izabrana dela

izabrana dela

среда, 17. септембар 2014.

ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti

U petak 19.09. sam u simpatičnom istarskom mjestašcu Kringa, poznatom, pored ostalog, po seriji dešavanja pod nazivom "Vampirske večeri u Kringi" u kafeu "Vampire". E, upravo u toj Kringi, i u pomenutom kafeu, biću gost poznatom istarskom fantastičnom pregaocu (piscu, uredniku i šta sve ne) Davoru Šišoviću. Dakle, ovo "Vampirsko veče" biće zapravo "Ghoulish veče" – zainteresovanoj publici iz ovog mesta i okoline predstaviću svoj novi roman ZAVODNIK, a govorićemo i o drugim stvarima vezanim za horror! Sve to počinje u 21:00 h, pa ako ste u blizini, a i ako niste – svratite!


           A za sve one koji nisu ni blizu Istre, evo nešto sasvim drugačije, a vezano za moj roman.

Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se nedavno u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Dakle, posle nekoliko osvrta u dnevnim novinama (BLIC, DNEVNIK) evo, najzad, i jednog opširnijeg i dubljeg poniranja u moj tekst. Tekst je sada i ovde na blogu, pa – uživajte. Nadam se da će vas navesti na razmišljanje jer ističe i neke stvari kojima se dosadašnji prikazivači (i čitaoci u komentarima) nisu mnogo bavili... Prikaz je preuzet sa sajta LIPARA, a kome je tako lakše, može ovaj prikaz čitati na ćirilici, u PDF-u, ako klikne OVDE.
Ovaj tekst ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje je na Poovom grobu u Baltimoru napravio jedan čitalac (Igor Stanojević, reditelj). Njemu pripadaju i zahvalnost i copyright.


  Danko Kamčevski  
  Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti  

Dejan Ognjanović, Zavodnik,
Niš: Sven, 2014

Dejan Ognjanović je objavljivani pisac, i iza njega stoji roman Naživo (dva izdanja: 2003, 2010), kao i petnaestak priča objavljenih u časopisima i antologijama. Priredio je, može se slobodno reći, luksuzno izdanje najboljih priča H. F. Lavkrafta (Everest Media, 2008; dopunjeno izdanje 2012). Pored toga, magistrirao je i doktorirao na književnosti horor žanra. Radi se, dakle, o autoru koji je svojim bićem uronjen u problematiku užasa i straha u književnosti. Sigurni smo da će budućim istraživačima ove činjenice najmanje služiti kao povod za biografizaciju dela, a prvenstveno za istraživanje odnosa između književnog teoretičara i književnog stvaraoca, kao i mesta Zavodnika u kontekstu autorovih drugih dela.


No, okrenimo se samim stvarima, odnosno samom delu, i dozvolimo da nas ono zavede, kako mu i naslov govori. Najpre su pred nama korice, ukusno urađene, na prednjoj strani sugestivna slika. Seoski ambijent, dečak koji, sklopljenih šaka, kao da se moli, stoji ispred tamne figure u ogrtaču sa kukuljicom, koji u ruci drži knjigu. Da li je dečak sa slike zaista dečak iz priče, Miloš, nije od odlučujuće važnosti. Relacija između dečaka i odraslog čoveka primetna je i u samom romanu. Sa jedne strane je tu profesor engleskog jezika koji Miloša i njegovu sestru Bilju treba da sprema engleski i postepeno im se nameće kao očinska figura. Sa druge strane je tajanstvena figura njihovog oca Mihajla. U isto vreme, arhanđel Mihajlo se na više mesta spominje u knjizi, a što je takođe zanimljivo (iako je verovatno samo koincidencija), na prednjoj korici je slika Mihaila Nesterova, „Vizija svetog Vartolomeja“. Sa ili bez autorove namere, knjiga je premrežena analogijama i sugestivnošću, koja se očito širi ne samo preko teksta, već i parateksta, odnosno vizuelnog semantizma korica. Kada se o samom izdanju radi, moguće su samo reči pohvale, naročito imajući u vidu da je knjiga izdata samostalno.

Sudar apstraktnog i konkretnog sa korica navešćuje sudar svetova u Zavodniku. Ali su i uočeni prepleti takođe prisutni. Jasno je da je delo, iako sa naizgled jednostavnom radnjom, krajnje kompleksno, i nesvodivo na bilo kakve „binarne opozicije“, strukture, i uopšte kalupe. Radi se o organskoj celini, i ostatak ovog prikaza biće posvećen upravo oslikavanju tih prepleta suprotnosti i sličnosti.


Dakle, neimenovani profesor engleskog, asistent na fakultetu, koji piše magistarski rad, ima neobičan zadatak da dvoje dece poduči engleski, pri čemu je dvostruki fokus na dečaku, Milošu, budući da on mora da položi popravni ispit u avgustu, i zato što mu je i uopšte u romanu data naglašenija ulogu u odnosu na njegovu sestru. Zbog toga, profesor mora živeti mesec dana sa njih dvoje, kao i njihovom babom Grozdom, dok se sve vreme u pozadini nazire figura preminulog oca, Mihajla.

Sa jedne strane je urbani profesor, kojem je seosko okruženje strano, mahom neprijatno. Nelagodnost zbog prelaska između različitih sredina je nagoveštaj prave nelagodnosti jer profesor mora da uspostavi komunikaciju između, može se slobodno reći, različitih svetova. To se vidi već i na polju jezika, i u tom pogledu autor je prilično uspešan u upotrebi različitih registara i dijalekata sela i grada, učenih i neučenih ljudi. Međutim, sam jezik je nijansiran, pa tako između profesorovog govora i, recimo, Grozdinog ne postoji jaz, već je taj prostor popunjen govorom dece, koji je između seoskog i školskog, uslovno rečeno, kultivisanog.


Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano. Ovim se ne želi promovisati nekakav jezički determinizam. Naravno da raznolika upotreba dijalekata doprinosi i raznovrsnosti i autentičnosti i uverljivosti romana, i u isto vreme svedoči i o autorovom poznavanju i veštom baratanju istima. Ipak, jezički registar ćemo ovde prvenstveno koristiti kao povod za razmišljanje o perspektivama iz kojih likovi deluju.

Tako je profesorov jezik, osim što je uglađen i kultivisan, takođe i veoma analitičan, spekulativan. Za njega je moguće da umesto „noćne muzike“ insekata čuje „kakofoniju dozivanja na parenje ili proždiranje“ (48); „muva je mehanički zujala“ (149); „Vazduh zrnast, kao na staroj fotografiji, pomislim“ (117). Čini se da stvarnost razume mehanicistički, kauzalno, što je zapravo idealna podloga, jer materijalistički um nikad neće dozvoliti postojanje nekog drugog sveta ili 'natprirodne misterije' (226). „Ako postoji izgubljeni raj, on nije mesto, nego vreme“ (133). Razumevanje se kreće u okvirima biološki shvaćenog odrastanja i sazrevanja, nevinosti i čistoti kao detinjoj nevinosti i čistoti u odnosu na razbujalu seksualnu, emotivnu i intelektualnu zrelost. Profesorov jezik je apstraktan, ali to ne smeta da se dođe do, za ovog prikazivača, jedne od najlepših rečenica u romanu: „Istina, posledica tog prženja bila je povećana vlaga u vazduhu: isparenja su lebdela nad svime kao veo na ivici pojavnosti i činila atmosferu zagušljivom.“ (*Kurziv – D.K. Lepota se za ovog prikazivača upravo krije u prodoru lirskog u inače svakodnevni, čak i tehnički jezik „isparenja“, „vlage“, „vazduha“ – i to takvog lirskog koje je postignuto kombinovanjem slikovite reči „veo“ i apstraktne reči „pojavnost“.) Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože. 

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam, koji profesora prati od gotovo prvog pitanja ujaka koji daje zadatak („Imate li vi dece?“), preko baba Grozdinog neprestanog apostrofiranja Miloša kao naslednika, i do samog kraja u kojem se gotovo pa ostvaruje identitet između Miloša i njegovog oca – kojem je odlazak u grad bio samo način da prikupi snagu i vrati u selo.


Ali, naročita je veština bila neophodna da se osim očitih razlika slikaju prikrivene sličnosti između likova. Iako profesor kritikuje upornu tradicionalnost i zadrtost porodice u kojoj se našao, ne treba izgubiti iz vida da u isto vreme vrši istraživanje na magistarskom radu čiju temu nije izabrao on sâm, već njegova mentorka, kojoj nije imao snage da se suprotstavi. Uz to, slično Mihajlu, i on dolazi u drugu sredinu, ne da bi tamo ostao, već da bi zaradio novac i vratio se u grad. Profesor nastupa kao reformator, ali ko će reformisati reformatora, i spasiti njega od sopstvene datosti grada, univerziteta, akademske karijere?



Spomenuto je da deca govore jezikom koji je „između sela i grada“. Hoće li deca biti spašena od zadrtog tradicionalizma? Da li ih u spasu čeka samo drugi oblik zadrtosti? Kako se priča odmotava, profesor postaje sve uporniji u nastojanjima da decu spasi. U tim nastojanjima, suočava se sa sve većim otporom. Ne samo da je porodica u kojoj se našao tradicionalna i posvećena spomenutom samopotvrđivanju, već je ona izgleda takva u najekstremnijem smislu, u kojem izaziva i osudu drugih seljana. U tom smislu je baba Grozda ne samo lik koji opstruira „reformatora“, ona je i lik koji se suprotstavlja čak i tradiciji iz koje je ponikla. Nju pre svega osuđuje i čitavo selo, a profesor tek kasnije i postepeno shvata zašto. Ona je ekstremna čak i za njih što se odražava u morbidnoj upornosti da stvori i održi potomstvo, „da se nedovršeno odvede do kraja, da se zacrtana putanja ispuni bez obzira na urotu onih koji su reč „nemoguće“ izmislili iz straha i nemoći.“ (269) Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni. 

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.

Нема коментара: