KREDIBILITET KAO TEMELJ KULTA - Intervju

            Pre nekoliko godina na blogu sam pisao o vrlo solidnoj zbirci horor priča koje je napisao Goran Segedinac, pod naslovom IZNUTRA. U međuvremenu su se novije priče ovog autora mogle naći u nekoliko antologija (Skrobonjinih, a i šire); neke, uz malo truda, možete naći i onlajn, u e-zbirci NEŠTO DIŠE U MOJOJ TORTI i njenim nastavcima.

            Goran Segedinac je nedavno pokrenuo blog Crowdsource.rs koji se bavi analizom dobre prakse, ali i aktuelnih trendova zahvaljujući kojima internet postaje svakodnevni deo naše svakodnevnice. Danas kada, kako on kaže, 49% populacije u Srbiji internetu pristupa svakodnevno (92% mlađih od 25 godina), pitanje implementacije internet kanala u svakodnevnici nije više  stvar debate već potrebe. 

Termin crowdsourcing relativno je nov, ali u svojoj osnovi predstavlja prirodan nastavak donekle zastarelog termina outsourcinga. Umesto da za rešavanje problema poveravamo jednom eksternom partneru, mi se obraćamo masama, hobistima, kreativnim pojedincima koji su više nego spremni da nam ponude rešenja.

S obzirom da je diplomirao komparativnu književnost, masterirao na FTN-u na temi "Upotreba interneta kao način participacije građana u procesima urbanog planiranja", a u skorijoj budućnosti planira i da specijalizira i doktorira na sličnu temu, Segedinac na blogu obrađuje i teme koje imaju dodira sa književnošću, crowdfundingom i sl.

Zbog svega ovoga učinilo mu se smislenim da sa mnom obavi intervju u kojem će naglasak biti na mojim internet aktivnostima, a pre svega na ovom blogu koji upravo čitate, i raznim iskustvima i akcijama koje sam imao preko njega, uključujući tu i neku vrstu crowdfundinga I izdanja mog romana ZAVODNIK.

Intervju je kod njega objavljen pre desetak dana, a sada ga prenosim i ovde, gde će ga videti još više ljudi. Ako vas je zainteresovalo to čime se bavi Crowdsource – svakako bacite pogled tamo. A evo o čemu smo nas dvojica popričali zahvaljujući kibersvetu:

KREDIBILITET KAO TEMELJ KULTA

1. Gde prestaje Ghoul a počinje Dejan Ognjanović? I obrnuto? Da li je teško igrati simultano na dva fronta (onlajn, oflajn), ili se oni prirodno prožimaju?

Teško je to proceniti. Tim pre što nijedan entitet nije monolitan niti u granit uklesan: obojica su se menjali, i menjaju se toliko da je najveća greška ijednog od njih posmatrati kao nešto postojano. Istina, osobe sklone predrasudama zacrtale su sebi da je „Ghoul“ nekakav internetski pljuvač i svađalica koja ide okolo i vređa ljude (odnosno, budale) iako to, donekle, važi samo za jedan forum na kojem sam najaktivniji, dok bi „Dejan Ognjanović“ trebalo da je nešto respektabilniji član zajednice koji je po svojim delima poznat i izvan kibersveta (knjige, članci, eseji, promocije, predavanja, festivali, intervjui, uređivanje, prevođenje, itd). Ipak, „Ghoul“ nije nikakav veštački konstrukt već samo jedan svedeniji, ograničeniji, selektivni alter-ego – neka vrsta podskupa one veće celine, donekle uobličena svojevoljno a odnekle modelirana okruženjem (uključujući tu i budale na koje nailazim na forumima)... „Ghoul“ se 100% vodi principom „Tell it like it is“, dok se „Dejan Ognjanović“ ponekad od toga i suzdrži, iz različitih razloga, daleko složenijih od kukavičluka. Prosto, ima prilika i konteksta kada govoriti istinu po svaku cenu nije ni mudro ni celishodno.

2. Koliko si vremena uložio u blog i šta on predstavlja za tebe danas?

Uložio sam više vremena nego što mi se sviđa. Ali, s tom ogradom da se uglavnom radi o „sekundarnom“ vremenu, odnosno vremenu posle vremena namenjenom važnijim kreativnim stvarima. Drugim rečima, blogom se bavim u slobodnom vremenu koje mi pretekne nakon čitanja, pisanja, prevođenja, korespondencije, researcha i drugih aktivnosti, pa stoga uglavnom ne stoje komentari nekih koji govore: „Eh, da si to vreme posvećeno blogu posvetio pisanju (još) knjiga...“ Ali ne – to vreme je vreme koje sam mogao provoditi samo u nekoj vrsti odmora, a ne kreacije, jer sam tada već bio iscrpljen njome. Dakle, mogao sam da pogledam još više filmova i serija, ili pročitam više (laganijih, manje zahtevnih) članaka, intervjua i drugih tekstova – ali, eto, meni je bilo draže da stvorim nešto što će značiti još nekom osim mene. Mada, ima trenutaka kada se osvrnem iza sebe nakon pisanja nekog teksta za blog kada kažem: „Dođavola, već sat i po ovo pišem; šta ja imam od ovoga? Za to vreme mogao sam da pogledam jedan od gomile filmova koji me čekaju...“

Ipak, blog mi je važan iz više razloga: pre svega, važno je imati „prisustvo“ na netu, i to aktivno, a ne neki mrtvi sajt sa 5-6 stranica na njemu (biografija, bibliografija, kupite moje knjige...). To je za mene interaktivni panel gde se stalno nešto najavljuje, obznanjuje, kritikuje, i gde kroz komentare i čitaoci stalno doprinose. Možda blog ne zvuči tako fensi kao sajt, i ne izgleda ne znam kako u vizuelnom smislu, ali u pogledu sadržine i opcija koje nudi, on je superioran bilo kom sajtu koji sam video...

3. Koliko je tvoja onlajn manifestacija uspela da se prenese u oflajn sredinu? Da li je stvorila šanse, probleme, izazove...?

To su povezane stvari i besmisleno ih je oštro razdvajati – ponekad me to podseća na ono staro hrišćansko (nasilno) odvajanje tela i duha. Kao, „manje kibersveta, posveti se skroz tzv. stvarnom životu“. To je koješta, bar u mom slučaju. Odnosno, ta preporuka ima smisla za one koji internet koriste da bi blejali u smešne (ili porno) slike i video klipove, bistrili „politiku“ i ćaskali sa dokonima ni o čemu. Meni je kibersvet doneo neke od najvažnijih kontakata i poslova u životu: na forumu „Znaka sagite“ upoznao sam neke od najdražih prijatelja, a bilo je vala i ljubavi (naravno, forum je bio početak, a posle se to prenelo u „stvarni svet“, u 3-D, naživo); mnogi dragi i zanimljivi ljudi kontaktirali su me videvši moj blog; a da nisam prisutan na Fejsbuku nikad ne bih došao u dodir sa nekim svetskim veličinama i akterima, kao što je npr. glavni selektor „Fantasia“ festivala u Montrealu, koji me je –nakon naše FB komunikacije- pozvao da na tom festivalu 2010. predstavim ceo jedan program srpskih žanrovskih filmova („Subversive Serbia“). A opet, da nisam otišao u Montreal, ne bih upoznao glavnog urednika magazina Rue Morgue, koji je čuvši me tamo, uživo, dok sam govorio o našim filmovima, odlučio da me angažuje da pišem za taj magazin, što činim, evo, sve do danas. Primera ima još, ali ovi su neki od najvažnijih.

Bilo je, naravno, i onog drugog – pretnji, kleveta, napada ove i one vrste, ali srećom, za sada su oni ostali u kibersvetu i nisu se preneli u 3-D.

4. Pođimo od pretpostavke da je rukopis kvalitetan i da zaslužuje objavljivanje. Kako vidiš današnji izdavački proces u Srbiji? Ima li tu sreće za bilo koga?

Kvalitet nema mnogo (direktne) veze sa objavljivanjem. Ne samo zbog predvidive prepreke u vidu izdavača koji je slep za njegove kvalitete, nego zbog opšteg ambijenta (besparica, sirotinja na svim nivoima, uključujući i duhovnu, na najvišim mestima, kod onih koji odlučuju o izdavaštvu i budžetima za kulturu i knjige) u kojem čak i onaj retki izdavač koji ume da vidi kvalitet – opet ne može/ne sme da nešto objavi jer će mu to biti komercijalni suicid. Ali, tako je to kad se i u kulturi sve svede na tzv. „tržišne principe“ i kad je praktično ukinuta dotacija države za projekte koji nisu komercijalni.

Ne verujem u sreću: verujem u kvalitet, rad i upornost; odnosno, ukoliko je kvalitet polazna osnova, onda rad i upornost moraju dati rezultat; ako nema kvaliteta, onda džaba sav trud, marketing, prostitucija, prodaja duše Đavolu... Kako to ostvariti, u goreopisanoj (ne)kulturnoj klimi? Jednostavno, i mnogima nedostižno: totalna posvećenost. Ako vam je pisanje samo hobi, onda zaboravite.

5. Objavu tvog novog romana "Zavodnik", pratila je kampanja u kojoj je internet bio glavni komunikacioni kanal. Bez velikih problema sakupio si dovoljno sredstava za štampu prvog izdanja. Na neki način, realizovao si crowdfunding kampanju u privatnoj režiji. Šta je bilo ključno za uspeh?

            Ključno je, mislim, bilo moje ime, stečeno minulim radom. Zavodnik je bila moja sedma knjiga. Prethodnih šest je primetilo i volelo toliko ljudi da su u ovom slučaju imali dovoljno poverenja da se pretplate, odnosno kupe i na neviđeno. Naravno, mnogi su me znali više preko bloga nego preko mojih knjiga: na desetine njih je kupilo moj prvi roman, Naživo, tek zajedno sa Zavodnikom. Ali ubeđen sam da rezultati te moje „kampanje“ ne bi bili ni blizu tako stelarni da mi je to bila tek prva ili možda druga knjiga. Ovo naglašavam samo zato da ne bi svaki mladi početnik na osnovu mog primera mislio da može tek tako, preko noći, pokrenuti blog radi reklamiranja svog prvenca, i na taj način prodati 500 primeraka u Srbiji. To se neće desiti.

