izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 11. јануар 2016.

Clive Barker's THE SCARLET GOSPELS

  
            Stigao je dugočekani Barkerov finalni obračun sa Pinhedom – tačnije, njegov detektiv nemogućeg, Hari D'Amur, ima da prlja ruke i druge delove tela u rvanju s paklenim kenobitom – ali ja nisam bio među tima što su više od decenije izgarali za ovom knjigom. S Barkerom kao piscem pozdravio sam se još na Evervilu, koji me je smorio za sve pare, ugnjavio i ubio mi volju da više bilo šta tako zaslađeno, generičko, razvučeno, bestselerično, amerikanizovano-zgovnato od njega pročitam. Da nije toliko debela ta knjiga, došlo mi je bilo da je tresnem o zid. Nisam to učinio. Prodao sam je, da mi ne troši prostor u sobi natrpanoj mnogo boljim knjigama. 

Njegove kasnije cigleGalijelac, Abarat, Štatijaznam, Hladnosrci kanjon... – zvučale su mi kao napadno nezanimljivi simptomi njegovog bestseleritisa (koji ga je uhvatio još na jedva-polovičnoj Velikoj i tajnoj predstavi), i nisam imao ni najmanji poriv da makar provirim u njih. Aca Radivojević me uverava da je Hladnosrci kanjon strašna stvar, ali isti taj Aca je to tvrdio i za Mister B Gone, kojeg sam samo zato kupio, počeo da čitam, i zafrljačio posle 20-ak strana (srećom, knjiga je tanja, pa se može opuštenije baciti o zid). Kanjon, istina, zvuči kao nešto čemu bih, u nekom dokonom trenutku života (if any) možda i mogao da dam šansu, ali... ne znam. Ne znam – naročito sad, posle razočarenja zvanog SCARLET GOSPELS.
Dakle, da ne uvijam i ne dužim mnogo – SCARLET GOSPELS je slab roman. Slab je kao helrejzerovska avantura, slab je kao finalni okršaj D'Amura i Pinheda, slab je kao „roman Klajva Barkera“, slab je, prosto, kao horor roman – odnosno, „horror fantastique“, kako bi ga ovaj verovatno nazvao. Slabo je to zamišljeno i konstruisano, slabo je napisano.
Zaplet je ravan, neuzbudljiv, linearni A – B – C – D... i sastoji se u tome da D'Amur i njegova klika sajdkikova (koji sebe, iz nejasnih razloga, eto tako, nazovu „The Harrowers“!) odu u Pakao da otuda izvuku slepu crnkinju, vidovnjakinju-medijumku i D'Amurovu drugaricu koju je oteo Pinhed, nemoćan da drugačije natera D'Amura da bude njegov apostol, ili tačnije žitije-pisac koji će posvedočiti Pinhedovom uspenju na Tron Pakla i ovekovečiti ga nekakvim novim Paklenim jevanđeljem.
Ne znam odakle da počnem. Recimo da je početak romana ujedno i njegov najbolji deo: neko tamani sve velike ovozemaljske magove, i u prologu vidimo gadnu sudbu poslednje petorice njih, okupljenih u pokušajima da se tome odupru vaskrsavajući navodno mnogomoćnog kolegu. Džaba sve: ovaj završi kao Pinhedova pudlica a ovi budu masakrirani na relativno inventivne načine. Da, Pinhed je pobio sve magove kako bi ukrao njihova znanja, moć, grimoare... I već tu počinju konceptualni problemi: Demon (tj. Tatko Na Demoni: Sveštenik Pakla / HellPriest) iz jebenog PAKLA dolazi među fucking smrtnike da od njih krade saznanja o tome kako da postane ono što su mu video-pirati pogrešno, neprecizno pripisali još 1987. godine, čim je Hellraiser procurio na video kasete – dakle, GOSPODAR PAKLA.
Jeste, shvatio Pinhed da mu je dosta da se, kao Pavlovljev Džeki, odaziva na zvonce svaki put kad neko na Zemlji reši Lemaršanovu slagalicu pa rešio da ode u Luciferov zamak/prestonicu, gde ovaj hiberniše ni živ ni mrtav jer mu je muka od svega, kako bi mu oteo Moć i zavladao Paklom, i Zemljom, i ko zna čime... On i njegova mag-pudlica idu kroz Pakao, a za njima kaskaju Haroveri, i usput susreću neke slikovite demone, koje sređuju očas posla, iznenađujuće lako, kao da su to neki polupijani mladi izviđači a ne, je li, DEMONI JEBENOG PAKLA...
Barker nikad nije bio naročito dobar pisac, barem po pitanju stila i pripovedanja: da je neki stilista, nije; da je naročito literarna njegova proza - nije. Zapravo, prečesto to škripi, sirovo je, vulgarno, bukvalno, prozaično sročeno. Ono što njega, u opštem saldu, vadi donekle, i opravdava njegov visok status (zasnovan isključivo na najranijim radovima) jesu njegovi kvaliteti koji su uvek više počivali u viziji, u smelosti i bezobrazluku i blasfemiji, u njegovom gay punk FUCK YOU etitjudu ponosnog autsajdera, u dobrim zamislima i u ponekoj slikovitoj frazi ili prizoru živopisno opisanom usred mora tek svrsi služeće proze (što bi reko naš narod: serviceable, at best). Nažalost, njegova vizija je ovde krajnje skromna, a ovaj roman u potpunosti ogoljava sve njegove nedostatke i kao „vizionara“ i kao pisca.
