izabrana dela

izabrana dela

уторак, 23. септембар 2014.

KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (2. deo)

  
Posle okrepljujuće dremke kod Janjića, kako bih kroz san što pre zaboravio onaj zidarski "doručak" i onu rakijsku "picu", vratismo se u Dom Mladih – da promovišemo ZAVODNIKA. Tu sam najzad naživo upoznao Ninoslava Mitrovića, o čijem sam GLUVOM DOBU ovde već pisao (i Zlatnog Ghoula mu dao!), i s kojim sam se od tada dopisivao.
Prema planu, on je imao da vodi razgovor sa mnom. Uzgred, baš mi je žao što nije bilo više vremena i prilike da popričamo, delom zbog njegovih obaveza (posao!) a delom zbog mojih (pležr!).
U salu je ušlo nekih tridesetak (30-40?) omladinaca i omladinki, i pošto smo odgledali inserte iz LEPTIRICE, 40 DANA i NAPRATE koje sam odabrao, Vladan nas je najavio, pa se Ninoslav i ja popesmo na podijum i objasnismo šta je etno-horor. Razgovor je bio dinamičan i, rekao bih, zanimljiv publici – nisam primetio meškoljenje, smejuljenje ili kuckanje u mobilne i ostale aj-podove i pedove – bilo je čak i pitanja, a vala, bilo je i interesenata za kupovinu (of kors!).

U holu sam potpisivao primerke, slikao se sa poštovaocima mog rada (neki se vređaju kad kažem "obožavaoci" ili "fanovi", pa neka bude ovako!) i davao intervjue za nekoliko audio-video-web medija, od kojih ste neke mogli ovde da pročitate.
Odatle smo pohitali u Kazamat na po tanjir čorbastog pasulja s kobas'com, praćen strogim pogledima muči-egzekutora ("Vaše kupone! Bez njih nema večere!"), a onda pravo na novu turu kratkih i stoga podnošljivih filmića gde stalno misliš: "Još kol'ko li ovaj traje?" i: "Možda će onaj sledeći da bude bolji? A i ako ne bude, bar je kratak, pa možda bude bolji onaj POSLE njega...?" Eh, gde su mladi tu je i optimizam...

Ovog puta sam bio čio i oran za duže noćno zezanje, pa posle ture kratkofilskih "filmova" odosmo Janjić, ja i osoba smešnog imena (Sergej Sliško) da na Janjićevom velikom ekranu odgledamo tek procureli francuski GOAL OF THE DEAD, onako momački, uz sokove, čokoladne bombone, čips i tako to. Ovaj kvazi-film je u sebi udruživao sve što Janjić inače voli: fuzbal, zombije, Francuze, horor, treš... ali ispade da se radi o besmislenoj i skoro-pa-dosadnoj budalaštini koja se jedino u ovakvom društvu i kontekstu uopšte mogla odgledati do kraha – inače je to razvučeno, prazno, nezanimljivo, neduhovito, mlitavo i kilavo dozlaboga, odnosno, gulovskim jezikom: ** (2-). To je samo jedna nijansa iznad ZONE OF THE DEAD zato što je fotografija odlična a maske nešto bolje (skuplje) od Lakobrijinih.

Treći i poslednji dan Kratkofila nije obećavao mnogo, naročito u svetlu činjenice da je njegov hajlajt preko dana imala da bude poseta PIVARI (tj. sponzoru). Koliko (ne)zanimljiva može biti exkurzija u ma koju fabriku, a naročito onu u kojoj se pravi nešto za šta me toliko snažno zabole...? Malo je stvari na ovome svetu za koje ne bih mogao da marim manje nego što je to pivo – što se mene tiče, može sutra da ispari skroz, nestane, iščezne sa ove planete, i ne bih to ni osetio, sem po manjem broju pijanih budala oko mene.
Anyway, stvari ipak nisu bile tako loše. Kao prvo, ambijent pivare nije sasvim lišen svojih gotskih momenata.
Kao drugo, čekala nas je tura sa detaljnim objašnjavanjem svih faza u procesu nastajanja te nezanimljive tekućine (blast from the past: baš kao na školskoj exkurziji – mentalno sam bio prebačen u IV razred OŠ i u postrojenje hidroelektrane Đerdap!), ali posle nje usledio je ubedljivi hajlajt Kratkofila! Čekao nas je ručak koji bi bez problema iskupio i daleko veću torturu – zapravo, mogu slobodno reći, jedan od nekolicine najboljih ručkova koje sam u sebe ikada smestio izvan svog doma!
Šta su nam tako lepo poslužili? Nešto što ne zvuči primamljivo kad se čuje ili pročita, jer zove se PIVSKI TANJIR (zvuči primamljivo otprilike kao i PIVSKI STOMAK) – ali, braćo i sestre, pogledajte sliku pa recite da ovo nije san snova!
Dakle: kuvana dimljena butkica, predivna suva rebarca i odlična domaća kobasica. Plus nešto malo priloga u vidu tanjirića s kuvanim kupusom i pasuljem, za one koji bi da relativizuju i ublaže vanzemaljski ukus ovog mesa.
Eh, da: ovde nismo bili ograničeni na rakijštinu, niti na pivčugu (iako se sve dešava u predivnom ambijentu kafane ZLATNA KRUNA ili tako nekako – situirane u fabričkom krugu pivare!) pa sam ja, recimo, ovo zalivao ladnim špricerom. Pošto sam bio okružen gomilom vegetarijanaca (ovi što prave angažovane filmove su sve tako neki mrljavci), ova butkica je pripala maltene samo meni, iako su pojedinci štrpkali pomalo...
Dakle, slatko sam se najeo – do pucanja, otprilike kao onaj Mister Bucko u SMISLU ŽIVOTA MOJTI PAJTONA, ali bez stavljanja poslednjeg, kritičnog zalogaja koji sve dovede do bljuvanja i explozije. Eto, to mu beše taj "Pivski tanjir", Bog ga blagoslovio.
Napolju nas je dočekala velika vrućina, a mene je dodatno grejalo blagoutrobije što mi je zračilo iz stomaka i pomisao na Janjićev krevet (ali bez Janjića u njemu). Bilo je potrebno svariti ovaj ručak polagano i opušteno, ali nisam preterivao sa spavanjem: pošto je ovo bio poslednji dan u Banjaluci, valjalo je iskoristiti priliku i ljudski obići Kaštel, što smo i učinili, uz neizostavne foto-sesije koje je Janjić ljubazno izvodio.
Naravno, mrcina se nije setila da napuni baterije foto-aparata, pa je on ubrzo počeo da mu umire u rukama, ali ipak smo načinili sasvim solidnu seriju fotografija.
Neke od ovih, a naročito pored stare, napuštene, uklete kuće ludila i zločina koja truli i mami neoprezne u parku odmah kraj Kaštela – načinio je Ninoslav, koji nam se pridružio te večeri, za razliku od Sliška koji je neznano gde nestao, a nismo ga mogli dozvati jer je mrcini Janjiću i baterija na mobilnom precrkla od nepunjenja. Koliko neozbiljan uopšte čovek može da bude? Na skali od Jedan do Janjić, AJ dobija Janjić+ rejting!
Ceremonija dodele nagrada za najmanje loše filmove festivala bila je, moram to reći, amaterski (ne)režirana i traljavo improvizovana: svetla su se gasila dok su gosti prilazili bini da bi se prikazali inserti iz nagrađenih filmova (srećom, niko se nije spotakao i slomio vrat po pomrčini na tvrđavskom kamenju), a nagrade su nekima uručene u mrklom mraku (srećom, niko se nije strovalio s pozornice i poginuo u tmini). Ovo ne znači da je bilo zakulisnih tj. mračnih radnji: mogu i ja da potpišem sve te nagrade, zaista su ih dobili najbolji – a ovo ne kažem samo zato što me je vozio predsednik žirija!
Te večeri smo Janjić i ja u njegovoj jazbini pogledali DEAD SNOW 2, čija je prva polovina bila sasvim pristojno zabavna i nadahnuta, da bi to od sredine pa prema krahu počelo da tone, smara i gubi se ni u čemu. Gulovski rečeno: **(*) (2+). Film smo, inače, gledali žderući banjalučke ćevape kupljene KOD (legendarne) BILJANE, što je lokacija koju sam overio i tokom prethodnog dolaska na Kratkofil. Iako sam mislio da posle onog "Pivskog tanjira" barem ceo jedan dan neću da se setim hrane, oko ponoći je moj stomak počeo da me demantuje, pa je BILJANA bila dobrodošla u tom smislu. Fini su ti ćevapi, zaista.

Narednog prepodneva moj domaćin Janjić (kome sam ja, zapravo, donekle bio gost-domaćin, kao provajder akreditacije i bonova) me je odvezao do Doma Mladih, gde sam se pozdravio s onim delom ekipe festivala koja nije bila previše mamurna u tom trenutku, i gde su me preuzeli moji pouzdani vozači s kojima sam se vratio nazad do Srbije. O gnjavaži na ulazu u zemlju – gde nas dočekaše višekilometarske kolone i višečasovno čekanje koje smo samo delimično uspeli da umanjimo time što smo jedva nekako skrenuli za Šid – ne bih sada. Niti ću da se vajkam što se zbog ovog nehumanog kašnjenja nisam ko čovek družio tog popodneva, kako je bilo planirano, s jednim divnim čovekom nakratko došavšim iz Njujorka – zamalo da se mimoiđemo; srećom, videsmo na jedva 15-ak minuta, koliko da preuzmem knjige koje mi je ljubazno doneo preko okeana.
To je jedino što je donekle – ali, too little, too late – zagorčalo sećanje na ovaj kratak ali slatak boravak u Banjaluci (iliti Banjoj Luci).
Slikovit neki narod tamo, pa zato – ako me opet pozovu, vratiću se. A možda i ako me ne pozovu!

Нема коментара: