izabrana dela

izabrana dela

недеља, 23. август 2015.

sTVar: post-humani dnevnik digitalizacije


            Prethodnih nedelja mogli ste u komentarima na razne postove ovog bloga da zapazite fragmente dnevnika entiteta koji se, za sada, odaziva na ime "Čovek iz doline" (iliti "Man from valley"). Ti rantovi uglavnom nisu imali mnogo veze sa tekstovima na koje su se lepili, a ne znam ni koliko su bili zapaženi u toj formi i na tim mestima. Pošto mislim da imaju određenu obrazovno-rekreativnu vrednost, tj. da su dovoljno luckasti i weird za stvari kojima se ovaj blog bavi, zamolio sam autora da ih bar malo uredi, kako bi bili predstavljeni svi zajedno, na jednom mestu, čitaocima dovoljno dokonim i zainteresovanim za nešto bizarno i otkačeno. Uostalom, sve ovo se može čitati i kao nekonvencionalna SF priča. Ali, to je SF koji neki, kako izgleda, već žive... Budućnost je stigla, horor je oduvek tu!
            Fotke uz tekst odabrao je autor.

sTVar
by Man from valley

Mezija, 2015. A.D. – U državi koja još nije ostvarila švajcarski standard i američki san, željna ruskog uticaja i zapadnjačke ljubavi, trenutnog standarda bliskog Ukrajini za vreme holodomora, uveden je digitalni tv signal koji prkosi standardima najrazvijenijih zemalja u Sunčevom sistemu netamnog energijskog spektra. Da, najsavremeniji digitalni tv signal, baš u državi idealnoj za poljoprivredu koja sneva da postane nova Silicijumska dolina, tehnološki opskrbljenih dembelja i ladoleža keltsko-slovensko-vizantijsko-otomanske genetike. Digitalizacija je dovela na hiljade zastarelih tv uređaja bez signala, koji su u procesu adaptacije stvorile pomahnitale tv zombije, željne digitalnih impulsa koji će, konvertovani na ekranu i zvučniku, doneti veselje i sav taj spokojni život mas-medijskih mahinacija i obmana. Neki građani su pružili otpor neprihvatanjem digitalne ere dekadencije, izbegavajući prinudnu ugradnju digitalnog adaptera od strane superiornih dronova. Jedan od njih, Đorđe Blagojević, penzionisani ekolog Instituta marinske biologije u Novom Arkamu, govori o tim trenucima digitalizacije Mezije u svom dnevniku.


Dan 2. - Bez pristupa sam nacionalnoj frekvenciji televizije, ovde u selu Buštranju, na oko 300 kilmetara od najbližeg poznatog HAARP postrojenja. Neobavešten sam o bilo čemu, jer radio ne slušam, pregledam slučajno ponekad vesti na internetu. Nema nigde pobuna u blizini, nema tenkova (to što je ostalo od onih koji su pretopili u posuđe) i vojske, životinje ne pokazuju nikakve reakcije na dolazeći talas bombardera ili bilo kakvog oblika nasilja. Prvi susedi, kilometrima daleko, opskrbljeni digitalnim fetišom, ne javljaju ništa, ili bar se prirodno ponašaju dok sam pretraživao termovizijske satelitske snimke okoline od juče, sa Host7 protokola. Neobavešten sam televizijski, dok mojim telom preleću na milijarde digitalnih talasa.


Dan 3. - Još uvek sam, svojevoljno, bez nacionalnog tv digitalnog signala. Neinformisan sam potpuno sa strane digitalnih tv signala. Životinjska čula, do skoro utišana medijskom raskoši, počinju da se pojačavaju, počinjem da osećam vibracije nečega što mi se pribiližava a da ga tek onda ugledam, noćni vid se pojačao da me noć sa punom mesečinom zaslepljuje od tolike preosvetljenosti. Ukus mi se promenio, nepcima mi mnogo više prija 'epsi od toliko reklamirane 'oca 'ole. U lokalnom marketu sa rafova nanjušim najbolji izbor hrane, umesto reklamiranpg đubreta koje guraju na akciji. U šumi iza brda izbezumljeni čovek, lišen tv signala i bogat nemaštinom da je priušti, već par dana luta poput zombija u potrazi za tv dozom, dozom nekog rijalitija koji će vratiti njegovu dekadentnost na normalne vrednosti koje ga održavaju dekadentnim. Noćas je njušio moju antenu uzaludno, uputio se na sever, prema najbližem releju...


Dan 4. - Stomak mi je zategnutiji 6%, jer sam batalio pivo, čips i kikiriki u nedostatku gledanja utakmica. Otključao sam neke nivoe svesti za koje nikad nisam ni znao da postoje, na osnovu poznatih obrazaca fizionomije lica, vidim neke buduće radnje u ponašanju tih ljudi i njihove namere. Sinhronizovao sam disanje sa mačkom i odjednom uvideo glavna legla miševa i pacova, kao i zaboravljeni komad pršute iza radnog stola u kuhinji. Noćas je nešto glodalo tv antenu, prema otiscima to je nešto dvonožno, sa odmaklom fazom karijesa.
Kasnije – prošao je dron koji beleži prijem signala. Na vreme sam uključio DSR (Digital Simulator Receiver), poklon od prijatelja sa Aljaske. Dron je očitao da primam signal, ali je i zabeležio da ne živim ovde jer sam preko DSR poslao termalna očitavanja glodara i mačaka u kući i neće mi prinudno naplatiti uslugu – polako snabdevaju tv zombije risiverima i nadam se da neće mi više niko njušiti neaktivnu antenu. To rade tako što dron lansira digitalni tv čip koji se čvrsto slepi sa postojećom antenom – hitna mera koju su vlasti uvele zbog porasta nasilja i upadanja u kućama radi gledanja televizije, slabost koju će kasnije iskoristiti da svakome nametnu obavezno plaćanje.


Dan 33. - Još uvek sam bez tv signala. Prošle nedelje su mi proradila termalna čula tako da mogu da osetim najsvežije zone u okolini i tamo se rashladim u ovoj letnjoj žegi, imam sposobnost temperaturnog radijusa od 627 metara oko sebe, merio sam koracima. Telo, prethodno devastirano dekadentnim tv signalima, počinje da se brže regeneriše, ogrebotine i površinske posekotine mi zarastaju 2,33 puta brže, dok iz hrane usvojene metale počinjem da više inkorporiram u kosti i mišiće, tako da bez problema podižem teret od 80 kila, ranije sam mogao jedva 55. Iz tla počinjem da apsorbujem geomagnetne talase, kanališem ih i pomoću njih dekriptujem radiotalase raznih frekvencija, tako da slušam razgovore pilota, obaveštajnih službi, meteorologa. Pred spavanje u glavi, poput tjunera na radiju, preslušavam analogne signale radio stanica i radio amatera, kakve samo informacije ljudi razmenjuju. Ovim talasima počinjem da pružam sve snažniji otpor HAARP talasima, tako da mogu otključati nove nivoe podsvesti.
Juče mi je uspelo da se sinhronizujem sa patrolirajućim dronom, uspevalo mi je da nakratko upravljam njime prvim koracima telekineze, međutim ne mogu da pristupam digitalnim podacima u njemu. Mogao sam da usmerim jedan snažniji geomagnetni impuls i spržim svu njegovu elektroniku, ali to bi samo dovelo još problema, za sada ignorišem otvorene borbe. Proučavam gde globalni sistemi imaju rupe i greške.


Dan 44. bez TV signala – Gaia! Uspostavio sam prvi neuro kontakt sa neljudskim kičmenjacima. Išao sam pored reke u Zaboravljenoj dolini i legao na postelju od tek opalog bagremovog lišća. Polako sam počeo da gubim vidno polje grana i neba u koje sam zurio ležeći na leđima, jer ono je bilo zamenjeno naizmeničnim vidokrugom zaranjanja i izranjanja iz vode. To nešto je potom zgrabilo mladu krastaču i neko vreme u tom vidnom polju se pridružio prizor gutanja plena. Odjednom sam skočio kada sam iz tog vidnog polja ugledao sebe kako ležim. Bila je to vodena zmija, u narodu poznata kao ribarica ili Natrix tesselata. Uplašili smo se jedan od drugog, tako da je prestala neurotransmisija. Osećaj je bio veličanstven, simultano sam dobijao osećaj hladne vode oko mene dok je zmija vijugala po rečnom viru, vilice su me bolele, ipak svrbele, od nadražaja dok je zmija gutala žabu. Celo vreme, tih nekoliko minuta sam imao osećaj da nemam noge i da je moje telo jedna vijugava kičma optočena snažnim mišićima koji su prekriveni iskockanom ljuskavom kožom.


Želudac me je zaboleo od tolikog stimulansa sručivanja celog tela žabe u njemu, pošto zmije ne komadaju već gutaju ceo plen, ali je ubrzo pomenuti kontakt nestao i više nisam video povremeno palacanje jezika ispred sebe. Samo mogu da vidim šta taj organizam vidi, bez uplitanja u njegovo manevrisanje telom i odluke. Živi organizmi su povezani, njima teče energija koju transformišu geni potekli od jednog pragena, koji nije nastao pukom slučajnošću Oparinove teorije koacervatnih kapi u praokeanu, već je prste umešala, malo pomogla Tamna materija, da se ti molekuli organizuju u samoreplikujući lanac RNK i DNK. Životinje su neka vrsta kamera za nadgledanje po prirodi, svuda gde puca njihov pogled, može se preneti na neutucani ljudski um koji može da koristi minimum petinu svojih moždanih potencijala. Osećam kako mi je poslednjih mesec dana kičmena moždina sve toplija, pre nekoliko dana u snu mi je razjašnjeno da je kičma šuplja i da je ispunjena slanom elektrolitičnom tečnošću koju mešaju pipci ćelija unutrašnjeg zida kičmene moždine. Ovoliku nervnu aktivnost može ispratiti samo veliki broj nervnih impulsa čime je ovim mešanjem elektrolita biostruja i pojačana u telu. Bio sam oduševljen ovim zato što sam ove informacije imao u knjizi na studijama, a da ih nisam ni jednom pročitao, jednostavno ta knjiga je bila zaklopljena, samo sam čitao njen naslov. Pamtim snove kao da ih nisam ni sanjao. Pomenuo sam tamnu materiju. Postoje neke čudne svetlosne anomalije kada noću gledam na talasnoj dužini bliskoj vidljivom delu spektra svetlosti, jednostavno sam zurio u lampu u dvorištu i na jednom mestu svetlosti nije bilo, gotovo ceo kubik vazduha u mraku na metar od lampe a kada prođem rukom ne osetim ništa materijalno, gušće od vazduha. Ne znam o tome još uvek ništa detaljnije.
Ljudi u okrugu polako sve više pucaju od nedostatka tv signala, mahom socijalna grupa stanovništva. Slušaju glasine putujućih trgovaca stokom o aktuelnom televizijskom programu i slepo veruju u to.


Preksinoć je na samo par kilometara od moje doline upala u kuću grupa tv zombija i naterala ove druge tv zombije, penzionere, da im improvizuju narodno veselje koje su donedavno gledali na televiziji. Dron koji je zatekao tu torturu, uleteo je kroz prozor kuće i ispalio im sticker na televizoru, tako da su odmah dobili digitalni prijem i istoga trenutka umirili, dok je na poleđini stikera pisalo rok uplate ove usluge i iznos. Sve sam ovo video, očima pacova iz kredenca te sobe.


Počinjem da u životinjama i biljkama vidim delove drugih organizama koji su ugrađeni u sadašnje organizme prirodnim kruženjem materije i protokom energije i mogu samo da kažem da je živa materija memorija koja sadrži snimljene epohe u sebi, jer geni su taj negativ svega što se dogodilo. Gotovo da nema više sala ispod moje kože, najmasnije tkivo u meni je nervno, zahteva dosta energije da su sve masne rezerve iscrpljene. Od tolike potražnje za energijom, unosim i do tri puta više hrane nego što sam nekada, dok delovi kože koji su direktno izloženi insolaciji (vrat, lice i ruke) postaju zeleni - pune se hlorofilom čime sintetišem i do osminu potrebne energije – za sada. Tokom oblačnih dana gotovu hranu jedem više mada mi koža postaje sve zelenija.


Dan 47. - Sunčane dane sam iskoristio za fotosintezu hrane. Jedem gotovu hranu tek toliko da mi ne zakržljaju digestivni organi. Kada se dobro skoncentrišem, uspevam da uhvatim kontakt, sinergiju, komunikaciju, šta već, sa čitavim okruženjem, gde nasumično u glavi primam slike viđene raznim očima oko mene koje gmižu, puze, lete, rone. Osećam energiju uginulih životinja iz biljaka koje su ih usvojile, ne samo životinje to su ljudi! Ljudi iz ratova, ljudi umrli prirodnom smrću, neki napon u glavi mi dolazi od njih, ali ne mogu sve da ispratim, postoji toliko nivoa i hodnika podsvesti koje treba otključati da bih bio svestan njih. Snaga ne raste više onako enormno brzo u mišićima, ne mogu da podižem ništa preko 90-ak kilograma, ipak srce ima svoje granice, pri tolikoj metalizaciji kostiju i mišića. Ipak je telo dobilo jedan snažan razvojni impuls i sada se smiruje, zbunjeno je, proučava samo sebe, svoje kapacitete, pravce u kojima će se dalje menjati.