U čemu je stvar? Helrejzer dobro funkcioniše kao novela od jedva 100 strana („Hellbound Heart“), odnosno kao film od 90 minuta (Hellraiser), gde je sve u dinamici, sugestiji i sporadičnim hintovima šire zaleđine stvari, posmatranih iz sasvim ovozemaljske perspektive jednog bizarnog ljubavnog trougla, odnosno porodičnog četvorougla. Ti njegovi „Demoni“ (za neke, anđeli za neke druge...) su funkcionalni kao metafore, isto kao i „Pakao“, jedva nagovešten kroz pukotine u zidovima. Ti nagoveštaji i skice ukazivali su na jednu originalnu, svežu demonologiju – ili, tačnije, na svež spoj poznatih elemenata: katoličkog fetišizma i ambivalentne (privlačno-odbojne) body-horror-senzualnosti sa fetišizmom gay SM klubova. Uostalom, nezvanični naslov Helrejzera i jeste bio Sadomasochists from Beyond the Grave.
Drugi deo tog filma, koji Barker nije režirao ali mu jeste dao osnovni predložak storije koja je dalje bila razvijena u scenario, predstavlja jedan –po meni– neshvaćeni i nedovoljno voljeni film; zapravo, jedan od najboljih horor nastavaka ikada snimljenih, i pravi primer toga kako da se nešto što je već bilo dobro po sebi unapredi, razvije i razgrana a da ne bude iznevereno nego dosledno izdignuto na još viši nivo. Pakao kao Lavirint, sve te fore sa slagalicama, paralele sa vijugama mozga... koncept Ličnog Pakla (tj. ličnih „soba“ u Paklu)... neprestane metamorfoze... nestalnost... Haos... Sve je to genijalno predstavljeno u tom filmu – oslabljenom „samo“ jednom, ali krupnom budalaštinom: humanizacijom kenobita.
Njihova mistika i jezovita draž ubijena je namrtvo onda kada su svedeni na expendable kreature kakve se štancuju na buljuke, koje imaju ljudsku prošlost, s ljudskim imenom i prezimenom, i koje krvare i UMIRU. U prvom delu Pinhed je obećavao: „We have such sights to show you!“ U drugom delu ti prizori kulminiraju – kenobitskim masakrom, gde ove svemoćne, fascinantne, mistične, nepojmljive, „larger than life“ demone pokolje ko praščiće tamo neki dođoš, juče-doktor-danas-demon, novopečeni Levijatanov sluga... Pih! Sranje!
Barker u ovom romanu, na sreću, odbacuje tu kretensku „humanizaciju“ kenobita: prema mitologiji ovde skiciranoj, demoni se rađaju u Paklu (sic!), a Pinhed, konkretno, je star nekih 800 godina (prc!). Dakle, ne, ovde Pinhed nije Stiven Eliot, britanski oficir koji se podemonisao negde u Indiji pred I svetski rat, rešivši Lemaršanovu Rubikovu kockicu – hvala Barkeru na sitnim milostima. Avaj, on odbacuje i Pinhedove drugare, tj. kolege, kenobite: o njima ni pisma, ni razglednice, kao da nikad nisu postojali, ni u filmovima, ni u njegovoj noveli.
A odbacuje i onu vizuelno i konceptualno moćnu ideju Paklenog lavirinta, i umesto nje nudi – jednu banalnu, bedastu „viziju“ Pakla kao tek tamo nekog proizvoljnog fantasy carstva kojim vladaju „demoni“ ali koje je po svemu preslikana Zemlja, sa prepoznatljivim ustrojstvom (gradovi, klase, socijalne podele...), sa sasvim ovozemaljskom motivacijom (sex, moć, sex). Ne, ovo nije Drugi Svet – ovo je Naš, Bedasti Svet, vulgarno preslikan, sa nešto šminke i kitnjastih ukrasa u vidu ponekog demona koji vreba iza ovog zida ili iz onog jezera, čisto da stvari ne budu dosadne... Mada, dosadne su, jer D'Amur i njegovi Haroveri sređuju tu paklenu bulumentu čuda i nakaza uz malo pesničenja, sakaćenja hladnim oružjem i „ćiribu-ćiriba“ bajalica i amajlija (koje vade po potrebi kao iz Sport Bilijeve torbe).
Sva mistika i osećaj čudesa srozan je činjenicom da su ovi „demoni“ koncipirani kao neki sasvim ovozemaljski mutanti, slikovita čudovišta i nakaze (kao, recimo, oni iz Nightbreeda) koji jedu, seru i krvare, a kako pametno rekoše u Predatoru – „Ako krvari, može se ubiti!“ I tako i biva: malo nožem, malo mačem, malo šutom u muda, ovi „demoni“ bivaju sređeni bez veće muke. Zaista je razočaravajuće videti Pinheda sa pupkom, Pinheda kako prdi i podriguje, kako psuje i siluje, kako krvari... Demon to some, angel to others, power-hungry prick to Barker.
Eto, smejali smo se klasičnim slikarima koji crtaju Adama i Evu sa pupkovima posred stomaka, a evo, Barker nam daje demonologiju u kojoj i demoni imaju pupak: „As he passed, most of the citizens either made signs of devotion —touching navel, breastbone, and the middle brow before inclining their heads — or, if officers, went down on their knees to demonstrate their veneration. It wasn’t just hybrids and demons who dropped to the ground —so did many of the damned.” Svođenje SVEGA na krv i meso (i spermu) bilo je, svojevremeno, u doba KNJIGA KRVI, deo Barkerovog šarma, zbog toga što je horor u to vreme bio beskrvan, buržoaski produkt za podržavanje statusa quo, pa su njegovi amoralni demoni sa uprčenim kurcima bili dobrodošao dah sveže pank energije i bezobrazluka u pomalo previše sterilizovan i ufinjen žanr. Danas, avaj, srozavanje anđela/demona na obične telesne kreature sa prknima i ovozemaljskim ambicijama, zvuči, naprosto, prozaično, plitkoumno, banalno.
Njegova demonologija, kako je u ovom romanu predstavljena, slepački je slizana sa katoličkom: kao i za 96% svekolikog angloameričkog horora, i ovde su Pakao i Demoni neraskidivi od katoličke varijante hrišćanstva kao samopodrazumevajuće, i za ozbiljno se uzimaju Papa, Rim, Vatikan, latinski jezik kao obavezni činioci, kao vladajuća paradigma u odnosu na koju se ocrtava Pakao. Ne, u Barkerovom Paklu nema ni pravoslavaca, ni Afrikanaca, ni Azijata, ni svih onih grdnih miliona i milijardi kojima se fućka i Papu i za Grad Sedam Bregova (po uzoru na koji je, kod Barkera, i glavni grad Pakla izgrađen kao u ogledalu obrnuta slika).
Ne, oni kao da ne postoje niti su ikad postojali; možda oni imaju neke svoje paklove, ali Barker ne daje ni najmanjeg nagoveštaja da Bantu crnci, australijski aboridžini, Indusi, Budisti, Taoisti i ostale konfesije idu u neke svoje, zasebne paklove. Sudeći po ovom njegovom Jevanđelju, Bog je Jedan, i zove se Džihouva, i Đavo je jedan, i zove se Lucifer. Da, i Biblija je istinita, i priča o Padu se istorijski zaista desila („o, kako pade, zvezdo Danice, itd.“), i kenobiti su sad eksplicitno deo hrišćanske teologije (onako kako je nju reimaginirao jedan gej, vaspitan kao katolik na severu Engleske).
Dakle, mitologija i demonologija su vulgarno (i nedosledno) skarabudženi po uzoru na hristijanske, demoni su srozani od Palih Anđela na nekakve Basket Case mutante i cirkuske nakaze, motivacija je od nepojmljivih, kompleksnih onostranih entiteta srozana na bedastu Volju za Moć (kao da gorka sudba Luciferova nije bila dovoljna lekcija za to kako prolazi onaj koji bi da uzme tron koji mu ne pripada?!) i onda, čitajući ovaj zaplet, imamo utisak kao da pratimo nekakve trolove, recimo, iz nekog drugorazrednog „fentezi“ romana, a ne bivše anđele (uostalom, ovi ovde su se rađali i kotili i srali i umirali u tom Paklu, baš ko ljudska živinčad, samo nakaznija).
Kad su demoni – Pinheda uključujući – prikazani tako prozaično, a znamo da je Barkerovo srce oduvek bilo jasno i decidirano na strani demona, možete si misliti kako su ovde po pitanju motivacije, karakterizacije i uopšte zanimljivosti prošli „obični“ ljudi. Dobro, nominalno oni jesu malko drugačiji: gejevi, transsexualci, crnci, medijumi, vidovnjaci – ali, kako ih Barker prikazuje, i oni su sasvim prozaična, mediokritetska, ni po čemu zaista posebna ljudska stoka, definisana svojim sajdkik statusom, „druge violine“, trećepozivci čija je svrha uglavnom da ubacuju one-linere. Da, od toga se sastoji skoro čitava međuljudska komunikacija i transakcija u ovom romanu: od sitnog tetkastog koškanja i nabacivanja i prizemnih fazona ovih karikaturalnih Harovera. Naravno, i D'Amur je samo jedna bezlična copina bez mane i straha koja silazi u Pakao da spasi dragu prijateljicu itd. itd. i bla bla blarghh...
Dok je bio u klozetu (tj. zaključno sa Utkanim svetom), Barker je bio zabavan zato što mu je srce bilo otvoreno na strani demona, monstruma, otpadnika, sitnih lopova, muških kurvi itsl. a svet „normalnih“ prikazivao je kao korumpiran i vredan uništenja ili radikalne revizije. Kad je izašao iz klozeta, postao je tetka koja štancuje šećerleme o „fantaziji“ i „fantastique“, ali njegovi pokušaji da stvori uverljiva i zanimljiva ljudska bića završavali su katastrofalnim klišeima i bljuzgom (osim, možda, kad je pisao o gejevima; možda! to nek posvedoči neko ko je čitao Sakrament, ili neku od tih cigletina od po 2000 strana).
SCARLET GOSPELS je na pola puta između evervilske bljuzge i vintage punk-splatter Barkera koji je, ipak, ostareo, smlačio se i njegovi pokušaji šokiranja i transgresiju kompromitovani su kako autocenzurom, tako i onom koju mu je mass-market izdavač nametnuo. Kažu da je njegova izvorna verzija bila bar duplo duža, imala preko 1000 strana i sadržala grdne neke epizode kojih ovde nema: Pinhed sreće D'Amura kao tinejdžera (zabole me!), Pinhed sreće Isusa Hrista (ma nemoj?!) i šta ti ja znam. Vidim da su fanovi razočarani zbog toga, ali ja nisam. Svako dalje prolongiranje ove i ovakve knjige bilo bi Pakao po sebi! Ko treba još 500 strana OVOGA?! Nikakve dodatne scene, nalepljene na OVO, ne mogu da ovo iskupe ili poprave nego samo da ga dodatno opterete i zatupe.
Rekoh već gore: Barker nikad nije bio naročito dobar pisac u smislu baratanja rečima, barem na duže staze: dobar je da izbrusi neko draguljče, neku rečenicu, opis, sintagmu, eventualno pasus – ali svakako nije dovoljno dobar da izbrusi nešto veliko, epsko, krupno, nešto što bi spisateljski bilo jako na stotinama stranica (blagi izuzeci od ovoga su mu prva dva romana). Što se tiče pisanja, proza koju nalazimo u SCARLET GOSPELS je krajnje prozaična i ravna, najbedastije bestselersko filmoprepričavanje. Jezik služi samo da prepriča neku sliku odnosno akciju. Ne da je oživi, ne da je stvori u umu čitaoca, ne da pruži ugođaj, atmosferu, ne da jezik bude poezija po sebi: ne, ovo je najprizemnije žanrovsko pisanje koje postoji, prepričavanje slika koje bi, možda, bile lepe i fascinantne u nekom stripu ili na filmu, ali ovde, u knjizi, ovim i ovakvim rečima izrečene, te slike su samo nagoveštene ali ne i oživljene.
Pored toga, romanu škodi i sama koncepcija, kojom se više od 2/3 zbivanja dešava u Paklu. Naime, veoma je teško trpati toliko velike doze numinoznog a da to ne postane kontraproduktivno: kad baciš čitaoca usred Čuda, i zatrpavaš ga Čudom do Čuda, na svakoj stranici, iza svake okuke – Čudo-Mudo, vremenom, tj. prilično brzo, ta Čuda prestanu da budu čudesna i postanu, naprosto, dosadna. Čudo efikasnije deluje kao sporadični začin svakodnevici – kao u prvom Helrejzeru – ali kad ga pretvoriš u glavno jelo, brzo izgubi draž. U drugom Helrejzeru je to Pakleno Trpanje podnošljivo (barem meni, ali ja sam i po tom pitanju u manjini) jer ipak se radi o filmu koji traje samo 100 minuta. Kad se radi o knjizi od oko 400 strana, zamor materijala javlja se mnogo brže.
A sve što rekoh o velikim količinama numinoznog, čudesnog, fantastičnog – važi i za splater. Kad se neko kolje i komada i čereči na svakih 10 strana, i to brzo postane zamorno i bezvezno, čak (kunem se!) i nenamerno smešno. Umesto da budeš zgađen, ili fasciniran, već negde oko dvestote strane samo kažeš: „Aha, dobro: i šta su mu, kažeš, nabili? I gde? I koju iznutricu su mu onda otud izvadili? Fino. I koliko je krvi pljusnulo napolje? Dobro, shvatam. Ajde, teraj dalje.“
Kako roman odmiče, pisanje je sve slabije, svodi se na protrčavanje kroz sve nezanimljiviju akciju, i zapravo – ako imamo na umu da je Barker prilično bolestan već desetak godina unazad – nije daleko od pameti slutnja da je ovaj roman možda ghostwritten tokom većeg svog dela: kao da je Barker skockao plot-plot-plot, a onda je neko drugi taj plot detaljno razradio, odnosno u najstinije detalje prepričao, ali sa vrlo malo sočnosti i života u svemu tome. Otprilike, kao što je Reimi režirao prvu epizodu ASH VS. EVIL DEAD (rivju stiže uskoro) a za preostale epizode doveo neke trećepozivce da odrade posao.