            Svoju publiku treba odgajati. Ja sam to uradio svojim prethodnim knjigama, a dodatno i blogom, i drugim aktivnostima, kako na netu tako i uživo.

6. Ubrzo se javio i izdavač, tako da je Zavodnik svoje drugo izdanje doživeo pod plaštom novosadskog "Orfelina". Da li to znači da su potencijalni izdavači postali zainteresovani tek kad se proširio glas o rasprodatom prvom izdanju? Da li je uži izbor za NIN-ovu nagradu doprineo tome?

            Rasprodato prvo izdanje je svakako ozbiljan pokazatelj, naročito ako se ima u vidu da je ceo tiraž prodat bez ikakvog učešća knjižara – znači, Zavodnik nije imao nikakvu distribuciju u knjižarama (zbog kretenskih propisa ove kretenske države koja je, praktično, ubila samizdat), i sve je to otišlo preko bloga, fejsa, nekoliko foruma – i preko promocija održanih u nekih 10-15 gradova širom Srbije.

            Ipak, u ovom slučaju, Zavodnik je kod Orfelina više posledica uticaja moje studije Poetika horora na izdavača da se zainteresuje za ovaj žanr, ali i za moj rad, uključujući i moju prozu. Ulazak u širi izbor za NIN-ovu nagradu došao je kasnije, kada je inicijalni interes već bio ispoljen.

7. Razmišljaš li o elektronskom objavljivanju tvojih romana?

Mnogi mi to preporučuju, ali – ne. Znam kako to funkcioniše u Srbiji, a i u svetu: istog časa bi se to raširilo putem piraterije.

Šta ga znam, možda sam ja pomalo i staromodan – preferiram knjigu na papiru. I preferiram čitaoca koji se malo potrudio oko mene, a ne onog koji je do mog dela došao posle dva klika. Ko traži, naći će, ko želi sve servirano na tacni, eno mu Laguninih izloga, pa nek bira...

8. S obzirom da je (delimična) anonimnost česta pojava na internetu, svedoci smo pojave brojnih blogova, foruma i sličnih platformi na kojima pojedinci iznose svoje sudove i stavove na različite teme. Koliko je važno da formalno obrazovanje ili profesionalno iskustvo stoje iza takvog oblika aktivnosti? Možemo li kao neupućeni čitalac biti dovedeni u zabludu, ili se na internetu žito lako čisti od kukolja? Kao primer, slobodno uzmi tebi blisku temu - horor.

Ključna reč je – kredibilitet. Ona može da bude zasnovana na formalnom obrazovanju, i poželjno je da tako i bude, ali i ne mora. U principu, bitno je da je nečiji sud relevantan, dakle da potiče od nekoga ko zna o čemu govori, ko ima iskustvo i znanje iz te oblasti, i ko ih je demonstrirao i izvan kibersveta. A pored samog znanja, važan je i moralni aspekt – koliko se nekome može verovati? Naime, ima i nekih nesumnjivih znalaca čije su kritike, ponekad, sumnjive zbog toga što su umreženi na određeni način da motivacija za pozitivnu ili negativnu kritiku može biti u nekim krajnje subjektivnim, a široj publici nevidljivim, momentima.

Da, net je prepun „mudraca“ i „znalaca“ za čije se ime nigde ne zna, neki su doslovno „znani“ samo kao nikovi (ili nitkovi) a ne i kao imena, i svako duva u svoje gajde, svako prodaje mudrost, a nigde dela, nigde knjige, rada, konkretnog ostvarenja te grdne teorije koju prodaju. A gde vam je praksa, deco? Gde ste te vaše mudre misli uobličili i javnosti predstavili? Ima, tako, samozvanih učiteljica „škola pisanja“ koje naširoko naklapaju o prozi a nemaju dve objavljene priče u životu, ima nabeđenih „kritičara“ čije je poznavanje filma (i kritike) skromnije od znanja nekadašnjih radnika video klubova i koji, naravno, u životu nisu objavili nijedan prikaz na nekom iole relevantnom mestu.

Iole verziran čitalac trebalo bi da lako ume da probere žito od kukolja, amatere od ozbiljnih znalaca, lupetače od stručnjaka. Mudrost pripada probirljivima. Ko ne ume da bira nego guta sve što mu se servira, i prima stvari zdravo za gotovo, bolje i ne zaslužuje.

 

9. Koju vrstu platforme, tehnologije ili modela zasnovanog na internetu bi voleo da dočekamo i na domaćem parčetu kiberprostora?

            Veoma bi me usrećio potpuni, dvosmerni Paypal, kako bih najzad mogao da direktno i bez gnjavaže primam honorare iz inostranstva, kad već u ovoj truloj zemlji (skoro da) nema ko da me plati za to što pišem. Ali ne, eto, ova država je toliko ogavna da ne samo što ti onemogućava da radiš, nego ti otežava i da naplatiš ono što si uradio za one, preko grane, koji to tvoje umeju da cene...

           

 * * *