Vuk je maločas prošao kraj mene, na licu mu se videlo da bi prosto sebe proždrao koliko je gladan, samo smo se pogledali i krenuo je dalje, uputio sam ga ka crevima teleta prosutih u reci koje sam danas onjušio.


Koliko samo informacija ima zapisanih u DNK. Sanjam ih u vidu kaledioskopa koji se okreće pred očima, ali opet ne mogu u svesti toliko da ispratim. Potrebno je dosta vremena za sagledavanje okeana podsvesti kroz maleni prozor na podmornici svesnog.

 

1 коментар:

Man from Valley је рекао...

Dan 142. - Umro sam; barem telesno. Nekoliko sati pre svoje smrti otključao sam nivo svesti kojim sam opažao prostor oko sebe na nekim frekvencijama koje ni najsofticiraniji instrumenti ne mogu otkriti. Mogu reći da svetovi koji koegzistiraju sa našim sadrže neke entitete koji nisu mirnodopski nastrojeni ka nama, a ja sam bio jedan od terestrijalnih nesrećnika koji je uspeo da ih opazi, jednog od njih, u vidu uljeza koji je nastanjivao neurone moje leve hemisfere telencefalona. Postoje stvari od kojih se i najužasniji demoni noći na smrt preplaše. Da opišem tu stvar? Ne mogu, mora se doživeti, jer u protivnom to bila besciljna trijada, razbacani vašar epiteta, imenica, glagola i ostalih vrsti reči. Pronašao sam ga slučajno ili namerno, ne znam, znam da je odreagovao poput poskoka koga slučajno nagazite u gustoj travi, odjednom sam osetio toplotu vrele krvi koja se razliva po unutrašnjim organima iz očigledno nedovoljno metaliziranog miokarda. Ono u čemu nije mogao da me dokrajči je neurotransmisija koju sam simultano obavljao sa nekoliko organizama oko sebe, tako da je sada moja svest, zapravo ono isto od čega su sazdani i drugi organizmi, razbacana po nervima pauka, zmije, krtice, slepog miša i pacova; u mozgu krtice sam najviše smešten jer je nekako najvoluminoznija od svih, možda nekih 60% svesti je u njoj. Integracija sa ostalima nije problem, jer sam se bojao u početku da će zemlja iznad mene pružati otpor, ali sam shvatio da je ovaj svet okean elektrona i da impuls prosto preleće kroz njih kao metak koji ima neprestano ubrzanje.

Da, moje telo, zaboravio sam ga. Dvoumio sam se da angažujem slepog miša koji će mlatiti u prozor prvog komšije, samo bih ubio tih dvadesetak posto svesti kada bi me gađali puškom što ih uznemirava ovaj leteći kralj među sisarima. Neka trune, kasno je za svaku vrstu reanimacije, jer dronovi u zadnje vreme retko lete, budući da je nacija namirena dekadencijom. Svega ovoga ne bi bilo da sam prihvatio prokleti antenski adapter, sada bih ležao u fotelji, motao duvan i vršio bučnu ili tihu flatulenciju (a fart with silencer) od kikirikija i piva. Nisam želeo da gledam ukop sopstvenog tela, verovatno je smešno ili previše tugaljivo. Sada, 768 godina posle, utisnut u novom telu krtice, razmišljam gde sam pogrešio. A da, to se još nije ni desilo, mislim da evo sada živim na planeti Zemlji čiju je površinu i atmosferu spalila serija snažnih solarnih vetrova.

Zalazim u druge svetove vekovima dok generacije krtica nezavisno i instiktivno kopaju kanale među sve truljim korenjem nekadašnje vegetacije. One i drugi podzemni stvorovi su ostavili seme života i polako kreću milioni godina nove evolucije. Prethodni život na Zemlji je resetovan, ako računamo sve što je bilo iznad vode i tla. I nije mi dosadno, jer su u pitanju sekunde kako to vreme doživljavam, poklon neurotransmisije prijatelja sa Aljaske koji je na vreme sačekao solarni apokalipsu u telu plavog kita. Napreduje brže u transferu tehnologija sa drugih frekvencija, jer njegov nervni magacin je mnogo veći.