izabrana dela

izabrana dela

субота, 20. септембар 2014.

Robert Ejkman, skrajnuti majstor strave

            
            Robert Ejkman je, što se mene tiče, najbolji pisac horora u drugoj polovini 20. veka, zajedno na tronu sa Tomasom Ligotijem. I ne terajte me da ih ubacujem u ring i gonim ih u boks za prvo mesto: ponedeljkom, sredom i petkom uveren sam da je najbolji Ejkman, dok mi se utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom čini da je Ligoti ipak za dlačicu bolji. Nebitno. I jedan i drugi su prva liga i apsolutni vrhunac prave strave – za razliku od izvikanih Kinga, Barkera, Simonsa, Džoa Hila ili ne znam ni ja kog savremenog "majstora" koji se rulji prodaje u desetinama hiljada ili milionima primeraka. 
          Ne shvatite me pogrešno: i navedeni autori imaju svojih svetlih trenutaka, ali uglavnom uz mnogo ograda i popusta pred brojnim glupostima, nedostacima i koještarijama koje probirljivom čitaocu sreću kvare čak i u najboljim im delima. Ni Ejkman ni Ligoti, međutim, ne pate od boljki koje opterećuju pomenute: nema tu cigla-romana, nema bestseleritisa i posledičnog smaranja nebitnostima na stotinama i stotinama besciljnih stranica, nema (in)direktne idolatrije običnih, malih poslušnika sistema u neobičnim situacijama, nema fantastique popovanja o moći imedžinejšna, nema patetike, treša i palpa, nema vulgarnosti, prozaičnosti, banalnosti, nema beskrajnih stranica trivijalne sapunice, krimi-trilera, coming of age melodrame, teen romase, policijske procedure i svega ostalog što uglavnom zagušuje navodne "horor" romane i priče danas...
            Zato je i došlo do toga da prvorazredni, izuzetan pisac kao što je Ejkman postane skrajnut: pre svega, pisao je samo kratke, što je već po sebi dovoljno suicidalno u modernoj žanrovskoj književnosti, jer "zbirke priča niko ne čita" (kažu urednici, ali i besceler liste). Jedini roman koji je napisao, The Late Breakfasters, nije horor, i nije čak ni naročito uspeo – mada, na svoj bizaran način, to jeste zanimljiva storija o izgubljenoj (i zabranjenoj) ljubavi između dve žene, a zatim i o jalovim pokušajima da se nesuđena zameni prikladnijim.
Što je još gore, Ejkmanove zbirke priča postale su nedostupne, out of print; samo dve-tri iz 1970-ih i 1980-ih mogle su se naći kod prodavaca polovne robe, used, a ako hoćete nove – morate da dajete grdne novce: preko 50$ za komad specijalnih, luksuznih izdanja u tvrdom povezu... I takvo stanje je trajalo više od četvrt veka. Srećom, ove godine navršava se 100 godina od Ejkmanovog rođenja, pa je FABER & FABER ponovo izdao 4 zbirke njegovih priča, i to: Dark Entries, Cold Hand in Mine, The Wine-Dark Sea i The Unsettled Dust, plus roman The Late Breakfasters i bajkovitu (meni nečitljivu) novelu koja se dešava u Rusiji, The Model.
            Jeste: dela ovog genija, ovog majstora čiste strave, najzad su dostupna u knjigama u mekom povezu, po razumnim cenama (koštaju oko 10E, ili manje, na sajtu Bookdepository): drugim rečima, za oko 38 E možete sebe častiti sa četiri knjige koje sadrže 2/3 svih Ejkmanovih najboljih priča, odnosno vrh vrhova vrhunskog književnog horora.
            Ovaj jubilej, odnosno vek od Ejkmanovog rođenja, obeležio sam podužim člankom u najnovijem broju magazina RUE MORGUE (septembar, br. 148) pod naslovom THE MAN FROM A STRANGER TIME. Na tri strane objašnjavam, ukratko, zbog čega je on značajan pisac, a u tome mi pomažu dva važna imena koja sam tim povodom intervjuisao: čuveni pisac Ramsey Campbell (koji je nešto malo i prijateljevao s Ejkmanom pred kraj njegovog života) i Richard T. Kelly, pisac i urednik u Faberu. 
Ovaj članak je dobio jaku podršku i lep tretman, pa je istaknut i na korici ovog broja, što je baš lepo (i nešto što nikad nećete videti, recimo, u Fangoriji). Usput, kad već pominjem novi broj, ako ga već nabavljate kod svog najbližeg prodavca kvalitetnih novina, obratite pažnju da sam tu, u okviru rubrike CLASSIC CUT, napisao hvalospev filmu STAGE FRIGHT Mikelea Soavija, o kojem sam nedavno pisao i OVDE na blogu.
            I tu nije kraj najavama vezanim za Ejkmana! Pored najave Faberovih izdanja, i najave najnovijeg RUE MORGUE-a sa mojim tekstom o Ajkmanu, mogu da najavim i sledeće: za sajam knjiga, krajem oktobra 2014. najzad iz štampe izlazi POETIKA HORORA – odnosno tekst mog doktorata, još malo sređen i dopunjen. Nedavno su ovde bili obznanjeni detalji o ovom izdanju i otpočela je PRETPLATA (ne propustite!). U toj knjizi bavim se, nezaobilazno, i Ejkmanom (i Ligotijem...), pa evo ODLOMKA s početka poglavlja o ovom piscu, da vas zainteresujem i za ovog kod nas nepoznatog, neprevođenog autora, i za prvu knjigu na srpskom u kojoj se on i njegovo delo analiziraju...
           

Robert Fordyce Aickman (1914-1981), engleski pisac, unuk Ričarda Marša, autora viktorijanskog bestseler horor romana The Beetle (1897). Počeo da piše tek u svojim četrdesetim, i to gotovo isključivo priče i novelete. Bio aktivan u unapređenju britanskih kanala i rečnog sistema, kao i u operskim i baletskim društvima. Priredio prvih osam tomova u serijalu antologija najboljih priča o duhovima izdavača Fontana (The Fontana Book of Great Ghost Stories, 1964-1972). Za života su njegove zbirke priča bile slabo zapažene, a i posle smrti njegovo ime ostalo je poznato samo najvećim posvećenicima horora, nikada ne doživevši masovnu popularnost. Većina izdanja njegovih priča zadugo je bila rasprodata i teško nalažljiva, ili su reprinti bili dostupni samo kod specijalizovanih izdavača, u malim tiražima, po previsokim cenama. Tek povodom stogodišnjice od rođenja, engleski izdavač Faber je objavio četiri Ejkmanove zbirke, jedini roman i jednu novelu po pristupačnim cenama i tako ga ponovo učinio dostupnim širem krugu čitalaca i proučavalaca.
Priča o duhovima kao podžanr horora u drugoj polovini 20. veka uglavnom je pretvorena u roman o duhovima, ponegde i doslovno, kao u preobimnom i neujednačenom romanu Priča o duhovima (Ghost Story, 1981) Pitera Strauba. S druge strane, uprkos izazovu forme romana kao popularnije i komercijalnije, engleski pisac Robert Ejkman uspeo je da svojim pričama i noveletama pokaže vitalnost ove forme u savremenom okruženju, ne žrtvujući pritom suptilnost, indirektnost i osobeni ugođaj klasične priče o duhovima njenim prenošenjem u drugu polovinu 20. veka. Budući da je smatrao da se termin "horor" odnosi isključivo na eksplicitno nasilne i krvave priče, Ejkman je preferirao izraz "čudne priče" (eng. strange stories), koji stoji u podnaslovu mnogih njegovih zbirki.
U svom predgovoru za The Fontana Book of Great Ghost Stories pokušao sam da definišem ono što su, po meni, činjenice o ovom žanru. Ukazao sam na to da se priča o duhovima mora razlučiti kako od obične horor priče tako i od naučne ekstravagance. Nagovestio sam da priča o duhovima svoj efekat vuče iz nesvesnog uma, na način poezije; da ne treba da pruža logiku niti naravoučenije; da je u pitanju umetnička forma izvanredne delikatnosti i suptilnosti; i da, nimalo iznenađujuće, postoji samo oko trideset ili četrdeset prvorazrednih primera u čitavoj zapadnoj književnosti. (Robert Aickman, "Introduction", in: The Second Fontana Book of Great Ghost Stories, Fontana, London, 1966, p. 7.)

            Ejkman ne obrazlaže dalje ovu distinkciju između horora i priče o duhovima, a na nju se ne obazire čak ni njegov izdavač, Fontana. U paralelnoj seriji antologija, pod naslovom The Fontana Book of Great Horror Stories, objavljen je čitav niz nedvosmislenih, klasičnih priča o duhovima; npr. u četvrtoj knjizi može se naći Blekvudova priča "The Empty House" a u sedmoj "A View from a Hill" M. R. Džejmsa. Iz predgovora prvoj Fontaninoj knjizi proističe da on horor priču vidi kao "čisto sadističku; ona u potpunosti zavisi od moći da šokira." (Robert Aickman, "Introduction", in: The Fontana Book of Great Ghost Stories, Fontana, London, 1964, p. 7.) To znači da Ejkman svekoliku rasnovrsnost horora svodi na njegov podžanr "contes cruels", odnosno na efekat po uzoru na "grand guignol", što ne odgovara opštoj slici ovog žanra.
Ono što je značajno istaći, međutim, jeste Ejkmanova potreba da priču o duhovima distancira od eksplicitnih ekscesa horora kao i od previše logičnih i razumskih koncepata naučne fantastike, i da je pre svega poveže sa učinkom poezije, naglašavajući ugođaj i atmosferu nad značenjem i poukom. Njegova zbirka priča Cold Hand in Mine (1975) otpočinje motom: "Na kraju, misterija je ta koja traje a ne objašnjenje," (Sachervell Sitwell, "For Want of the Golden City") a on bi mogao da stoji i ispred celokupnog Ejkmanovog kompaktnog, homogenog opusa. Po uzoru na M. R. Džejmsa, ali još izrazitije na Voltera de la Mera, Ejkman potencira odsustvo krajnjeg odgovora ili objašnjenja, svesno prihvatajući nelogičnost i iracionalnost bez ikakvog ključa. Ovu odliku ističe većina izučavalaca njegovog dela, uključujući horor pisca Pitera Strauba, koji u predgovoru jednoj Ejkmanovoj zbirci piše:
Za razliku od gotovo svih ostalih koji danas pišu natprirodne priče, Ejkman je odbacivao jasan, konkluzivan kraj. On je bio, moglo bi se reći, suprotnost Stivenu Kingu. U njegovim delima nema klimaktičnih okršaja, delom zbog toga što njegovo delo ne koristi gotovo ništa od konvencionalne ikonografije horora. Ejkman je bio Uzvišeno nezainteresovan za čudovišta, vukodlake, crve, pacove, slepe miševe i stvorove u zavojima. (Ipak jeste napisao jednu odličnu priču o vampirima.) (Straub aludira na priču "Pages from a Young Girl's Journal" iz zbirke Cold Hand in Mine za koju je Ejkman dobio World Fantasy Award 1975. godine.) Sa ove liste konvencija odsutni su duhovi, jer Ajkman jeste bio zainteresovan za duhove, bar na neki način – za atmosferu koju duh stvara, za uzbuđenje nestvarnosti koja ga okružuje. (Peter Straub, "Introduction" in: Robert Aickman, The Wine-Dark Sea, Mandarin, London, 1990 (I edition 1988), p. 8.)