Znači li sve ovo da roman ne valja i ne treba ga čitati?
Zavisi. Ne baš. Možda sam malo stroži zbog toga što od ovog pisca i od ovakve priče očekujem više. I bolje.
Ja sam ga čitao u kontekstu određenih aktivnosti koje su zahtevale neku vrstu ubijanja vremena, pa mi je za dati kontekst ovo bila idealna vrsta laganog, neopterećujućeg, slabo involvirajućeg štiva. Za čitanje u busu, avionu itsl. ovo je sasvim OK. Takođe, ako ste vatreni fan Helrejzera, a niste baš mnogo probirljivi po pitanju kvalitetne proze, tj. ako gutate žanrovsko „the night was“ odnosno „he said, she said...“ pisanje, onda će vam ovo nešto bolje legnuti nego otherwise. Mada, vidim na netu da su i fanovi prilično razočarani, i malo je onih koji su dobili šta su očekivali i čemu su se, posle decenija koktizinga, nadali.

Ima tu izolovanih prizora; krvopljusa; sadizma i relativno klinačkih perverzija; krvi; zanimljivih vizuelnih koncepata (ti pakleni gradovi, ta Luciferova palata...); krvoliptanja; demona raznih oblika i odlika; krv šiklja na sve strane; lik Lucifera nije loše dat, to malo što ga ima pred kraj (rezigniran, gladan „Očeve“ ljubavi, smoren svime, samoubilački nastrojen, a opet veličanstven i u svojoj slabosti); a pored toga, stalno se obilato proliva krv. Ali razblažena je to, bledunjava krv, nepogodna, odavno, da bude mastilo za neke nove Knjige krvi. Ili za novog Helrejzera. Autor tih dela odavno je mrtav. Ovo sad, potpisano Barkerovim imenom, pisao je ko zna ko.

