NASTAVCI BOLJI OD ORIGINALA

            Za sve papagaje zaljubljene u refren da nastavak nikad ne može biti bolji od originalnog (prvog) filma, evo pet odličnih naslova koji se, svi odreda, nastavljaju na takođe vrlo dobre ili odlične, ali uspevaju i da ih prevaziđu! O, zar i to može? Evo, i to u dve kategorije:

Top-5 nastavaka BOLJIH OD ORIGINALA

by Dejan Ognjanović

1) Samog sebe nadmašio:

THE BRIDE OF FRANKENSTEIN (1935)

            Uz sve poštovanje prema prvom Frankenštajnu kao utemeljitelju jezika horor žanra u okvirima američkog filma 1930-ih, mora se reći da Džejms Vejl u Nevesti značajno nadmašuje samog sebe (i svoj original) na skoro svim pojmljivim nivoima. Pre svega glumački, jer osim Borisa Karlofa, koji unapređuje svoj lik, tu su još Ernest Tesidžer kao paradigma ludog-amoralnog naučnika, i Elza Lančester, koja se sa jednim minutom na ekranu, kao Nevesta, upisala u sve antologije. Pored toga, ovaj nastavak je pametniji, slojevitiji, idejno subverzivniji, metatekstualniji, dirljiviji, komičniji, gotičkiji, vizuelno sofisticiraniji i bogatiji ikoničkim prizorima i replikama za večnost...

EVIL DEAD 2 (1987)

            Sem Reimi istovremeno rimejkuje, reimaginira (!) i nastavlja (?) svoje zezanje iz prvih Zlih mrtvaca (1982), pet godina pametniji (i luđi), tehnički sposobniji i razuzdaniji, budžetski osposobljeniji da u znatno većoj meri razigra svoju imaginaciju i da na Brusa Kembela baci daleko veću i sadističkiju količinu muka i nevolja. Odbačeni su, uglavnom, pokušaji horor-plašenja, a na 11 je odvrnut nadrealno sumanuto preterani splatstik (splater slapstik) u ovom „Two Man Show-u“, pri čemu jedan nije nikad bio bolji ispred kamere (Kembel) a drugi nikad razigraniji i nadahnutiji iza nje i sa njom (Reimi).

ALL NIGHT LONG 2 (1995)

            Da ne prođe lista bez Japanaca pobrinuo se Katsuja Matsumura u svom šokantnom nastavku (samo po naslovu i opštoj temi, a bez veze sa zapletom i likovima prvog dela); identična tema – nekontrolisano osvetničko nasilje od strane zlostavljenih – provlači se kroz ceo serijal od, za sada, 6 delova. Razrađenija stilizacija, dublji podtekst (zavođenje i kvarenje nevinih – i nihilističko-mizantropska elaboracija da, zapravo, nema nevinih), i još više razrađenog, maštovitijeg splatera, ali bez klinačkog nišimurijanskog humora sa Mašinsko-robotskim gejšama i Krvopolicajkama. Ovo je japansko morbidno crnilo u svom najlepšem i najsumornijem izdanju.

Posle ovog nastavka, ako ste tako u stanju i mogućnosti, možete da pogledate Matsumurinog dalekog uzora, američki Pljujem na tvoj grob (1978), da njime sebi povratite nešto vedrine i želje za novim sutra.

2) Došao drugi pa unapredio:

AMITYVILLE 2: THE POSSESSION (1982)

            Neshvatljivo precenjeni „original“ Stjuarta Rozenberga bačen je u prašinu i zgažen nastavkom (tj. neformalnim prikvelom), u režiji italijanskog majstora Damijana Damijanija (s tim što je ovo legitimni nastavak a ne italo rip-off tipa ZOMBI 2 ili KUĆA 3, 4, 5 itd). Damijanijev film je bogatiji i vizuelno, i glumački, a što posebno valja istaći – i na planu izazivanja strave. 

Iako pomalo derivativan (kraducka se ovde od Isterivača Đavola – ali barem vešto i zabavno, a ne patetično, kako obično biva), ovo je retko jeziv i zlokoban film koji prevazilazi ne samo dosadnjikavi prvi deo, nego i ostatak serijala, kao i 99% svih drugih horora koji su se ikada pozabavili temom ukletih kuća. Ova skrajnuta, nikad dovoljno pohvaljena divota zaslužuje pažnju onih koji su je dosad izbegavali zbog cifre u naslovu.

HELLBOUND: HELLRAISER 2 (1988)

            Debitant Toni Randel došao je iz Amerike da popravi film engleskog debitanta, Klajva Barkera, iako njegovo ime ništa nije značilo ni tada, a osim ovog filma, nije se bogzna kako istakao ničim potom (recimo da mu Krpelji iz 1993. imaju dosta „big-bug“ splater šarma, a solidna je i akciona splater-fantazija Fist of the North Star, 1995). Uprkos tome, uspeo je da prevaziđe „budućnost horora“ (c) by Stiven King. Drugi Gospodari pakla su još pompezniji, vizuelno maštovitiji i razrađeniji, budžetski bogatiji pa time i sposobniji da pruže još spektakularniju – ali i ludački hrabro krvaviju i sadističkiju – verziju Pakla od Barkerovog ionako odličnog „u četiri zida“ gotik-splatera. Umesto puke reciklaže, ovaj film radi ono što bi svaki dobar nastavak morao: razrađuje i dalje razvija mitologiju prvog filma na nadahnut i smeo način kakav se retko viđa.

            A ako vam ovaj maraton nije dovoljno maratonski, pogledajte na kraju i dokumentarac (podeljen u dva dela), u ukupnom trajanju od osam sati: Leviathan: The Story of Hellraiser i Leviathan: The Story of Hellbound: Hellraiser II! 

PS: Zašto na listi nije Aliens? Zato što je on značajno promenio žanr originala (od horora u ratni/akcioni), pa je pomalo bezveze porediti babe i žabe, odnosno dela različitih žanrova i ambicija. Osim toga, Aliens smatram boljim filmom samo ponedeljkom, sredom i petkom, dok sam utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom ubeđen da je Alien ipak bolji. A ovo pišem u noći između subote i nedelje. 

PPS: Gornji tekst napisao sam na poziv urednika onlajn fanzina (?) EMITOR. U svom predhelovinskom specijalu nekolicina ovdašnjih pisaca i piskarala napravila je svoje top liste od po 5 filmova idealnih za horor maraton, a svaki da bude u nekom tematskom ili već kakvom ključu. Ja sam pisao o temi koju vidite gore, a neki drugi dali su svoje predloge horor maratona u kojima odabrane filmove povezuju sex, monstrumi i uklete kuće. Njihove predloge možete pogledati OVDE.

SPS: A od mene uskoro očekujte još jedno rušenje klišea: HOROR FILMOVI BOLJI OD KNJIGA PO KOJIMA SU RAĐENI! Čisto zato što mi je muka od onih koji veruju da je knjiga UVEK, nužno bolja od filma, tj. da filmska ekranizacija dobru knjigu ne može da nadmaši. E, MOŽE! O, itekakao! Soon...