Lišeni konvencionalnog moralizatorstva ili motivacije (kazna za prestupnike, ispravljanje nepravde), Ejkmanovi duhovi često su toliko neodređeni da ostaje nejasno čak i da li se radi o duhovima, ili je "čudnovatost" ugođaja, impresije ili događaja tek spoj neobičnog okruženja i neobične psihe koja se u njemu nalazi. Kao što je i sâm isticao, "ono što nam priča o duhovima nagoveštava jeste da postoji svet negde drugde, kao što je to Koriolan kazao (misleći na nešto drugo, ali to je tipično za duhove); da smo mi bogovima poput muva nestašnim dečacima; da je sreća slučajnost, ali nevolja je izvesna; da su postignuće i udobnost (baš kao i jadni duhovi) nematerijalni." (Robert Aickman, "Introduction", in: The Fontana Book of Great Ghost Stories, ibid, p. 8.)
            Pritom se ovaj svetonazor ne odnosi samo na ideju da je svet oko nas čudniji nego što izgleda, već da je, istovremeno, ljudski um čudniji nego što se čini, i da priča o duhovima može poslužiti kao prikladan prikaz toga: "Dobra priča o duhovima pruža formu i simbol temama iz nemerljivih oblasti naših umova koje ne možemo direktno opaziti, ali koje nama u potpunosti vladaju." (Robert Aickman, nav. prema: Gary Crawford, "Aickman, Robert" in: Jack Sullivan (ed), ibid, p. 2.) Stoga, Ejkmanove čudne priče u podjednakoj meri zavise od upliva spoljašnjih i unutrašnjih faktora, a izmeštanje iz svakodnevice i kontakt sa Drugošću najčešće se omogućavaju upotrebom motiva putovanja. Ovaj pisac je intenzivno putovao Evropom, i njegov smisao za detaljne, realistične opise tuđine jedan je od ključnih kvaliteta kojima postiže uverljivost svoje proze u koju se ono "čudno" uvlači neosetno, ali na kraju ostavlja neopoziv, i rečima teško opisiv efekat. "Ideja ulaska u nefamilijaran kraj ključna je za jednu od najizrazitijih Ejkmanovih tehnika u postizanju strave. Iako on na površini deluje kao 'natprirodni realist' koji detaljno opisuje stvarni svet i lukavo unosi neobičnost kroz akumulaciju pozadinskih detalja, prava tajna njegove umetnosti čudnog jeste sposobnost da oslika naizgled normalne regione koji su opet nekako pogrešni." (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, ibid, p. 225.)

            ---Kraj odlomka.


U ostatku ovog teksta u POETICI HORORA bavim se ne samo Ejkmanom uopšte, nego i odlike njegove poetike analiziram na primerima iz jedne od njegovih najboljih priča, "Houses of the Russians"...

1 коментар:

Man from Valley је рекао...

Kratka proza je super! Pa još da je onako lavkraftovski, džejmsovski, mopasanski. Ja se nedeljama davim u ledom okovanim brodovima Simonsovog "Terora", ima tu solidnih scena ali dugooooometraaaaažnoooooooooooo......
Pristao sam zbog kanadske ledene pustare. Znaš li još neka dela o (sub)polarnom hororu? Nešto kao Džek London pustolovina u nedođijama, ali natprirodno? A možda i nema boljeg od "U planinama ludila" što se toga tiče?

Očekujem da obesiš na blog neki Ajkmanov odlomak kad krene tezga, zaintrigiran sam tim skrajnutim, kratkim, spooky, delima.