izabrana dela

izabrana dela

недеља, 14. септембар 2014.

KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (1. deo)

  
Kada ovo budete čitali ja ću već biti na putu – iduće dve nedelje (do kraja septembra) provodiću se u Istri (Rijeka, Opatija, Pula, Poreč...) – pa je zato krajnje vreme da izvestim o prethodnom putovanju, dok još nije zasenjeno najnovijim. Inače, bez brige – pripremio sam postove za blog unapred, tako da će se automatski apdejti i dalje ovde javljati na svaka 2-3 dana, pa zato – ne menjajte kanal: Gul je sa vama i kada nije sa vama!!! Creepy!
A sad, izveštaj!


Kao što znate, bio sam gost osmog izdanja festivala kratkih igranih, dokumentarnih, animiranih i sl. filmova – KRATKOFIL, u Banjaluci, od 22-25. jula ove godine, pa evo, da se osvrnem ukratko na ovo dešavanje, više slikom nego rečima (jer slike ionako bolje i više govore).
            Prolećne poplave su žestoko ojadile ne samo Srbiju nego i Republiku Srpsku, što se odrazilo i na budget, naprasno skresan zbog vanredne situacije, pa je i Kratkofil ove godine znatno skresan u pogledu pratećih programa: recimo, u planu je bila revija kratkih horor filmova, ali... avaj; u pretposlednji čas planirani 5-dnevni festival pretvoren je u 3-dnevni, a promocija mog ZAVODNIKA je bila jedna od vrlo retkih pratećih aktivnosti koja se ipak odigrala.
            Na put sam krenuo posle samo jednog dana predaha nakon povratka iz Slovenije, sa Grossmann festivala. Vozio sam se autom predsednika žirija, Miloša Miloševića (autora nekolicine dokumentaraca koje još nisam stigao da pogledam) i njegove ljupke ženice, i u razgovoru s njima – a tu i tad sam ih prvi put sreo – vožnja do Banjaluke je prošla neosetno. Tek na ulazu u grad dočekala nas je oluja -i vozilo Hitne pomoći zakucano u nečiji nesrećni (ili, ipak, srećni – kao u vicu?) auto- ali i to se ubrzo smirilo u jednu sasvim prosečnu kišicu dok smo stigli do festivalskog centra.
            Tamo me je preuzeo moj domaćin, Aleksandar Janjić, slavan kao nekadašnji saradnik ovog bloga a ponegde poznat još i kao Harvester of Sorrow (skraćeno: Nesrećnik). Njegova šklop... ovaj, vozilo, da ne kažem auto, bilo je daleko skromnije od onog kojim sam došao iz Srbije 1 u Srbiju 2, ali služilo je svrsi, tu, po gradu (da ga tako nazovem). Posle mog kraćeg odmora i preuređenja vratismo se u Centar dešavanja, odnosno u tvrđavu zvanu Kaštel (ili u kaštel zvani Tvrđava? Castel? Castle?). Pošto nisam bio siguran po pitanju obima i sadržine najavljenog koktela na otvaranju, odosmo na večeru u tzv. KAZAMAT: restoran u katakombama tvrđave (eh, Kaštela) nazvan zato što su se u tim prostorijama nekada držali zarobljenici i izlagali najstrašnijim mučenjima. 
Divno mesto za prezalogajiti. Goli kameni zidovi, sablasni jauci odjekuju u pozadini govora a ugođaj upotpunjuje apsolutno najneljubazniji Gazda/Kelner kojeg sam ikada video izvan Crne Gore! Valjda se uživeo u ulogu mučitelja na jednom ovakvom mestu – ako već nije potomak/reinkarancija nekog od tamošnjih sadista? Ipak, večera (punjene paprike, solidne) je protekla bez patnje i krvoprolića. Onda ispade da smo bezveze tu gnjavili s večerom i rastezali s pijuckanjem jer napolju, na bedemima tvrđave koji gledaju na reku, već je bio počeo koktel.
Fini beše koktelčić, izdašan, sadržajan – uključujući neizostavne ćevape! – ako ne računam samo dva problema. 1) Serviranje na malenim stočićima za jedva dve osobe (stojeće), tako da je malo trapavo ako poželiš da bocneš nešto sa stočića koji nije "tvoj" – a mi "naš" nismo ni imali, jer smo zadocnili. 2) Vreme! Vrlo je neekonomično i nepragmatično ovako bogat koktel nabiti u tako tesan slot od samo SAT VREMENA! Kada sam bio na Kratkofilu pre 5 godina, koktel je bio 1) po pincipu velikog Švedskog stola, gde je svako mogao da priđe i uzme šta treba bez osećaja da nekome vadi iz tanjira, i 2) organizovan POSLE otvaranja, posle filmova, pa se tu bockalo i pijuckalo mnogo više od jednog sata, bez žurbe, opušteno, do iza ponoći.
A ovde, sada – morali smo da trčimo (mrzim da žurim s dobrim stvarima!), i posle samo par ćevapčića i par čaša odličnog belog vina naterani smo da napustimo to divno mesto (i polupune ovale) kako bismo se podvrgnuli maratonu filmova za koje najučtivije što mogu reći jeste da ne da nisu moja šoljica čaja, nego nisu ni moja tacna, ni moja kocka šećera. Angažovani filmovi: tolerancija; manjine; socijalni problemi; filmovi dece ometene u razvoju (od kojih su neki bili bolji od onih u takmičarskom programu); bosanski filmovi (the horror, the horror!) itd. Da ne grešim dušu, bilo je tu i nekih kratkih igranih i animiranih koji su bili vrlo gledljivi i simpatični – a zapravo sve to je učinjeno dodatno prijemčivim zbog ambijenta letnje pozornice, dakle pod otvorenim oblačnim ali suvim nebom, pa još gledanje sa masom od nekoliko stotina (!) pretežno mladih ljudi koji su toliko očajni u gradu bez većih dešavanja i festivala da, eto, dolaze da gledaju čak i ove filmove o toleranciji, invalidnoj deci, lezbejkama, bosankama i drugim negledljivostima. Eh, kako ovom narodu proklete NGO ispiraju netolerantne, genocidne namere iz mozgova...
Posle svega toga nisam imao snage da sa Janjićem properem mozak nekim trash hororom u kućnoj radinosti nego smo se ubrzo po povratku domu bacili svaki u svoje krpe (i sobe) – on u jazbini sa svojim ne-baš-miomirisnim glodarima (zamorci ili tako nešto što je poplava izbacila), a ja okružen DVD-ima M. Najt Šlajmalana i Elija Rottena.

