izabrana dela

izabrana dela

среда, 10. децембар 2014.

HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI

 


Sa promocije knjige U BRDIMA, HORORI Dejana Ognjanovića (NKC, Niš, 2007.)
u Kinoteci, Beograd, na Noć veštica, 31.X 2007.
Učestvuju: Vuk Pavlović (moderator), Dejan Dabić (filmski kritičar i urednik filmskog programa NKC-a, izdavača knjige U BRDIMA, HORORI), Slobodan Aranđelović (filmski kritičar), Aleksandar Radivojević (filmski kritičar i scenarista) i Dejan Ognjanović (autor).

Objavljeno u časopisu FILAŽ br. 1 (NKC, Niš, 2009).

Pošto u arhivi, iz misterioznih razloga, nemam fotke sa ovog dešavanja, tekst je ilustrovan fotografijama sa nekih drugih promocija FAUSTOVSKOG EKRANA i U BRDIMA, HORORI (u Nišu, u Sloveniji, itd).


Vuk Pavlović: Danas promovišemo knjigu U BRDIMA, HORORI Dejana Ognjanovića. Radi se o jednoj knjizi iz tri dela, koja se bavi hororom u srpskoj kinematografiji, i o tome će nam nešto reći pre svih Dejan Dabić, inače urednik filmskog programa Niškog Kulturnog Centra koji je izdavač ove vredne knjige.

Dejan Dabić: Knjiga je objavljena u izdanju Niškog Kulturnog Centra ali je nju uredio Magični Ćira, odnosno moj kolega Zoran Ćirić, a ja sam urednik filmskog programa i bio sam svojevremeno jedan od prvih koji je pružio šansu Dejanu Ognjanoviću da svoje radove vezane za veliku porodicu filmova fantastike – objavljuje. Mi smo pokrenuli jedan časopis koga se neki možda sećaju, Niški analitičar, gde je jedna od značajnijih rubrika bila filmska. Dejan je tu objavio svoje prve radove, a mogu da budem ponosan na činjenicu da je jedan, doduše manji deo ove knjige, koji je vezan za intervju Dejana Zečevića, najpre bio objavljen – doduše u skraćenom obliku – u okviru Pressing Movie-ja, specijalnog izdanja niškog akademskog lista Pressing. Ja sam tako na neki način odgovoran, ne za Dejanovo bavljenje hororom, već sam prosto bio u prilici da pružim šansu, ne samo njemu već i Srđanu Saviću i još nekim ljudima koji su pisali o filmu, da objave svoje prve tekstove.
Što se tiče ove knjige, moram da kažem da je pomalo neuobičajeno da neko u jednoj godini objave dve vrlo značajne i analitične knjige vezane za film. Dejan je, doduše, jednu od ovih knjiga, FAUSTOVSKI EKRAN, objavio krajem prošle godine, ali računamo da pripada ovoj godini, pošto je promovisana i publici predstavljena početkom 2007. Ta prethodna knjiga je posvećena motivu Đavola na filmu i pobedila je na konkursu zaječarske Narodne biblioteke, a ovo je druga knjiga, do koje je meni više stalo, i ona se bavi onim za šta smo mislili da ga nema dovoljno, a to je srpski film strave. Pri tome se Dejan ovde bavio nekim TV i bioskopskim filmovima, uz nadu da ovo može da bude osnova i za neko novo i drugačije bavljene ovim žanrom.
Ova knjiga može da se čita na više nivoa. Ona je značajna prvo zbog toga što ukazuje na jedan fenomen koji nama nije bio toliko poznat, ili nije bio na pravi način sagledan, uz dodatnu revalorizaciju nekih reditelja, kao što je Đorđe Kadijević, za koga mi koji se bavimo filmom znamo, ali šira čitalačka publika možda i ne zna koliko je njegov opus značajan, a on je u ovoj knjizi najzastupljeniji autor, sa četiri naslova. Naravno, Dejan je ukazao i na neke potencijale koje naš film ima.
Pri tome je i okrznuo deo domaće filmske misli, pogotovo one starije, što se njima možda neće dopasti, ali to je pokazatelj da se naša filmska misao nije na ozbiljan način bavila fenomenom horora i da su mnogi pisali ne znajući baš dobro o čemu pišu. Ako krećete da se nečim bavite vi morate dobro da se naoružate nekim znanjem, nisu tu dovoljne samo akademske i druge titule već morate da se naoružate hororom ne samo kao filmskim fenomenom, već kao nečim što postoji i u drugim umetnostima, pritom mislim pre svega na književnost. Dejan je, inače, asistent na anglistici na Filozofskom fakultetu u Nišu, tako da je to zahvalna pozicija da pravi određenu komparaciju tih žanrovskih naslova, a i sam naslov je neka vrsta parafraze naslova priče Klajva Barkera.
Ovakvih radova u domaćoj publicistici nema dovoljno i mislim da ono što je Dejan napravio u ovoj knjizi možda ima i određenih mana, ali morate da to pogledate na taj način da u zapadnim okvirima ovakve knjige rade timovi, instituti, to ne radi pojedinac. Mislim da je ovo knjiga koja će biti nezaobilazna za svakog ko se bude bavio fenomenom horora kod nas, a Dejan će možda u narednim godinama i dopisati jedno novo izdanje. Dimitrije Vojnov je u intervjuu u knjizi rekao da bi kritičari te mlađe generacije mogli da se na jedan ozbiljniji način založe za bolje razumevanje žanrovskog filma.

