izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 16. фебруар 2015.

LES CHIENS (DOGS, 1979)


**(*)
3-

            Pogledao sam ovaj francuski spoj drame, trilera, satire i još koječega (sa blagom primesom horora) jer mi se učinio potencijalno zanimljiv. Na kraju ispade da baš i nije tako bajan kao što izgleda i kao što ga neki na netu hajpuju, ali nije nevredan gledanja.
            Zaplet, u srži, pomalo podseća na Kronenbergov SHIVERS: glavni junak je ružni doktor, došljak, u malom mistu, koji počne da sluti kako se nešto krupnije valja iza niza naizgled normalnih "incidenata", a u istrazi mu pripopaže zgodna cura koja se malo nakratko i skine.
Umesto sex-parazita ovde imamo nešto prizemnije – pse koji napadaju ljude, a umesto niza horor set-pisova imamo daleko veći naglasak stavljen na prostodušnu idejnost i angažman, dok je krv potpuno svedena, čak neprirodno, imajući u vidu da se radi o ujedanju za meso i vratove, da se tu kidaju vene i karotide...
Ipak, zajednička im je, pored ostalog, atmosfera opšte otuđenosti među ljudima, zbog čega PSI pomalo podsećaju i na našu KIČMU, u kojoj, istina, ne napadaju psi ljude, nego ljudi pse: setimo se one sirote zadavljene pudlice ili tako nekog sitnog sobnog kučeta. Još lepše, tu je i za filmove 1970-ih tako tipičan ugođaj sveprisutne pretnje nasiljem koje svakog časa može da eksplodira, na najmanji povod ili BEZ povoda.
Žerar Depardje ovde igra dresera pasa koje ljudi, uplašeni za svoju bezbednost, masovno kupuju i dresiraju "za samoodbranu" (a onda počnu da ih vode u kafanu, u većnicu, u crkvu...). U jednom trenu on izgovara čuvenu maksimu da nema loših pasa, nego samo loših vlasnika. I to je glavna poruka ovog filma: ljudi su džukele a ne psi.

A to važi za SVE ljude, ne samo za napadače nego i žrtve. Neko bi mogao pročitati dozu oh-so-1970s mizoginije u prikazu mlade silovane žene koja se potom ostrvi i postane krvožedna wannabe o'svetiteljka. Jedini izuzetak od džukelosti su crnci (žrtve francuskog kolonijalizma): oni su dobri, pevaju plemenske pesme i pomalo kraduckaju, ali bože moj, bar nikog ne ubijaju (u ovom filmu).
Koreni nasilja, kako ih ovaj film prikazuje, nalaze se u industrijalizaciji. Razlog za poremećene odnose koji kulminiraju stavom "čovek je čoveku džukela" eksplicitno je povezan sa obližnjom ogromnom fabrikom plastike koja iz đubreta pravi "nove" proizvode a ovi će ubrzo i sami završiti u đubretu i tako poslužiti kao sirovina za nova-stara plastična govna. "Pa vi ste ovde izumeli perpetuum mobile", kaže naš doca gazdi na fabriku tokom ničim izazvanog obilaska. Ovaj se mudro smeška. Jer zaista jeste tako.
Šta god direktor kenjao o sjajnim uslovima rada (uključujući idealnu "mentalnu higijenu"!), nešto kasnije od radnika fabrike čujemo da se njegov posao sastoji u svakodnevnom dosadnom pomeranju nekakvih poluga levo-desno, gore-dole. Nije ni čudo što je radničkoj klasi dosadno, i što požele da se uveče malo razonode borbama pasa, borbama sa psima, izigravanjem pasa-čuvara u uličnim patrolama, pa vala i ponekim malim silovanjem među "prijateljima".
Najveća ironija – uz to, vrlo rečita – jeste u tome što diša govori o zavidnoj "mentalnoj higijeni" baš pred radnikom za koga se u ovom lejm "whodunitu" na kraju ispostavi da je maskirani silovatelj. Industry made me do it! Society is to be blamed! Ne zamerite na SPOJLERU, ionako je taj krimi aspekt krajnje mlak i sporedan.
Sve u svemu, kao satira ovaj film nije sasvim loš, ali nije ni bogzna kako dubok niti pronicljiv: poente i simbolika su mu prilično prvoloptaški. Kao triler, nije naročito uzbudljiv, likovi su slabo zanimljivi (distancirani, skicirani, uninvolving), "akcija" je svedena na vrlo kratke scene napada pasa, saspensa nema mnogo, eksploatacije još manje, i najveći plus filma je pomenuta polu-hororična atmosfera.
Najveći minus, pak, tiče se nepotrebnog mučenja životinja u dve scene. U jednoj vidimo vučjaka uvezanog kao salama, maltene razapetog na krst, pa još s nekakvom maskom na glavi – bez ikakve (narativne, idejne...) potrebe.

Pred kraj, što je još gore, vidimo kako se bacaju petarde u ta kučilišta, među pse, i to nije izvedeno "filmskom čarolijom", "magijom montaže" niti spec. efektima, nego prosto tako što su zaista bacili prave petarde među kučiće: nema šanse da neki od ovoga nisu bili povređeni.



Ni ovo nije bilo nužno i neizostavno za film: moglo se to i dručajije prikazati, ali ovako je bilo lakše. Ipak, time nam njegovi tvorci još jednom, na delu, dokazuju da su SVI, baš svi ljudi džukele. Osim mene, naravno.

3 коментара:

Nenad Smiljković је рекао...

Dakle nema ovde rečenice na kraju filma - No animals were harmed.

Svi ljudi i jesu džukele, nema izuzetaka, altruizam je samo veštački uspostavljen kroz zakone, religiju i svu tu socijabilnu uniformnost da se ne bismo tukli preko plota, braneći svako svoje demone i heraldiku. Takva negativna selekcija koju je civilizacija izmislila je i omogućila da nesposobne džukele vladaju svetom, slinavi slabići koje čuvaju stotine nivoa bezbednosnih slojeva i koji drže 90% bogatstva, dok svestraniji geni trunu na nekoj plantaži pirinčanog polja. Ričard Dovkins sa svojim Sebičnim genom i Jovo Toševski su me ubedili u to i sa naučne strane - jedan od retkih bescelera :) koji su edukativni.
Naše telo i psiha su samo nosači gena. Neupošljena psiha stvara stravu i horor, mada je kod nekih to i izduvni ventil, a ona promućurnija psiha to komercijalizuje i prodaje.

Nenad Smiljković је рекао...

Listao sam maločas yify torrent, objavili su film RABID (1977). Jesi li to ocenjivao nekad, režirao Kronenberg, IMDB populacija ocenila 6.4 (nešto iznad mog praga motivacije da potrošim svoje ovozemaljsko vreme i odgledam ga).

Filmčić je naivan, tipično za vesele 70ete, panika na javnim mestima, dok zomboidima izlazi zelena pena na usta dok traže krv, a sve je počelo sa devojkom koja je nakon operacije osetila taste for blood.

Jesi li ga ikad pogledao?

Dejan Ognjanovic је рекао...

jbt, pre nego što me pitaš da li sam 'ikada' pogledao jedan od klasičnih filmova svog zadugo omiljenog reditelja, prvo malo pretraži blog. naći ćeš čak i prikaz tog filma koji si, izgleda, 'otkrio' punih četvrt veka otkako sam ga ja prvi put pogledao.