izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 14. јануар 2016.

DILAN DOG: Obojeni program, knj. 5



Scenario: Giovanni Gualdoni, Roberto Recchioni, Tito Faraci, Giovanni Di Gregorio
Crtež: Bruno Brindisi, Massimo Carnevale, Davide Gianfelice, Giampiero Casertano
134 strane

            Već sam se na ovom mestu osvrnuo na prilično dobru prvu knjigu ofarbanog serijala, i taj tekst imate OVDE. Drugu sam preskočio u smislu rivjua, jer tu nisam imao bogzna šta reći: nikad nisam voleo te „Abot i Kostelo sreću TOG-I-TOG“ storije; dakle, ne volim to ni u principu, a ni in concreto, jer te Dilanove „avanture“ sa Mister Noom, M. Misterijom, Perom Detlićem i V. Kačavendom za moj groš napadno su nenadahnute i bezveznjikave, i namenjene samo najokorelijim fanovima i kolekcionarima koji ne žele da propuste neki broj, ma kakav ovaj bio, i kojima je dovoljno što se „susret“ uopšte desio, bez obzira na to da li je i šta njime postignuto.
            E, ako niste od tih „daj-šta-daš, samo da nemam rupu u kolekciji“, nego ako kupujete samo ono što ima izglede da valja, onda stvari nešto bolje stoje sa trećim kolor Dilanom (a petim Obojenim uopšte). Daleko je ovo od idealnog, ali daleko i od lošeg. Evo, konkretno, koje epizode vas čekaju ovde.

Dilan u zemlji čuda
Početak baš ne obećava! Patetična pričica sa kvarnim preokretom koji je uvredljivo usiljen i bezvezan preko svake mere, naročito zbog toga što se poigrava sa mogućnošću da, možda, gledamo epizodu iz Dilanovog detinjstva... Scenarista je zaslužio 25 šljiskanja kandžijom po guz'ci!
Ocena: *(*) 1+

Pregaženi vremenom
 
Ovo je pisao Rekioni, prehvaljeni i nerealno Mesijom proglašeni scenarista a onda i urednik DILAN-serijala. Ova mu epizoda nije nešto revolucionarno, ali je svakako zabavno i natprosečno pametno proigravanje nekih opštih mesta, sa twistom. Zlikovac je ovde skoro-neuništivi ubica zvani Aksel (ime dobio po frontmenu grupe Guns'n'Roses, a likom podseća na mutiranu verziju gitariste te grupe, Sleša – koji je, uzgred, veliki fan horora, a već se bacio i u filmske vode u tom smislu).

On kolje i kolje i kolje... dok mu Dilan ne objasni koliko je slasher passé, stvar koja navodno pripada 1980-im... Na kraju imamo geg, dosetku umesto poente. Takođe, Rekioni pokazuje za moj groš preteranu sklonost popovanju, eksplicitnom deklamatorskom moralizovanju i pridikovanju – ne samo u ovoj epizodi, nego svuda gde sam ga do sad sreo. 
Malko se previše upinje da eksplicitno redefiniše i reimaginiše neke horor motive, teme i kanone, što je lepo kao poriv, ali za sada me rezultati toga uglavnom ne oduševljavaju onoliko koliko njegove vatrene obožavaoce. Malko mi je previše u prvom planu, preeksplicitna i preeksponirana ta njegova meta-dimenzija, to diskutovanje sa žanrom, medijem, pa i samim Dilanom kao likom. Ko zna, možda su ovo rani radovi u kojima se tek zagreva, i možda je njegova pamet mudrije (sic) upošljena u kasnijim scenarijima.
Naročit kvalitet ove epizode je izuzetan Karnevaleov crtež: moram reći da je on jedan od retkih novih Dilan crtača koji mi se, po kvalitetu, čini u punoj meri dostojan stare garde. Većina drugih, novijih, kaska za prvom postavom.
Ova simpa pričica ovde je, ujedno, prikvel za – takođe Rekionijevu – epizodu iz regularne serije pod nazivom Gavranov sud (prikaz stiže uskoro), gde se Dilan ponovo sreće sa Slešom, ovaj, Akselom.
Ocena: ***(*)  3+

Snovokradica
 
Od trenutka kada je Baldo nestao, Bili nema mira. Za njega je Baldo bio sve na svetu. To nije bio običan pas, već najsimpatičniji i najdraži pas koji postoji. Ali više od svega toga, Baldo je Biliju bio pravi prijatelj. Imaginarni prijatelj. Možda je nekome zabavan ovaj spoj Dilana i nečega što je kao malo mračnija epizoda iz Mikijevog zabavnika, ali bojim se čak i taj opis zvuči zabavnije nego rezultat toga u ovoj epizodi.
Ocena: **  2

Vampir boja
Za kraj, eto malo dilandogovske melanholije. Kroz bleštava svetla modernog Londona kreće se nečujna senka jednog strarog izgladnelog bića koje koje napada svoje žrtve i isisava im poslednje kapi…boje?
Solidna pričica, i fino je što barem u punoj meri eksploatiše činjenicu da se nalazi u „Obojenom programu“, tj. koristi kolor za priču, umesto da bude SAMO ofarbana tamo neka priča. Nažalost, moj omiljeni crtač, Kazertano, nekako je anemičan, bledunjav, slabo nadahnut u ovom izdanju – mlak, jedva prepoznatljiv, tek korektan izvođač radova...
Ocena: **(*)  3-


3 коментара:

Numa је рекао...

Nije mi jasno kako se Kasertano ovoliko srozao. Čovek koji je radio npr. Uspomene nevidljivog ili Posle ponoći je Rembrant lično za ovo što radi sad. Znam da se to nekim autorima dešava;neki drže nivo (Pikato,Roi) ali Kasertano je pao suviše nisko za svoj nekadašnji nivo.
Raduje povratak Ambrozinija,ali definitivno je Dilanu neophodno još jedno pojačanje na poziciji scenariste.

mgw је рекао...

Ja sam uz Dilana sve dok crta Nicola Mari, kad on ode odlazim i ja.

Dipl. zurnl. је рекао...

meni su M&G zakon kao i ROI koji mi je sinonim za dilana