VP: Biblioteka u kojoj je knjiga izdata zove se ELDORADO. Da li to možemo da shvatimo kao da je srpski horor Eldorado za istraživanje i kopanje po njemu, da je rudnik zlata, ili je Dejan Ognjanović rudnik zlata za takvu vrstu poduhvata?

DD: Naslov edicije je izmislio Magični Ćira, zato što je on u književnost ušao zbirkom pesama RIO BRAVO, i on je veliki ljubitelj američkog filma, pa i vesterna, i kad je počeo da uređuje neke biblioteke u okviru NKC-a on je hteo da na taj način poveže neke stvari vezane za književnost i za film. Ali lepo si primetio, to može i na taj način da se posmatra. U svakom slučaju, dobro je što Ćira na ovaj način pruža priliku i nekim autorima koji pokazuju da i na jugu postoje ljudi koji se na ozbiljan način bave filmom.

VP: A sada bih zamolio Slobodana Aranđelovića, filmskog kritičara, da nam izloži svoje mišljenje.

Slobodan Aranđelović: Pre svega, jako mi je drago da sam ovde, počastvovan sam što sam nedavno Dejana dobro upoznao. Dobivši njegovu prvu, pa onda i ovu knjigu, otkrio sam jednog vrsnog intelektualca. Slažem se s ovim što je rekao Dejan Dabić, drago mi je da se i van Beograda širi taj intelektualni nivo visokog intenziteta. Vi ste imali ranije ljude koji su pisali knjige u mestima van Beograda, koje vrve od grešaka i budalaština, i kada im se na to ukaže pažnja, oni to shvate pogrešno. Ovo je suprotan primer: dečko koji ne živi u Beogradu, a interesuje ga to čime se bavi, i bavi se time krajnje profesionalno. Ja sam bio presrećan što su se te dve knjige našle na mom stolu, jer ja još od pedesetih godina kupujem i čitam literaturu o filmu na tri jezika, i znam šta to znači napisati knjigu, znam šta znači napisati referentnu knjigu, sa tim međusobnim referencama, a kod Dejana obe knjige time vrve, tako da Neverne Tome mogu da nađu i argumente i kontra-argumente za iznete tvrdnje.
Šta sam hteo da kažem time da sam počastvovan? Drago mi je da je mlad čovek rođen 1973., u najboljoj snazi, u jednoj godini izdao dve ovako sadržinske i bitne knjige koje će sigurno sve one koji se bave ne samo filmom, već umetnošću uopšte, moći da privuku. Meni je strašno drago i ponosan sam što nalazim u toj generaciji koja dolazi čoveka koji je elokventan, obrazovan, ne samo filmski i literarno kako Dabić reče, nego poznaje i jedan širi spektar balkanskih pa i svetskih geo-političkih problema, pa i nekih drugih. Ova knjiga ima jednu veliku prednost što je svaki od petnaestak filmova obrađen iz svih mogućih uglova. Ja sam knjigu dvaput čitao tražeći neke šupljine i mane, ne da bih sada ovde te mane zamerao i iznosio nego da vidim kako je to moguće da u dve knjige čovek nema mane – osim štamparskih grešaka, to je, da se razumemo, sasvim logično kod nas. A za razliku od mnogih kolega koji čitaju i gledaju filmove kao slike koje se kreću i slova koja su naštampana, mislim da je Dejan u ovo uložio svoje biće, da on živi za to, i po tom kriterijumu posmatrano ove dve knjige su prelomne u našoj domaćoj filmskoj literaturi. Ja se ne sećam, osim knjige o Kurosavi Nikole Stojanovića, koja je takođe izašla ove godine, da postoji bilo koji rad koji može da se nosi sa ove dve knjige.
Zašto je važno ovo što mi pričamo? Dejan je smogao snage i hrabrosti i imao je u sebi dovoljno znanja i argumenata da presliša neke starije kolege. Ja ću u knjizi koju spremam za idući Sajam da citiram te iste ljude u još drastičnijem svetlu. Dejan ih je dotakao samo u okviru žanra i ovoga čime se on bavio, a ja pišem o sasvim drugim stvarima, filmovima koji su davani od rata naovamo. To su ljudi koji su unakazili našu filmsku misao, a važe za poznavaoce. Budući da sam najstariji ovde mogu to itekako da dokumentujem jer skupljam pres-klipinge, izjave s televizije i radija, i ništa od ovoga nije napamet. Dejan ih je citirao delimično u vezi sa filmovima koje je obradio, i njegove citate i njihov izbor podržavam jer je zaista u metu pogodio.
Druga stvar koja izbija iz čitanja ove knjige a koju možda neće svako prepoznati: Dejan je video filmove koji kod nas nisu bili prikazivani. Ja sam imao sreće da 90% tih filmova vidim van zemlje budući da sam dosta boravio u inostranstvu. On očigledno barata ne samo temom, žanrom, nego i istorijom filma, snalazi se kao riba u vodi u tim temama. Hoću da kažem ovo: njegove analize su zaista sadržajne, sveobuhvatne, pravo u metu. On iznosi i dobre i loše strane svakog autora. Svakome je našao nešto i što nije idealno, ali u uslovima u kojima su ti filmovi nastajali u vremenu u kome su nastajali – pogotovo filmovi Đorđa Kadijevića, koji je i začeo sve to. Mene lično su iznenadile dve analize filmova Gorana Markovića. Ja sam, pošto sam pročitao knjigu prvi put, morao da ponovo pogledam te filmove, jer ja u njima ranije nisam video to što je Dejan video, i zaista, sada gledajući ih ponovo apsolutno se slažem sa svakom rečenicom koja je napisana u vezi sa VEĆ VIĐENIM i VARIOLA VEROM. Po meni su Kadijević i Marković autori koji su zaista u svetskim razmerama nešto uradili. Dakle, te analize stoje, i mogu da budu kamen temeljac za neko buduće proučavanje.

