koja sledi: polusrušena opatija iz srednjeg veka u Arači, blizu Novog Bečeja.
            Kao što donje slike pokazuju, radi se o unikatnom mestu – nisam mogao da verujem da usred Srbije može da postoji nešto ovakvo, kao preslikano iz neke priče M. R. Džejmsa
Ali doslovno tako: izrazito nesrpska arhitektura i izgled proizvode ugođaj neobičnog izmeštanja. Kao da sam prenesen u neku ravnicu Engleske i zatekao se u opatiji koja skriva ko zna kakve pradrevne tajne i nesmirene entitete...

            A možda ih zaista tu ima? Moje ghoulovsko oko nije propustilo prizor nekakve vrste oltara na kojem je satanistička bratija žrtvovala goluba ili tako neku 'ticu!

            Da, znam, skeptici će reći: ovo je obična jama gde je neka mačka priklala goluba. Ko zna, možda i jeste. Ali, kad pogledate ovaj ambijent, odjednom se mogućim učine i neke druge, mračnije opcije...
            Inače, iako je ovo mesto nominalno "pod zaštitom države", na osnovu viđenog mogu reći samo ovo: kakva država, takva i "zaštita". Mesto je zabačeno, nasred ravnice, usred ničega a jedna jedina tabla kraj puta je stara, potamnela, oljuštena i urasla u korov, praktično nevidljiva, jedva smo je spazili; mesto nema ni ogradu ni čuvara, u potpunosti je prepušteno elementima, namernicima, Satanistima... Zaboravljeno od svih... Ko zna zašto je to dobro?!
            Pošto je opatija posvećena sv. Arhanđelu Mihailu, koji vrlo važnu ulogu igra u mom ZAVODNIKU, neka vas ne iznenadi i prisustvo mog romana u ovom ambijentu!
            A sada vas prepuštam fotkama (koje sam uglavnom ja pravio, osim onde gde se i ja vidim) a između njih je tekst o Arači koje nađoh na netu, pa nek se nađe i on ovde, u cilju edukacije.
          All photos (c) The Cult of Ghoul



Ruševine benediktinske opatije, pokraj Novog Miloševa (nekadašnje Beodre), predstavljaju kulturno-istorijski spomenik od izuzetnog značaja – jedini te važnosti u opštini Novi Bečej. Prema istorijskim podacima smatra se sadašnji ostaci ove romaničke bazilike potiču iz 1228. godine
Podignuta je na mestu na kojem je već između 9. i 10. veka postojala crkva, koja je bila ukrašena preromaničkom kamenom plastikom. 
Opljačkan je i porušen 1280. godine, dok su kaluđeri pobegli. Šandor Nađ tvrdi da je kraljica Jelena Anžujska obnovila crkvu 1370. i da je tom prilikom izgrađen gotički toranj nad severnom apsidom.
Dok je trajala kao crkva, oko nje je, kroz ceo srednji vek bilo naselje, čije je kuće od naboja i busenja, vreme sravnilo s zemljom. Ostala je samo crkva, romaničkog stila, čija je istorija bila burna i dramatična.
Prvi pisani trag o njoj imamo iz 13. veka, kada je Arača bila benediktinski manastir. Manastirske temelje arheolozi su pronašli sa severne strane crkve, a zabeleženo je da je opat Nikola iz tog manastira 1256. godine učestvovao na crkvenom saboru u Ostrogonu. U najezdi Kumana opljačkana je i porušena 1280. godine. 
Na papskom spisku desetina spominje se 1332-1337. Po nalogu koji je je 1370. godine dala kraljica Jelisaveta Anžujska, Lajoševa udovica i majka Ludviga Velikog, 
Arača je obnovljena i od tada verovatno potiče njen gotički toranj koji stoji i danas. 
Godine 1417. Araču je u posed dobio despot Stefan Lazarević, pa je zapisano da je tada u njoj živeo i despotov namesnik po imenu Brajan. Kao varoš, Arača se u dokumentima pominje 1422. Zapisano je takođe da je u Arači 1450. godine održan sabor torontalske vlastele.
Uoči turskih osvajanja, Arača je naseljena srpskim življem: 1551. godine prepravljena je u tvrđavu, ali je iste godine, za vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je svejedno spalili i od tada ovo velelepno zdanje više nije obnavljano. Po pećkom katastigu od 1660. godine, Arača je i dalje srpsko naselje. 
Napuštena je 1720. godine, a iz ondašnjih izveštaja se vidi da je to bilo zbog kuluka i obaveza. Porodica Sisanji kupuje posed oko manastira 1781. godine, pa Srbi napuštaju mesto i prelaze u atar Vranjeva. 
Arača je tako bila pustara do 1826. godine, kada to područje naseljavaju Mađari, ali se već posle nekoliko godina raseljavaju po okolnim mestima.
Stručnjaci koji su ispitivali ono što je od nje ostalo, kažu da se na njenim ruševinama uočavaju dve građevinske faze, sa potvrđenom pretpostavkom da je sagrađena na nekim starijim temeljima
Iz vremena kada je bila benediktinska opatija, vidi se mediteranski karakter plana, koji pripada prvoj građevinskoj fazi (kraj 12. i početak 13. vek). 
Smatra se da je tehnika gradnje preuzeta iz Lombardije. Bazilika je romanska građevina, dok je toranj građen u gotskom stilu. To je bazilika sa tri apside, od kojih je srednja viša i veća, sa masivnim ravnim zidovima od crvene opeke. Apside su raščlanjene na pet strana lučnim arkadama na polustubovima.
Na portalu je upotrebljen crveni mermer – na toj zapadnoj strani jedini ukras su portal (koji je imao izvučen zasvođen ulaz na dve vode, slično Studenici) i velika rozeta sa vitroom, od kojeg su pronađeni parčići raznobojnog stakla. 
U unutrašnjosti crkve su ekspresivni stubovi od sivog peščara, sa kapitelima u romaničkoj biljnoj dekoraciji akantovog lišća; kapitel do same apside ima i figuru Adama koji bere jabuku. 
Konsole u oltaru imaju pupoljaste akante, a u severozapadnom uglu pada u oči konsola u obliku glave. Pod je bio prekriven pločicama od crvenog mermera poreklom iz Piške (kod Estergoma).
Velika rozeta sa vitroom, međutim, spada u razvijenije primere mađarskog graditeljstva kasnog 13. veka. Druga faza u gradnji Arače, iz vremena Jelisavete Anžujske (druga polovina 14. veka) vidna je na delovima gornje strukture, kada je možda obnovljena i rozeta dobivši današnji izgled.
Ne zna se ko je i kada osnovao crkvu Araču. Sondažna arheološka ispitivanja pokazuju da je na mestu benediktinske opatije prethodno bilo neko starije crkveno zdanje. To potvrđuje i kamena ploča koju je 1897. godine otkopao dr Peter Gerece, a danas se čuva u peštanskom Nacionalnom muzeju. Njena preromanička, grubo klesana reljefna kompozicija verovatno pripada 9. ili 10. veku i odnosi se na osnivanje prvobitne crkve. 
U gornjem delu ploče je muškarac s bradom u odeći sveštenika, desnom rukom blagosilja, a levom rukom drži svitak ili knjigu. Ispod biste sveštenika su uklesane dve glave (oštećene) ktitora crkve, koja je takođe prikazana na drugoj (levoj) strani ploče. 
Ona je drugačija od današnje građevine, jer se vidi da je to bila bazilika sa atrijumom i zvonarom (čiji su ostaci temelja potvrđeni i arheološkim sondiranjem).
Ploča još sadrži figuru osedlanog konja sa sokolom, što govori da su ktitori crkve bili plemenske starešine. Pored glave sveštenika i ktitora, urezan je tekst na latinskom, koji je veoma oštećen. Istraživači su ga različito čitali, ali se slažu da je pored glave sveštenika tekst molitve. 
S obzirom da je tekst urezan nevešto i veoma nepregledno za čitanje, ima mišljenja da je latinski tekst uklesan naknadno, a ne u vreme nastanka ploče i crkve. Zadnja strana kamene ploče iz Arače je izlizana, jer je kasnije bila okrenuta na gore, služeći kao pod u dvorištu manastira.
Zamršena istorija Arače ostavila je teške tragove na njoj. Postojala je, izgleda, još u vreme primanja hrišćanstva kao crkva namenjena hristijanizaciji slovenskog življa. Dva-tri veka kasnije je tu uzdignuta velelepna benediktinska opatija. 
I ona je paljena i rušena, pljačkali su je Kumani i Turci, a služila je, povremeno i katoličkoj i pravoslavnoj veri, prepravljana je i u odbrambenu tvrđavu, a završila je tako što su se svi njeni stanovnici zauvek iselili u prvoj polovini 18. veka.
Pljačkana je i posle toga: okolno stanovništvo razvlačilo je njene kamene delove i opeku, a svuda oko Arače vidljive su rupe koje su ostavljali tragači za zakopanim blagom. Rušili su je i vetrovi: zabeleženo je da je jaka oluja 13. decembra 1863. srušila neke njene zidove i gornji deo gotičkog tornja.


2 коментара:

Automatic writing of an automaton је рекао...

Kakvo velelepno zdanje, prosto čovek da ne poveruje. Indikativno je da je okolno selo dva puta nestajalo, raseljavano tokom vekova.
Znači da je ta lokacija niskog kvaliteta, nepodobna - nije u stanju da izdržava ni jedno seoce, nije na magistralnom putu, nema reka niti pijaće vode.

Mogu zamisliti te srednjovekovne seljake,
dok se oko njih pravi ogromna katedrala od bahate cigle, u kojima se mole neki stranci nepoznatim bogovima, dok su oni živeli u blatnjavim kućama kojima danas nema ni traga.

Da od tog naroda ne ostane ni kamen na kamenu,
ni bunar, neka utvrda, rov, ognjište, a da stoji taj totalni out of place objekat, ta velepna građevina ukleta usred pustare, sama kao duh.

wellthatisgr8 је рекао...

Tako je.