8 коментара:

mit0man је рекао...

Žao mi je ako je ovo njesra, a mrzi me i da čitam kako i zašto. Ali moram ovim putem da pozdravim Acu Radivojevića, jer je i meni Coldheart Canyon bio opako dobar. Jeste da se blago graničio sa nekim grešnim zadovoljstvom, a i možda mi je Barker prethodno spustio očekivanja na adekvatnu meru svojim megalomanskim pokušajima, ali baš mi je legla ta knjiga i mislim da je kao stvorena za film (ako ekranizacije knjiga uopšte imaju smisla, a nemaju). Mislio sam da sam jedini kome se svidela, pa sam morao i da podelim sa svetom.

Numa је рекао...

Kakva je situacija sa domaćim izdavačima i Barkerom? (sa izuzetkom Kradljivca večnosti i Knjiga krvi). Hoće li to neko izdavati ili je engleski jedina opcija(naročito za novija izdanja)?

Dejan Ognjanovic је рекао...

koga zanima šta je od nekog pisca (pa tako i barkera) objavljeno kod nas, može da to sazna pretraživanjem baze nar. bibl. srbije, ovde: http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=GETID
a koga zanima šta će od barkera kod nas tek biti objavljivano – to zaista ne znam niti mogu znati: izdavači s kojima sarađujem nemaju ga u izdavačkom planu, a šta planiraju oni ostali, ne znam.

Dejan Ognjanovic је рекао...

od tatka na pinheda nisam očekivao da će *ovoliko* da izneveri sopstvenu kreaciju, naročito nakon što je više od 10 godina unazad obećavao *epsku* nezaboravnu avanturu... šta je tačno bio pinhed ranije nismo ni znali. i u tome je ležala i moć, i čarolija, i fascinacija. dal je 'gospodar' il sluga pakla, dal je glavni baja il neki minion-potrčko... ali u svakom slučaju, bio je deo jedne nehristijanske neomitologije. i to je bilo super. naročito kad smo u II delu filma videli i 'boga' levijatana, potpuno neantropomorfnog. carski! a onda ovde, kod barkera, u knjizi, imamo lucifera kao malo krupnijeg muškarca, dakle - čoveka (sa nekim kao moćima), koji krvari, kojeg komadaju, lome mu rebra, itd. sranje!

Man from Valley је рекао...

Kako se zove Barkerovo delo u kome žrtva na početku romana pokušava da zaustavi koljača hvatanjem sečiva golim rukama pri ubodima? Neko tmurno vreme, možda se i neki zatvor pominje.

Naslova se ne sećam, uzeo sam to u biblioteci i odmah vratio, videvši da moje uživanje u hororu nema dodirnih tačaka sa Barkerovim viđenjem. Uzeo sam onda "Orači mora" od Igoa, progutao delo i oduševio se susretom glavnog lika sa upornom hobotnicom po vodenim pećinama u steni koja je čuvala blago (ovo oko čuvanja blaga je bilo jedino infantilno).

Corwin је рекао...

Barkera sam i ja prestao da citam negdje oko Evervila. Prije par godina uzeh opet, ne znam sta mi bi, Velikubi tajnu predstavu koju sam posljednji out citao kao tinejdzer i imao sam potpuno isti utisak kao i ti - suplje, beletristicno, komercijalno. Nisam mogao da vjerujem da mi se nekad dopalo. Knjige krvi, Utkani svet i Kabal ce ostati knjige koje ce za mene biti Klajv Barker, ostalo cu da zaboravim, a nista novije necu da citam. Nekako ne vjerujem da pisci mogu u starosti da dobiju "second wind" pa da napisu opet nesto kvalitetno nakon gomile smeca napisane u najboljim godinama.

Numa је рекао...

@Corwin

dodao bih na listu i Kradljivca večnosti.

Corwin је рекао...

@Numa

Ok :)