VP: Uvodni deo Dejanove knjige odnosi se upravo na nerazumevanje prema hororu koje su iskazivali neki naši tadašnji filmski kritičari. Da li mislite da je generalno problem u tome što smo siromašni u pogledu filmske kritike i publicistike, što su knjige poput ove koje se time ozbiljno bave užasno retke kod nas?

SA: Na žalost, to je tačno. Dejan vrlo lepo ovde postavlja taj društveno-politički faktor neprestano, govoreći o zemlji u kojoj nije bilo mogućnosti za manevarski prostor ne samo u ovom žanrovskom ključu, nego uopšte u nekoj koncepciji pisanja scenarija. Ja sam dugo u ovom poslu i razgovarao sam sa mnogim scenaristima, režiserima itd, i šta sam ja sve od njih čuo, nezvanično, verujte mi to ni pas s maslom ne bi pojeo. Recimo, zašto je Gordan Mihić napustio posao predavača na FDU? Nije mu niko zabranjivao, nego ga je rastužio potencijal tih studenata: od njih sto koji završe studije, dvoje postanu scenaristi ili režiseri, a svi ostali se bave nekim marginalnim stvarima, ili odlaze van zemlje, trbuhom za kruhom. Drugo, mi otvaramo privatne filmske škole, na svakom ćošku ima po jedna, naročito za glumce, njih sada ima koliko hoćeš. Mi nemamo toliku tražnju za tim profesijama.

VP: Film PRAZNIK Đorđa Kadijevića nije horor po žanru, ali ima jednu crtu oličenu u liku Manole koga igra Dušan Janićijević, koji je koljač i ima dijaboličnu rolu u tom filmu. Da li je možda to prvi nagoveštaj onoga što su docniji Kadijevićevi filmovi prikazali.

Dejan Ognjanović: Ono što je zanimljivo vezano za Đorđa Kadijevića, kao i za većinu autora obrađenih u ovoj knjizi, je to da se oni žanru nisu okrenuli zato što je za njim postojala neka potražnja, budući da je dominantan stav kod producenata bio "Ma, ko će to da gleda?" Žanr je na zapadu profilisan u smislu da imate princip ponude i potražnje. Naši autori koji su posezali za hororom činili su to iz neke svoje lične, intimne potrebe. Za razliku od svetskih okvira gde se žanr identifikuje sa formulom, sa klišeom i reciklažom nekakvih matrica, kod nas je upravo bilo obrnuto. Pomenuti Kadijević, kao i Marković, Gilić, Šijan i drugi su se okretali žanru iz svojih intimnih potreba, jašući protiv vetrenjača, protiv svih tih ala i bauka, urednika, producenata i tako dalje, koji su ih stalno dočekivali sa nevericom i podsmehom.
Tako je i okretanje žanru kod Kadijevića u tom ključu. On sebe opravdano ne smatra žanrovskim rediteljem, a to bi verovatno bio slučaj i sa većinom ovde obrađenih reditelja, s izuzetkom ovih najmlađih. I to na neki način stoji. Ti autori su posegli za nekim žanrovskim motivima i temama i postupcima, zbog nekih svojih priča koje su osećali potrebu da ispričaju, i onda se žanr nametnuo. Žanr je njima bila jedna vrsta prečice, oruđe kojim su se oni poslužili da bi što preciznije, jasnije, filmski ubedljivije iskazali to što su želeli. Tako da i za Kadijevića važi to da se kroz ceo njegov opus, a ne samo u filmovima fantastike, provlači taj metafizički mrak, ta zverinja ljudska priroda koja izbija ispod tanke pokorice civilizacije i razuma. Ono što je njega obeležilo kao čoveka upravo su njegova iskustva iz II svetskog rata čije je užase doživeo kao dečak. Iz razgovora sa njim, koje sam vodio za knjigu posvećenu samo njemu – evo, da je ovde ekskluzivno najavim kao moj sledeći projekat - više je nego jasno da su ga ta iskustva obeležila za ceo život. Uvid u taj mrak koji je odmah iza prve senke i onoga što se obično naziva normalnim životom i iracionalnost koja prožima njegove filmove, pored ostalog i kroz lik Manole koga si pomenuo, dokazi su za to.
Kadijević je imao osećaj blizine i realnosti tog zla, tog mraka. U klasičnim američkim hororima zlo dolazi sa strane, imamo vampire iz Transilvanije, ciganske kletve, prokletstva mumija iz starog Egipta i slično, uvek to dolazi od pripadnika drugih naroda, drugih kultura, rasa. Ali u savremenom hororu, a po tome mu je Kadijević blizak, to zlo ne dolazi odnekud drugde, ono ne dolazi odnekud, ono je sve vreme tu, sa nama. E, svest o toj činjenici je ono što je Đorđa na neki način učinilo predodređenim da se na neki način posluži žanrom da bi iskazao ono što je bilo njegovo duboko intimno osećanje sveta.

VP: Da li se, vezano za prvi deo knjige i recepciju horora kod nas, može reći da su tada pogrešni ljudi bili na pogrešnim mestima, i da su sa velikim omalovažavanjem govorili o hororu, i dugo vremena se smatralo da je to nešto nevredno pomena, da je to jedan šarlatanski žanr, ako se uopšte moglo i govoriti o žanru?

SA: 1985. godine ja dajem ideju, u saradnji sa Nebojšom Pajkićem, da mi ovde napravimo prvi ciklus horor filmova. Da Kinoteka, iz svog fonda, koji je relativno bogat, počev od tih starih nemih filmova, dâ te naslove. Mene su ismejali. Dvoje-troje me je podržalo, ali ja, iako sam bio urednik programa, nisam mogao da guram ideje koje sam hteo, i koje sam mislio da će doneti publiku. A siguran sam da bi to bilo gledano, jer u to vreme počeli su da se javljaju ti prvi počeci i klice shvatanja žanra kod nas, pre svega zahvaljujući Pajkiću i Tirketu. Oni su bili prvi koji su u svest ovog naroda ubacivali te termine. Tako da sam ja bio ismejan i digao sam ruke, nikada to nismo napravili, ali evo, možda je sada prilika da ove dve Dejanove knjige poprave stanje, i da se možda sada napravi jedna takva revija.

VP: Možda bi idealan čovek da napravi taj izbor filmova bio Aleksandar Radivojević, filmski kritičar i dramaturg, koji ovde sedi sa nama.


Aleksandar Radivojević: Kolega je već rekao dosta stvari oko toga šta bi trebalo da bude najjači uticaj ove knjige ako uopšte ima nekih pozitivnih tendencija u našoj stvarnosti ovde. Horor se ovde već desetinama godina potpuno pežorativno tretira kao neka vrsta otpadnog žanra. Horor ovde postoji kao nešto što je neozbiljno, što apsolutno nije relevantno ni kao politički ni estetski stav koji bi se afirmativno iskazivao u našoj umetnosti. Severin Franić je čovek koji je pisanje o filmu u ovoj zemlji izdigao na nivo nečega što je vrhunska paranoidna proza. To je čovek koji je imao izjave tipa "Žanrovski film je opasnost za sve nas i nešto protiv čega se svi moramo boriti!" On je podsticao neke vrste Crvenih Brigada u zemlji koje bi se borile protiv žanrovskog filma. Ali ja ne želim da se ovde bavim advokaturom žanra, jer mislim da je taj talas tzv. "žanrovaca" takođe dosegao svoju samo-parodiju.
Ono što ja hoću da kažem je da je horor definitivni žanr za srpsko okruženje: horor nije žanr nego je, kod nas, osećanje sveta i najbolje oruđe za estetsko iskazivanje onoga što je naš prostor. Mi nemamo bolje ni žanrovsko ni kinematografsko sredstvo da prikažemo ovu stvarnost koje nije patetično. Domaći film – žanr 'domaćeg filma', kako ga zovu videotekari, što je takođe pežorativna odrednica – je lišen bilo kakvog odnosa prema stvarnosti. Naš horor žanr pruža najbolji način za dešifrovanje naše stvarnosti i za njenu depatetizaciju. Domaći film predstavlja dodatno patetično prikazivanje stvarnosti koja je već po sebi patetična toliko da je maltene ubila umetnost kao način njenog prikazivanja. Ono što horor predstavlja jeste velika šansa za domaći film da depatetizujemo našu stvarnost i uđemo u konfrontaciju sa njom. Žanr domaćeg filma predstavlja poraz junaka pred stvarnošću koja ne može ni na koji način da se opiše. Ta konfrontacija ne bi bila nužno sa pobedničkim ishodom jer to nije obavezan ishod horora, već predstavlja izraz zdravog estetskog odnosa prema stvarnosti koji bi trebalo da se iskazuje kroz umetnost.
Dejanova prethodna knjiga, FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu je, zajedno sa ovom, jedna od najznačajnijih filmskih knjiga koje su objavljene na našim prostorima s obzirom da takva studija kao što je FAUSTOVSKI EKRAN ne postoji ni u svetskim okvirima. Tako detaljna i tačna studija je bez bilo kakvog ideološkog predznaka: ti filmovi se na najbolji mogući način klasifikuju i to postaje definitivna dijagnoza tih filmova. Ovde, u BRDIMA, Dejan je bio prilično hendikepiran zato što ima vrlo sužen okvir u kome može da operiše i teoretski i u estetskom smislu, ali da, to je to, to je ta faktografija naše vrlo siromašne horor produkcije.
Horor produkcija kod nas je na neki način niz incidenata, to su incidentne autorske pretenzije koje se nikako nisu slagale sa nekim generalnim određenjem domaćeg filma, i na taj način su ti filmovi uvek bili pežorativno tretirani. Evo, zanimljivo je da Goran Marković, koji je napravio dva najizrazitija i najmodernija horor filma kod nas, on se zapravo stidi tih filmova. On sâm ne želi da bude ograničen time što će neko možda da kaže da je on napravio horor film. To je neka vrsta kompleksa koji je sredina usadila u te autore tokom godina jednog potpuno lažnog kljukanja falsifikovanim estetskim stavovima da neko nije ozbiljan autor ako izađe iz svoje glave i počne da se bavi nekakvim žanrom. A upravo ono što ti ljudi ne mogu da pojme je da horor -ne kao žanr nego kao osećanje sveta- predstavlja odskočnu dasku za dalje, dublje prodiranje u stvari koje se mogu smatrati domenom autorskog filma. Žanr ne predstavlja ograničenje, već jednu vrstu katapulta kojim autor poigravajući se sa određenim pravilima i kodeksima može da napravi nešto što je daleko iznad ljudi koji su upravo ograničeni svojom ograničenom maštom, i silaskom u svoje necenzurisane dubine koje su po prilici prilično siromašne pokušavaju da dodirnu nešto što se zove visoka umetnost. To je pogrešno, jer na ovim prostorima na prste obe ruke jedva se mogu nabrojati autori koji su pozvani da estetski progovore o sebi kroz film.
Samim tim, mislim da dolazi vreme horora jer je on prevazišao mejnstrim i dosegao interesnu tačku mnogo više ljudi nego ikada ranije, dolazi vreme da mi spoznamo ono što nam sa strane već spočitavaju. To znam jer sam u kontaktu sa nekim stranim producentima shvatio da je horor roba koja bi se najradije kupovala iz Srbije. Oni očekuju da mi komercijalizujemo našu stvarnost i da na taj način napravimo novu vrstu nacionalne produkcije koja bi izbacivala stvari sa kurentnom vrednošću na tržištu. Ovim ne pokušavam da pojeftinim dostignuća žanra i da ga nipodaštavam time što ga smatram komercijalnim, već upravo smatram da bi za renesansu naše produkcije horor mogao da igra značajnu ulogu kada u našim fondovima i na konkursima sve ne bi funkcionisalo po principu 'rođak – prijatelj – ljubavnica'. Stvaranje jedne nove low budget produkcije bilo bi upućeno na horor kao na nešto najefektnije što može da se uradi sa minimalnim budžetom i što je najinteresantnije za gledanje. Mi bismo mogli da postanemo najeminentniji proizvođači horora u ovom delu sveta i to bi mogli da budu najoriginalniji filmovi u tom žanru – samo kad kod nas ne bi još uvek važila ta vrsta socijalističke strahovlade čije izdanke Dejan citira u knjizi, a čiji su sledbenici još uvek na mestima gde se o ovim stvarima odlučuje. Užasno je teško bez individualne inicijative na granici nemogućeg napraviti nešto o čemu ovde Dejan piše.
Dakle, zašto je ova knjiga prevashodno značajna? Ona to jeste zato što može da na jedan visoko intelektualan način podstakne ljude da oni ovde počnu da se bave pravljenjem takvih filmova. Ova knjiga legitimizuje nešto što je sasvim prirodna tendencija ljudi koji se ovde bave filmom - da na najistinitiji način opišu svoju stvarnost. To je jedno gotovo neistraženo polje: sami ovi incidenti navedeni u ovoj knjizi govore koliko je neistražena teritorija lokalnog bavljenja hororom. Mi smo sve apsolvirali što može da se tiče domaćeg socijalnog filma, naročito zato što Euro-Image to podržava, što smo postali servis socijalnog manjinskog filma, što pravimo filmove koji apsolutno nemaju nikakvu relevantnu umetničku vrednost, što se oni od nas i dalje traže i što diktiraju jednu vrstu političke korektnosti koja se apsolutno ne slaže sa umetnošću.
Dakle, kroz žanrovski geto mi možemo da katapultiramo visoka značenja poimanja sredine i tog jednog mračnog konstrukta koji se zove življenje u Srbiji. Mi smo najpotencijalnija sredina za to jer smo u suštini jedan paganski prostor u samoporicanju. Mi smo jedna duboko paganska sredina, i to se najbolje i najimanentnije vidi kroz opus Đorđa Kadijevića. Mi smo jedna lažna pravoslavna soc-sredina a zapravo smo jedno grotlo paganizma koje pruža neslućene mogućnosti za horor. Time mislim i na jedno osećanje diktature vlasti koja prevazilazi sve o čemu je Vilijem Barouz pisao – jedan duboki mrak koji prevazilazi i Markiza de Sada, i to je neistražena teritorija i mislim da bismo upravo kroz suočavanje sa našim mrakom dosegli neslućene kinematografske visine.
Zato smatram da ova Dejanova knjiga, U BRDIMA, HORORI, zajedno sa FAUSTOVSKIM EKRANOM, predstavlja dosad najznačajniji korak ka legitimizaciji tih osnovnih autorskih potreba i tendencija koje su ovde godinama gušene. Mislim da, kada bi ove knjige dosegle jednu vrstu udžbeničkog statusa da bi to bilo jako korisno za sve nas i da je strašno što ovakve knjige predstavljaju domen alternative: mi smo se pred vas desetak ovde skupili da pričamo o knjigama koje su alternativno izdavaštvo, koje nemaju veze sa glavnim tokovima izdavaštva za koje ste na nedavnom Sajmu videli šta imaju da ponude: zbornike o kukičanju i kuvanju, i sve te spodobe koje zajedno tvore jednu vrstu kolektivne halucinacije kroz časopise kao što su sve te GLORIJE, MY STORY i slično, koji stvaraju jednu lažnu sliku o Srbiji kao o mestu gde se svi bave time kako će da oljušte avokado za doručak, ili kako da od namirnica iz kontejnera napravite savršeni meni, to su sve stvari koje predstavljaju jednu vrstu orvelovskog konstrukta koji je pritom izuzetno apsurdan, jer imamo jednu vrstu lažnog majmunskog imitiranja trendova iz stranih sredina u koje ljudi ovde veruju. Ove dve Dejanove knjige su korak u pravcu ka podsećanju na to šta su naši pravi potencijali i čime bi zaista trebalo da se bavimo.

DD: Aca me podsetio na jednu stvar: kada se posmatraju dešavanja oko dva Markovićeva žanrovska filma i godina kada su nastajali, tu može da se vidi sledeće. 1982. godine, kada se pojavila VARIOLA VERA u Puli prvi i jedini put nije bio dodeljen Gran Pri, nagrada za najbolji film. A opet, 1987. kada se pojavio VEĆ VIĐENO, onda je već Goran dobio Gran Pri za taj film, znači nekih pomeranja je bilo. I na svetskom nivou, recimo, vi imate MATRIKS koji je dobio četiri Oskara, ali nije bio nominovan za glavne kategorije. Teško je pomerati neke stvari, međutim, ova Dejanova knjiga pokazuje da kada se neki pravi ljudi nađu na pravim mestima onda je nešto moguće izgurati.

VP: Da li, imajući sve to u vidu, možemo da zaključimo da ipak ima budućnosti za srpski horor? Ako pogledamo, poslednjih godina smo imali ŠEJTANOVOG RATNIKA, koji je skrenuo veliku pažnju na sebe, a Dejan je na neki način sublimirao i filmove kao što su FLERT i KROJAČEVA TAJNA.

AR: Mislim da budućnost za horor kod nas, za sada, postoji isto kao što je postojao i do sada, kao neka vrsta izolovanog incidenta. ŠEJTANOV RATNIK je jedna individualna akcija grupe ljudi koja je snimala taj film tri godine u raznim razmacima, taj film ni na koji način ne bi bio podržan od strane Ministarstva i t.sl. struktura. Možda će se stvari promeniti onda kada neko sa pozicije izolovanog incidenta uspe da napravi jedan jako dobar horor film koji će uspeti u inostranstvu. Dakle, potpuno jednom individualnom akcijom. Low budget, od svojih fondova i od ljudi koje je neko uspeo da opljačka da bi napravio svoj film, a da on ispadne izuzetan, iznad nivoa Zečevićevog T.T. SINDROMA, u smislu jednog direktnog ataka na podsvest, na koji način će uspeti da legitimizuje ono što se zove horor odavde, i da pokaže da je to nešto najprofitabilnije što mi možemo odavde da isporučimo.
Konkretno, film za koji sam pisao scenario, ČARLSTON ZA OGNJENKU je u Besonovom Europa Corpu, i tu sam razgovarao sa čovekom koji je jedan od glavnih producenata u toj kući, i koji je potpuno zapanjen što mi ne pravimo horore koje bi oni vrlo tado distribuirali. On je dakle zapanjen što niko odavde nije iskoristio priliku da napravi horor koji je jedina roba koja strance zanima. Strance ne zanima da gledaju kukavne individue iz nekih bosanskih urvina koje plaču za, ne znam, svojom majkom ili seksualnim identitetom, njima treba nešto što je upravo direktan i radikalan odnos prema stvarnosti i mislim da to predstavlja budućnost.
E, sad, danas je sve i dalje isto kao pre 20 godina u tome što će vas svi producenti ismejati ako im ponudite horor, reći će: "Aha, to je nešto kao T.T. SINDROM!", ili ako im ponudite nešto nadrealističko, kazaće: "Aha, to je nešto kao KUPI MI ELIOTA!" Postoje i dalje vrlo izražene predrasude o tome šta je horor i koliko to može da bude profitabilno. Mi se nalazimo u situaciji u kojoj svi ljudi razmišljaju lokalno. Ali dobra stvar je u tome što mi uskoro uopšte nećemo moći da razmišljamo lokalno, jer ovde niko više ne ide u bioskop. Ni domaći film se više ne gleda, i tu će nešto morati da se promeni. Ljudi će morati da prestanu da razmišljaju lokalno jer će morati da računaju na to da ovde imaju 300 gledalaca. Oni nemaju šanse da svoj film isplate ovde, ako već nisu finansirani od Euro-Image-a ili takvih 'kriminalnih' institucija koje diktiraju naš film. Problem je u tome što nema trezvenih umova u ovoj sredini koji će se naći na pravim mestima i podržati nešto što mislim da je umetnička politika za koju su nam vrata otvorena svuda u svetu, a koju niko nije voljan da pokrene.

VP: Jedna mala ispravka: ŠEJTANOV RATNIK je dobio neka sredstva na konkursu grada Beograda, od Sekretarijata za kulturu, za debitantski igrani film.

AR: Da, ali to je bilo tek pošto je on bio već snimljen.

VP: Ne, oni su konkurisali sa scenarijem i scenario je nagrađen.

AR: Da, okej, ali to je zato što je stvar već bila donekle snimljena, trebali su im neki fondovi da to zgotove. Jeste, to je pozitivna stvar. Ali i to je incident. Incident je, eto, i film Mladena Đorđevića koji je, eto, sada dobio novac za ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE.

SA: Ja se slažem sa ovim što je napred rečeno, i apsolutno tvrdim da mi živimo u Zoni sumraka, i ne vidim izlaza ni za narednih 50 godina. E, sad, ova knjiga koja je pred nama, je isto tako rađena: srcem, dušom i iz ubeđenja. Ali šta da očekujemo u zemlji u kojoj se narod raduje pobedi na Pesmi Evrovizije, a gubitkom Kosova, našeg najvećeg rudnog resursa, i legendi za transponovanje u sedmu umetnost, se uopšte ne potriše. Meni se jako dopala ova Dejanova paralela između anglosaksonskog poimanja horora, i ovog našeg, slovenskog. Mogu vam reći da mi živimo horor, a anglosaksonci maštaju horor, ali ga ne žive. Možda su ga živeli u XV ili XVI veku, ali ne danas. A mi ga i danas živimo. Evo, izađite na ulicu, saobraćaj je na ivici kolapsa. A još nije ni sneg pao. Mi živimo u zaista čudnim okolnostima, i zato ovakve knjige treba da budu na ponos i čast ovog naroda što se uopšte štampaju, i treba biti blagodaran onima koji uopšte imaju sluha i novca da štampaju ovakve knjige.
I još nešto sam hteo da kažem. Ta naša mitologija: ne znam koliko vas ima babe i dede od kojih su slušali te priče. Ja nisam imao tu sreću, ali moj najbolji drug jeste, imao je baku koja je umela da priča te bajkovite priče, kojih danas kad se setim, sve one imaju elemente horora u sebi. Čak i neki elementi horor terminologije potiču otuda, to bi vam Dejan mogao bolje reći jer je on to ontološki dešifrovao. Mi se stidimo našeg porekla, stidimo se naše tradicije, naših korena, i primamo nešto strano, i sve ono najgore sa strane, i zato mislim da ove dve knjige – a ja ih ne razdvajam, i FAUSTOVSKI EKRAN i U BRDIMA, HORORI- itekako moraju da se shvate kao neko bacanje svetla na našu kulturnu, i filmsku i mitološku prošlost. Priča nije završena, knjiga nije sklopljena: pred nama je, pred svima onima koji osećaju potrebu da se uhvate u koštac sa tom tematikom.

VP: Dejane, šta ti misliš, ima li srpski horor budućnost?

DO: Da li srpski horor ima budućnost je pitanje za vračare. Što se tiče potencijala, Aca je o njima zaista izvanredno govorio i tu nemam šta da dodam, to je ono što i ja mislim i što je zapravo jedan od razloga za pisanje ove knjige. Kada bih mislio da nema razloga o tome pričati i pisati, kada bih verovao da je to stvar prošlosti, ne bih se time bavio. Ovo nije retrospektiva, u smislu da je nešto bilo, pa je umrlo, pa hajde da ga sada seciramo i izanaliziramo i da kažemo, eto, to je bilo tako-i-tako, i kraj. Moj možda i glavni motiv za pisanje ove knjige je bio upravo da se u taj mejnstrim, u tu močvaru nakaradnog razmišljanja, ili nerazmišljanja o filmu kod nas, ubaci nešto što ja doživljavam kao dah svežine, kao nešto što je esencijalno za nas, i što se vidi i u nekim kratkim, eksperimentalnim ili studentskim filmovima, bilo da ih rade studenti sa FDU ili fanovi koji to čine iz golog fanatizma i ljubavi prema hororu. To su ljudi koji nabave kameru, ili ukradu kameru, kao Hercog, iz fanatizma, koji veruju u to i prave neke filmove, i osećaju u sebi da je stvarnost oko nas horor, i da je horor sa svojim motivima i postupcima najidealniji za izražavanje toga. Dakle, na nivou potencijala, postoje ljudi koje to zanima i koji se time bave, i na dramaturgiji, i na režiji. Imamo o čemu, ima i ko da to radi, sad ko će to da podrži, da plati, da 'gurne' – to se ne zna.
Dakle, na tom nivou, nade donekle ima.

Sad, ja se ne bih bavio hororom da sam neki preterani optimista i veseljak, tako da ja moram da se, s druge strane, složim i s onim što je g. Aranđelović rekao, da će ovde i u narednih 50 godina verovatno da bude Zona sumraka, i realno gledano ja nisam siguran da će tu doći do neke renesanse, osim ako neko niotkuda – ali bukvalno niotkuda – ne napravi nešto, što kaže Aca, film koji će biti relevantan u internacionalnim okvirima. Ali ne da bude zanimljiv njima kao nekakva egzotika, poput T.T. SINDROMA, koji je jedan okej niskobudžetni film, ali on nema šta da ponudi nekom zapadnom gledaocu što ovaj već nema na svom jeziku i sa svojim glumcima. On može da bude zanimljiv samo zato što je to, eto, srpski slešer. Dakle, imali smo španske, imali smo italijanske, koreanske, pa eto sad da pogledamo i jedan srpski slešer, i to je sve. I onda vidimo taj srpski T.T. SINDROM, koji je zapravo jedan pastiš, u suštini, ili omaž, da to malo finije izrazimo – i to je donekle sasvim legitimno, jer i Amerikanci i druge kinematografije imaju to 'davanje poštovanja', ali kod nas, u kinematografiji gde novi horor nastaje jednom u 3-4 godine, ili ređe, baviti se golom reciklažom bez dovoljno srca i duše i korena odavde je pomalo redundantno. Tako da je T.T. SINDROM jedan eksces koji izvan tog nivoa egzotike nema šta da ponudi.
Ono što nama treba jeste horor koji je relevantan nekome tamo ne zato što je srpski, nego horor koji će biti toliko svež i strašan i originalan da će neko tamo poželeti da ga iznajmi iz kluba ili da ode u bioskop prosto zato što je čuo da je to jeziv, strašan, šokantan ili već kakav film, i to je poenta. E, sad – ja nisam siguran ko će to ovde da napravi. Pitam se glasno da li mi imamo autore koji su i svojim talentom i svojim razmišljanjem i sklonostima posvećeni toliko, i razumeju toliko dobro ono što vole, da tu materiju uobliče tako da ona bude relevantna negde sa strane. Ovo je već deo odgovora oko koga imam izvesnu rezervu što se tiče nade i optimizma. Ipak, naravno da želim da verujem da možda čak i ovde među nama sedi neko ko bi imao potencijale za tako nešto.
Što se tiče publicistike, evo, svi prisutni su manje-više kukali na tu temu, pa moram malo i ja. Sve ovo što smo mi pričali, čak i da odbacimo 2/3 pohvala i mojoj 'genijalnosti' i značaju ovih knjiga, ali neka je 1/3 ovoga što je ovde izrečeno tačno, i recimo da ove knjige imaju neku relevantnost u našim okvirima, reći ću vam samo jednu stvar: knjigu U BRDIMA, HORORI je moj izdavač, NKC, plasirao samo u tri knjižare u Beogradu, sa po 3 primeraka, dakle 9 ukupno. Ja nisam obilazio te knjižare, valjda ima neko ko je plaćen za to, ali ja sumnjam da su one u njihovim izlozima ili na nekom vidnom mestu. To su knjige na koje će neko, možda, da se spotakne na nekoj polici, u nekom budžaku, neko ko je baš posvećen pa je zaredio od knjige do knjige, pa će videti i ovu moju, negde zavučenu. Moj izdavač nije imao štand na Sajmu knjiga u Beogradu, dakle, ovu knjigu niste mogli da vidite na Sajmu, vidite je sad pa ko zna kad ponovo. Na Nacionalnom festivalu u Novom Sadu im je bio ponuđen besplatan štand da plasiraju svoja filmska izdanja, ali oni ni to nisu prihvatili.
To je, dakle, nešto što mene kao autora deprimira i frustrira: znači, sav taj proces istraživanja i pisanja je okončan, knjiga je izašla, međutim u ovoj Zoni sumraka o kojoj govorimo to je samo početak. Zapravo, onog trenutka kada vi imate gotovu knjigu, problemi tek počinju. Sada više ni procedura ni koštanje procesa štampanja knjige nisu toliko komplikovani i skupi, maltene svako od nas može od svojih para da pokrije tiraž od bar 300 knjiga. Ali problem je plasman, problem je marketing, problem je dostupnost. Vi ćete imati masu drugih knjiga koje će biti daleko prominentnije iako, možda, to svojim kvalitetima ne zaslužuju, prosto zato što su izašle kod jakog izdavača koji je u stanju da to plasira i reklamira.

AR: Ono što je tragedija je da čak ni jači izdavač možda ne bi marketinški previše pokrivao ovakvu knjigu. To bi bila poslednja rupa na svirali. Znamo šta se čita: Paolo Koeljo, Ljiljana Habjanović-Đurović, sve te žene sa dva prezimena, koliko li ih već ima.

DO: Ipak, da ne završimo priču u ovim mračnim tonovima, rekao bih još nešto. Borba traje i dalje. FAUSTOVSKI EKRAN je bio prva bitka, ova U BRDIMA je druga, rat nije završen. Ja sam već pomenuo jednu knjigu na kojoj radim. Pa makar to bilo frustrirajuće i makar bilo malo trenutaka kao što je ova promocija koji su prijatni, a vezani za te knjige, ja iz nekog razloga - da li je to mazohizam ili fanatizam ili šta li je - nastavljam sa pisanjem. Još jedan korak u tom pravcu je knjiga koju priređujem sa kolegom, Ivanom Velisavljevićem, pod naslovom NOVI KADROVI, u kojoj se preispituju neke skrajnute vrednosti. Mene zanimaju autsajderi. Mene horor zanima zato što je to autsajderski žanr, jer je večito nekakva fusnota i margina. Deo toga je i bavljenje Đavolom kao arhetipskim marginalcem, potisnutim likom u kulturi, ta druga strana, tamna strana onako kako se ogleda na filmskim ekranima. Horor filmovi su u okvirima našeg filma takođe bili nešto potisnuto i skrajnuto što sam ja želeo da iz tog mraka izvučem na svetlo i da pokažem da je to nepravedno bilo u zapećku.
NOVI KADROVI je zbornik zamišljen kao neka vrsta SVETLA U TAMI, ali posvećenog našem filmu, i to skrajnutim autorima, filmovima i tendencijama u srpskom filmu. Tu sam, sa kolegom Ivanom, okupio jednu hordu mladih ratnika, sveže krvi, i to su kritičari koji sa jedne nove tačke gledišta sagledavaju ne samo žanr – neće to biti knjiga koja će okupljati pretežno 'žanrovce' – već uopšte ljude i tematiku koji su bili nepravedno zapostavljeni, a o kojima vredi koju prozboriti. To će biti još jedan pokušaj da se iz nekakvog andergraunda, iz zapećka, i bunkera izvuku neki ljudi i filmovi i da se osmotre na jedan svež način, kako je dolično početku XXI veka.

Transkribovao i priredio: Dejan Ognjanović



1 коментар:

Dejan Ognjanovic је рекао...

9 godina kasnije: promenilo se MNOGO, i - NIŠTA...