Prvog jutra načinili smo grešku i ustali rano da overimo doručak koji bonovima koje sam dobio možemo "kupiti" u nekakvom Hostelu (ali ne Rotovom). Ovi sadisti taj svoj obrok nude samo do oko 09h, ali su nama za ljubav bili spremni da nas sačekaju i do 09.30! Pa – nisu morali da se trude! Odavno se nisam susreo sa tako jadnim izgovorom za doručak, i to ne kažem samo zato što sam do par dana pre toga za doručak imao pečenu prasetinu i još 5-6 vrsta što mesnih što sirnih prerađevina i đakonija; ne, one hostelske podrig-salame i barene viršle i bezukusni "kačkavalji" i razvodnjena Cedevita umesto đusa (!) bili su dovoljni da me bace u depresiju, pa sam u grlo ubacio samo nekoliko zalogaja nekog mutanta između zidarske salame i šunkarice (uz dosta majoneza) kako bi mlin imao šta da melje, inače... Ima doručaka zbog kojih ne vredi ustajati, i ovaj je definitivno bio jedan od njih.
Ako ništa drugo, barem posle doručka upoznadosmo nekoliko gostiju festivala, uključujući Irca čiji je animirani film zasluženo dobio jednu od nagrada. Meni je uvek zanimljivo da ragibavam engleske mišiće svog jezika, pa i da ćakulam sa ljudima dalekih zemalja i kultura, a ovaj je čak bio polu-zanimljiv.
Odatle odosmo na konferenciju za novinare gde sam, pored ostalih, i ja kazao nekoliko reči o predstojećoj promociji ZAVODNIKA te večeri. Upoznao sam se i naživo sa jednim zabavnim Rusom s kojim već neko vreme drugujem na FB (pošto nam je zajednički prijatelj Vladan Petković, jedan od selektora Kratkofila) pa sam i s njim slatko popričao – na engleskom. Pošto je ovaj bio profesor engleskog pre nego što se bacio na snimanje najkraćih mogućih "filmova" kako bi imao alibi da se zajebava na festivalima poput ovog širom sveta, njegov govor bio je lišen i najmanje senke onoga što se inače očekuje od ruskog ingliša.
Odatle nas odvezoše u piceriju RAKIJA. Sic, nogekako! Šta je sledeće, rekoh: buregdžinica zvana ĆEVAP? Apoteka zvana KNJIGA? Frizerski salon zvani PIZZA? Na moje žaljenje otkrio sam da naš ručak od pića pokriva samo prokletu rakijštinu – od muke sam je čak i liznuo, ali ne vredi, neće mi duša, ne volim patnju i bol, ne volim gorčinu ni ljutinu, takav sam čovek, suptilan i fin, pa zato svoja dva čokanja prosledih Rusu, u skladu s nacionalnim stereotipom (u koji se on komotno uklopio i ispraznio ih dok si reko PICA)!
Vajkao sam se nad tužnom činjenicom da je ove godine sponzor Kratkofila PIVARA a ne VINARIJA (kao prošle godine!): zašto mi nude samo pića koja ne volim? Prvo pivo, sad rakija... A u međuvremenu stiže i pica koja je bila izrazito generička, neupečatljiva, skoro-kartonska, i tu ni tabasko sos nije mnogo pomogao u pravcu ukusa. Ipak, pojeo sam jedno 4 parčeta, čisto da ne uvredim domaćine, a i zato što ovde ne zna čovek šta nosi dan a šta noć!

---Nastaviće se! Uzbudljivi kraj u idućem delu! Ne propustite!!!


Нема коментара: